Од чега почиње пољопривреда?

 

У целом нормалном свету пољопривреда почиње од земље, воде и сунца, тј. климе.  Држава Србија је онај изузетак који потврђује правило – у Србији пољопривреда почиње  од агроекономије што траје у времену од најмање од 70 година, тј. кроз активан живот читаве две генерације грађана Србије. При том, аграрна политика је  привезак опште политике која је деценијама оптерећена како идеологијом  тако и  комплексима владајућих елита. 

У тексту који следи, најкраће могуће приказаће се оно што је, по личном суду аутора, проблем аграрне политике у Србији данас.

 

 

Пише: Бранко Бојовић

                                                                                                       Пољопривреда је једино право занимање

                                                                                                            Брана Петровић, песник

                                                                                                            Сељаци сеју жито, а жању јагњећину

                                                                                                            Др Мали Ђокица

 

 

1. ИСТОРИЈА

  • У време Првог и Другог српског устанка, ондашња Србија, тј. Београдски пашалук је ретко насељена и непроходним шумама обрасла територија. Становника је било, према неким проценама, око четиростотине хиљада.
  • Систем насеља у Србији тога времена чинило је неколико тврђава, паланке тј. седишта  турских феудалаца ограђене палисадама и поглавито разбијена сеоска насеља настала великим делом из збегова.
  • Привреда Србије је у то време натурална – турски феудалац убира део плодова од пољопривреде и кроз разне облике кулука користи рад  својих кметова на феудалном поседу. Размена добара скоро да не постоји, изван пољопривредних делатности има само нешто мало занатлија, који су концентрисани по паланкама и везани за потребе феудалаца и сељана –  колари, ковачи, поткивачи, сарачи, казанџије и слично.
  • Србија је већ у време српске револуције, тј. у време устанка била мала земља са великим регионалним разликама. Вишевековна затвореност у оквирима турског феудалног режима довела је до формирања затворених регионалних  друштава у малим регионалним територијама, као што су, на пример,  Ваљевска Подгорина, Смедеревска Јасеница, Сокобања и друго.  У тим  локалним границама  врши се хомогенизација становништва, формирају се локални карактери и типови, обичаји, језик, менталитет и друго. Свој допринос овој спонтаној регионализацији дале су и природне карактеристике простора о којима је реч.  Те мале регионалне територије  врло добро су идентификоване и обрађене у Српском етнографском зборнику, чији је духовни и идејни творац Јован Цвијић.
  • Српска револуција није само ослободилачка – она је и социјална у тоталном значењу речи, она је и економска. Уместо феудалне натуралне привреде, скоро декретом уводи се тржишна привреда, формира се потпуно нов систем насеља, који чине градови, варошице и села. Свако регионално подручје  има једну или више  варошица коју ми данас називамо центри заједнице села. У Ваљевској Подгорини то је Мионица, у Качеру то је Белановица, у Смедеревској Јасеници то је Смедеревска Паланка, и тако даље.  Центри заједнице села, односно сеоске варошице су места размене добара. У теорији урбанизма од краја 19. века зна се  да село постаје град онога тренутка када постане  центар размене добара, зна се да је размена добара, односно трговина прва  нерурална односно градотворна функција.  Центри заједница села, односно сеоске варошице учвршћују свој економски статус тиме што добијају право на један или два вашара годишње а то аутоматски значи концентрацију трговине и заната у тим варошицама.
  • Кнез Милош је савршено схватио ситуацију у којој се Србија налазила. Неписмени кнез Србији је први укинуо феудализам у Европи и ослободио сељака феудалних односа.  Србија је постала сиромашна земља, али земља слободних људи.
  • Балкански народи били су вековима притиснути примитивним османским феудализмом  и имали су  природну потребу за слободом.  Ослобођена Србија постала је земља слободе, за балканске народе, обећана земља. Србија постаје земља масовне имиграције, која почиње негде тридесетих година 19. века и траје  интензивно све до Првог светског рата а сходно историјским дограђајима у 20. веку и до наших дана.

Талас миграција обухвата прво појединце, инокосне породице и групе породица, пре свега из околних земаља, нарочито из земаља које су имале суров феудални режим, односно биле под османском окупацијом као што су Бугарска, Македонија и слично, али и из земаља које су такође имале суров феудални режим западног типа као што су Влашка и Молдавија. Било је усељавања и из Аустро-Угарске али нарочито интензивно из Црне Горе. Сведочанство о овим миграцијама оставио је Тихомир Ђорђевић у своме делу „Из Србије кнеза Милоша“. Србија је овом имиграцијом демографски ојачала, почео је озбиљан развој привреде али су се отворили и неки други, нови проблеми. Масовна имиграција је подразумевала масовно крчење шума да би се дошло до пољопривредног земљишта а то је изазвало процесе ерозије, појаву бујица и низ других негативних појава које осећамо и данас.

