Пише: Слободан Машић

После 1967. године ретко сам одлазио на Архитектонски факултет, наиме, имао сам осећај да ћу у дну великих и дубоких ходника угледати ситно тело Николе Добровића, како замиче, у пустим поподневним сатима, у бочне пролазе.

Не, није Никола Добровић био жустар, никада његова рука не би се прва пружала према човеку који би му долазио усусрет, затим тај стисак руке, који би изненадио сваког човека, био је мек, невероватно мек, као сунђер, још мекши, као додир. Никола Добровић се додиривао са ситним и меканим дланом и гледао би човека својим воденим очима, као неки створ који не живи на сувом, већ у дубинама океана. Никада ме није зачудила прича о томе како је Никола Добровић, 1943. године, стигао у Италију, не, нећу сада да говорим о томе, аула, балустраде од вештачког камена, високи прозори, прашњави углови, прљави зидови, све то у тим далеким годинама, затим његов глас, речи, покрет руком,самоувереност, поглед, харизма. Сећам се са колико сам узбуђења слушао у дубинама својих доживљаја одјеке Барањске републике, Петар Добровић, Никола Добровић, ситна његова жена Иванка, покојна Иванка, стрмо завојно степениште до другог спрата, библиотека у његовом стану, закључана улазна врата. Како сам био узбуђен када сам први пут долазио код њега, прилазио сам вратима и нисам имао снаге да притиснем звоно, његова глава није била уздужна, била је то четвртаста глава, која као да је сишла са Петрових слика, размакнуте очи. Сећам се када су ме звали у Удбу, да би ме застрашили својим претњама, како се треба клонити Николе Добровића. Силазим низ степениште са Николом, са трећег спрата на други, говорим му о томе шта су ми говорили о њему, он стаје на степенику испод онога степеника на коме ја стојим, полумрачно је и осећам како му трепери глас, ко зна од чега, не чујем сваку реч, знам само да је говорио о часној дрскости и о томе да можемо бити срећни као људи што живимо међу народом који је спреман на часну дрскост. Усправан, Никола Добровић је увек био усправан, било је то неколико година пред његову смрт, између нас је било 42 године, никада никоме нисам говорио о томе о чему смо разговарали, данас, кад је прошло више од тридесет година, ни сам се са сигурношћу не сећам шта смо један другом говорили, знам само да никада нисмо говорили о људима који нас окружују, Никола Добровић није волео да говори о другима, никада ниједна реч о архитектима, којима је посветио све своје књиге, данас више нисам сигуран колико је он у тим књигама у ствари говорио о њима. Мислим да је у њиховим животима Никола Добровић препознавао свој сопствени живот, те књиге нису биле само други живот Николе Добровића, оне су биле и његов трећи, четврти, пети, шести живот, многоструки живот између два цртежа, који толико изгледају нестварни да су припадали човеку који се звао Никола Добровић. Када се из централне ауле Техничког факултета на другом спрату улази у главни подужни ходник, који се пружа дуж подужне осовине зграде, када високи прозори отварају продоре светлости, када се човек ослони на високу ограду, која пропада у низовима монументалног степеништа, све до нивоа приземља, онда посетилац, захваћен вртоглавицом, покушава да увери себе да је тим степеништем силазио и узлазио Никола Добровић, те да данас у том вртоглавом простору постоји макар једно зрнце прашине које припада трошном телу већ одавно умрлог Николе Добровића. Можда је то један трун из његове седе косе или неки мали кончић из џемпера који је носио.

Желим још да кажем неколико речи о нашем првом сусрету, који се десио у десном крилу тога дугачког ходника, било је летње подне, пусто, не, никога није било у том пустом дугом ходнику, само ја, који сам управо напуштао велику аулу. Никола Добровић је замицао у бочни ходник, шта сам имао да кажем Николи Добровићу то сам само ја знао, али се сада више тога не сећам и не знам како је дошло до тога да сам зазвиждао, како би ме Никола Добровић чуо. Тада је из другог дела ходника један подивљали глас бацио на мене читав низ клетви, не, псовки, о томе каква су то задња времена наступила, када студенти звижде за својим професорима. Стајао сам пред њим изгубивши, у првом тренутку, присуство духа, затим сам одмахнуо руком и питао га да ли жели да ме саслуша, он је такође одмахнуо руком. Не знам шта је он у том тренутку мислио, али знам шта сам ја мислио, тако смо се растали у пустом ходнику, без речи и никада нисмо међусобно о том нашем сусрету проговорили ниједну реч. Висока ограда ауле, балустраде, немам шта да тражим у простору у коме чујем сопствене кораке у апостолским сандалама и у коме имам осећај да бих видео Николу Добровића, како замиче у неки од бочних ходника.

(…)

Из есеја “Никола Добровић или идеја покренутог простора”, у: Слободан Машић — беседе и есеји, (пр. Игор Фершиши), Нови Сад, 2025.