После Првог светског рата Србија у новим границама наставила је да буде земља масовне имиграције. Насељени су велики простори Војводине а током и после Другог светског рата и Војводина и централна Србија била су подручја масовне имиграције, што се наставило и у току грађанског рата у процесу распада Југославије.

  • У 19. веку Србија је земља сељака, а у првој и другој Југославији  после Шиптара, Срби су најсељачкији народ. Србија је држава сељака, а сељак је субјект свих државних и националних политика.  Такво стање у Србији траје током целог 19. века све до 1927. године када се укидају сеоске и формирају администртивне општине.  Том приликом се мења положај сељака практично декретом, сељак уместо субјекта постаје објект  свих државних политика, односно постаје предмет свих могућих политичких манипулација.
  • Због своје бројности сељак носи главни терет свих ратова и криза  кроз које Србија пролази у протеклих око две стотине година. Све прве социјалистичке револуције – руска, кинеска и наша, биле су сељачке револуције, јер радничке класе није било у масама која би јој обезбеђивала главнину учешћа у тим револуцијама. Све друге приче спадају или у пропаганду или у идеолошке заблуде, односно титологеме.
  • Југословенска револуција је прокламовала братство и јединство радника и сељака, и оно је трајало све до победе револуције. Тада настаје коперникански обрт. Сељак као власник комада планете постаје преко ноћи класни непријатељ и подвргава се разним облицима социјалне, пре свега економске репресије. Веома тежак облик репресије био је масовна мобилизација углавном сеоске омладине крајем 1944. године, када су десетине хиљада младића без дана војне обуке послати на Сремски фронт што је демографски обогаљило српско село, али и државу Србију, која и данас сноси последице  тих догађања.
  • Основни облик репресије био је у домену економске политике. По методу директора советског ГОС ПЛАНА требало је диспаритетима цена дезинвестирати пољопривредна подручја ради стварања акумулације за индустријализацију земље. То је требало да буде привремена мера. Тај систем мера трајао је колико до јуче, то јест трајао је скоро седамдесет година.

 

  • Револуционарна идеја о једнакости  подразумевала је да су и сви сељаци једнаки. Практично то значи да је свим сељацима одређен  једнак и јединстве земљишни максимум. Право на 10 хектара земље имао је сељак у Војводини, на Телећкој висоравни, на чернозему и сељак на Радану на земљишту VI до VIII категорије бонитета. Држава је тиме показала да све сељаке подједнако воли игноришћући објективне услове за бављење пољопривредом, јер је сељак у Војводини могао на земљишном максимуму пристојно да живи, али је зато онај у брдско-планинском подручју могао само да гладује. Једнакост у правима грађана схваћена је веома бирократски  и изазвала је веома велику неједнакост у положају сељака  с обзиром на велике регионалне разлике у квалитету земљишта, клими и другим факторима.

 

Постојали су, разуме се, и други облици оштре дискриминације села и сељака, јер сељак није могао ништа да купи на кредит, сељаку је наметнут прво принудни, а потом обавезни откуп, држава је откупљене пољопривредне производе плаћала кад је хтела преваљујући сталну инфлацију на сељака, сељак је био без здравственог и пензионог осигурања, и тако даље.

  • Страховит и дуготрајан економски притисак на село  довео је до неке врсте протеривања сељака са села. Мали посед у централној Србији и нижи квалитет земљишта него у Војводини довео је до тога да је у врло кратком времену од 1948. до 1981. године око 3 милиона становника села променило место боравка, односно кренуло је  у масама да се насељава у градовима.

Процес овакве урбанизације приказује следећа табела: бранко табела 1

Градови Србије после Другог светског рата били су неразвијени, са уништеном привредом без довољно станова и социјалне опреме, без довољне комуналне опреме, без довољно радних места. Градови Србије су у Другом светском рату страдали највише од свих градова у Југославији.
Процес индустријализације и развоја градова није био довољно брз да на одговарајући начин прихвати огроман имиграциони притисак који су градови Србије трпели. Дошло је до масовног непродуктивног тј. социјалног запошљавања. Био је то један модалитет урбанизације беде. Примера ради, и данас велике територије Београда и приградских насеља немају канализацију.

 

Изједначавање града и села што је био један од циљева револуције, није се десио како је обећано. Није дошло до унапређења и развоја села већ је огроман демографски притисак уништио достигнути ниво градске културе градова у Србији, која је тек почела да се формира крајем 19. века, села су запуштана и почела да пропадају, а градови су посељачени.

 

Достигнути ниво урбанизације у демографском смислу постао је неодржив пре свега због неразвијене привреде градова, а да би био одржив, становништву градова је требало дати стан, комунале услуге, храну и све друго по неекономској цени, на тај начин су сељаци не само дезинвестирани као произвођачи, него су у дугом временском периоду морали практично да субвенционирају градско становништво кроз јефтине пољопривредне производе, које је држава обезбеђивала кроз обавезан откуп, чиме је продужавала и вештачки одржавала диспаритете цена.
Укратко, најкраће могуће, приказни процеси који су се дешавали на тлу Србије у протеклих око двестотина година, а убрзано око 1945. године имали су последице од којих наводим само оне најважније:
Дошло је до неконтролисаног развоја градова и стварања неколико већих урбаних гета каква су Београд, Нови Сад, Крагујевац и Ниш.
Пражњења сеоских територија нарочито на државним и етничким границама Србије што је постало национални и државни проблем,
Обезвређивање рада у пољопривреди изазвало је обезвређивање пољопривредног земљишта као ресурса на коме је било нерентабилно производити било шта али је било рентабилно подизати плантаже од викендица и слично – неконтролисаном урбанизацијом у протеклих око седамдесет година Србија је изгубила око милион и по хектара пољопривредног земљишта а могла је да прође са много мање штете,
И тако даље.

 

Сељак је постао грађанин не другог него н-тог реда. Сељак је постао парија социјалистичког система. Реч сељак је изгубила основно значење и добила пежоративно односно погрдно значење. Села су потпуно запостављена и у другој Југославији се десио један по много чему парадоксалан процес.

 

У Србији, БиХ и Хрватској најбоље су уређена четничка и усташка села. После јуриша на Дедиње 1944.године победници су своја села потпуно заборавили.

Држава у ствари деценијама изражава трајно непријатељство према селу и сељаку, што ћу покушати да илуструјем једном битном чињеницом. Ако је пољопривредно земљиште константа и ако се број сељака због процеса урбанизације стално смањује било би логично да посед расте. Социјалистичка држава није дозволила повећање индивидуалног сељачког поседа изнад 10 хектара све до пропасти државе. У прилогу овог текста налазе се новински чланци из моје личне архиве у којима се сељацима који су повећали свој посед изнад прописаног максимума прети новом експропријацијом. Све се то дешавало у време када је Европска унија прокламовала циљ да фармери унутар Уније имају посед од 50 до 80 хектара.
Као човек у годинама памтим 1965. годину која је била веома родна што се тиче грожђа. Откупна цена била је тако бедна да су виногорја искрчена али је у исто то време из Франкове Шпаније увожено вино. Седамдесетих година у Топлици због апсолутно неприхватљиве откупне цене искрчене су велике површине воћњака под облачинском вишњом. У првим годинама после победе демократских снага тј. на самом почетку трећег миленијума у години у којој су ратарске културе дале богате плодове држава је забранила извоз жита а када је цена жита на међународном тржишту пала испод производне цене, држава је сељацима одобрила извоз жита. Коначно, као последњи пример наводим од стране Владе обећану поделу бесплатних акција од по 1000 немачких марака сваком ко је некада био запослен или је његово запослење у току, свима осим сељацима. Оваких примера има бескрај и они изражавају патологију идеолошке државе и оних које је та држава васпитавала. То је самоубилачки рефлекс носилаца идеологије који је у својој бити, у својој суштини усмерен и против народа и против државе.

 

 ”У држави Србији ванградски простор и простори природно предодређени за пољопривредну производњу запостављани су деценијама што је крупна политичка, односно развојна грешка и што почиње да се изражава као фактор ограничења друштвеног развоја. Крајње је време да се ванградском простору посвети пажња која одговара његовом значају за живот народа и државе.”

 

2. СТАЊЕ СТВАРИ
Најважнији процес који се десио у другој Југославији није било самоуправљање него процес урбанизације и њему комплементаран процес деаграризације. То је био основни и најважнији цивилизацијски процес којим је требало управљати у интересу народа и државе. Управљање тим процесом подразумевало је управљање развојем система насеља од градова до последњег села и уређење целокупног ваннасељског простора. Бавећи се самоуправљањем процеси и појаве у простору препуштени су стихији. Распао се систем насеља, дошло је до неконтролисаног развоја већих и средњих градова који су оптерећени бесправном изградњом и, последично, огромним трошковима комуналног уређења које не могу да плате, а са друге стране, дошло је до неконтролисаног пражњења руралних територија. Ти процеси трају деценијама и на њих држава нема никаквог одговора ни данас.
У време моје младости тј. на почетку осме деценије прошлог века Србија је имала око 6.400 насеља, а према последњем попису има 1.500 насеља односно села мање. Изузимајући Косово овај податак се односи углавном на простор централне Србије. То практично значи да се на територији Србије данас налази око 1.500 скоро ненасељених сеоских атара, а то је најмање 20, а можда и свих 25% територије државе. Ова ситуација је у суштини катастрофална и она је резултат вишедеценијске небриге о развоју простора који је битна категорија за егзистенцију како народа тако и државе. Посебно је критично у приграничним подручјима државе Србије.
Неконтролисан процес урбанизације такође има многе последице:
Дошло је до неконтролисаног пре свега, територијалног развоја градова који су бесправном изградњом као појавом која изражава неконтролисану и неусмерену урбанизацију заузели несразмерно велике територије за чије ће уређење и опремање бити потребан рад неколико следећих генерација.

 

”Најважнији процес који се десио у другој Југославији није било самоуправљање него процес урбанизације и њему комплементаран процес деаграризације. То је био основни и најважнији цивилизацијски процес којим је требало управљати у интересу народа и државе. Управљање тим процесом подразумевало је управљање развојем система насеља од градова до последњег села и уређење целокупног ваннасељског простора. Бавећи се самоуправљањем процеси и појаве у простору препуштени су стихији.”

 

Неконтролисана изградња у инфраструктурним коридорима, пре свега саобраћајних довела је такође до заузећа огромних територија. Тај линеарни облик урбанизације са једне стране обезвређује и умањује учинак инфраструктурних система, са друге стране променио је структуру и карактер градова и са треће стране битно повећао трошкове изградње и функционисање градова.
Од око милион и петстотина хиљада хектара пољопривредног земљишта колико је Србија изгубила у времену после Другог светског рата, бар половина тога земљишта није морала да буде утрошена на овакав начин.
Србија је била и остала мала земља великих регионалних разлика. Према попису пољопривреде из 2011. године може се по административним јединицама пратити читав низ ових разлика. За овај текст биће искоришћен само један пример.
На територији централне Србије земљишта V до VIII категорије бонитета обухватају чак 61,9% од укупног пољопривредног земљишта, док је 38,1% у прве четири категорије бонитета. У Војводини чак 91% земљишта спада у прве четири бонитетне класе, док само 9% отпада на V до VIII класу бонитета земљишта. Ако би се ова анализа спустила на мање територијалне јединице – округе и општине, ситуација би била, разуме се другачина, али и наведени подаци показују да се ради о суштинским разликама у количини и квалитету пољопривредног земљишта, што приказују следеће табеле.branko, tabela

    • Неконтролисано крчење шума  ради привођења земљишта пољопривредној намени  довело је до тога да се  у режим пољопривредног коришћења уводе и земљишта неповољна или мање повољна  за пољопривреду. То је изазвало многе проблеме од којих овде набрајам неке:
  • велике површине пољопривредног земљишта захваћене су дуготрајном ерозијом,
  • испровоцирана су многа клизишта,
  • битно је измењен режим вода, нарочито великих вода,
  • дошло је до деградација земљишта масовном употребом хемикалија уместо органског ђубрива,
  • и тако даље, једном речи, дошло је до неприродног коришћења земљишта, односно неприродног коришћења природе.
    • Има безброј примера неприродног коришћења земљишта, односно природе. Наводим неке:
  • Простор од Гроцке до Југова (код Смедерева) је једно од најбољих воћарских подручја у Србији. Озбиљни људи су то звали српском Калифорнијом. Али производња воћа није била рентабилна. Уместо производње воћа тамо се већ деценијама зидају викендице , односно праве плантаже викендица,
  • Војводина која је највећим делом ратарско подручје а мањим делом виноградарско подручје у новије време постаје подручје за производњу воћа, које безусловно мора бити нижег квалитета од воћа које се производи у природно детерминисаним воћарским подручјима,
  • И тако даље.
    • Цео институционални систем  који подржава пољопривредну производњу углавном је формиран тако да задовољи потребе градског становништва за  прехрану. Неки од тих института имају међународни реноме, али би они морали да буду организовани по регионалном принципу и делују  не на републичком него на нижем регионалном нивоу према дијалектици корпуса природних фактора користећи максимално оне погодности које пружа од Бога дата природа. Веома је битно да се обезбеди оно што треба градовима, али је исто толико битно да се обезбеди и оно што треба сељацима у веома различитим околностима у којима они делују као произвођачи.
    • У овом тренутку држава поново показује да све сељаке воли подједнако и према њима делује системом унификованих агроекономских мера и подршке. Тако, на пример, за оснивање сточарске задруге у околини рецимо Младеновца или Зрењанина држава ће дати подстицајна средства у истом износу као за сточарску задругу на Пештеру. Држава превиђа чињеницу да задруге крај Младеновца и Зрењанина имају пут, струју, воду, блиско тржиште и друге погодности, а да задругари на Пештеру четири зимска месеца живе у саобраћајном непроходу због великих снегова, а четири летња месеца немају воду да напоје своја стара. Субвенционирање и стимулисање свих и свуда независно од тога шта производе и под којим природним и антропогеним услова то раде није аграрна политика него карикатура те политике. На делу је иста она заблуда која је  са аграрном реформом после Другог светског рата  формално схваћеном једнакошћу сељака у ствари протерала сељаке из брдско-планински подручја.  Подршка свима и на сваком месту под истим условима  неће решити питање ревитализације испражњених сеоских територија већ ће, на против, повећати регионалне разлике у корист оних који су после 1945. године бирократским односом према селу боље прошли.
    • Све што је речено напред није уперено против задругарства као идеје, напротив, задругарство је потребно и треба га подржавати али се оно мора развијати  у складу са дијалектиком простора у коме оно треба да се развија. Нехомогени природни и антропогени услови за развој аграра захтевају веома диференциран а не унификован приступ развоју задругарства на целој територији државе Србије. Аграрне политике су  најчешће  у режиму дневних, тренутних политика, а природни и створени предуслови за развој аграра су много „тврђи“  тј. имају много сталнији карактер и не могу се олако игнорисати

Задружни систем треба да буде створен тако да помогне сељаку а не да му одмогне, што је био случај у протеклим временима када су задруге биле и центри  обавезног откупа пољопривредних производа углавном под неекономским  и за сељаке  тешким условима.

3. КАКО ДАЉЕ?

  • Уређење  аграрног простора  је, по дефиницији, посао државе. Просторним плановима опште намене регулише се  изградња и уређење простора , а када се ради о уређењу аграрних територија потребно је да се држава ангажује на изради планова пољопривредне рејонизације.  Пољопривредна рејонизација је најмање исто толико важна као и аграрна политика, а можда и важнија.

 

Пољопривредна рејонизација  се некада радила  на основу педолошког састава земљишта, анализе топографских фактора, података о клими и некој врсти скраћених економских анализа.  Данас, обзиром на величину проблема који постоје у аграрним подручјима, уместо те рутинске  пољопривредне рејонизације, требало би радити много комплекснију анализу низа природних и антропогених  фактора  који одређују карактер пољопривредне производње.

 

Други део проблема односи се на уређење најпогоднијих територија за отребе полопривредне производње и њихово организовање – формирање атарских путева, укрупњавање парцела и друго.

  • Анализа комплекса природних фактора  треба, у основи, да подразумева следеће:
  • И друго, према потреби.
  • Анализа фауне  дивље и питоме животиње – одредити зоне ловишта и зоне за узгајанаје аутохтоних животињских врста – каракачанска овца, цигаја, буша, балкански магарац, брњаши и слично.
  • Анализа флоре – аутохтона вегетација, шуме и аутохтоне пољопривредне културе;  треба обезбедити проторе за расаднике, и друго за потребе пошумљавања и за потребе пољопривредне производње – облачинска вишња, јабуке колачаре, шљива пожегача и друго.
  • Анализа климе – осунчаност, падавине – укупно и сезонски, температуре – дневне и сезонске осцилације, ветрови, магле и друго.
  • Педолошке анализе ради привођења намени најпродуктивнијих земљишта.
  • Хидролошке анализе ради уређења зона изворишта и  подземних вода, уређења извора и врела, уређења сливних подручја и водотокова, одређивања локација за мале акумулације, пре свега за потребе пољопривреде,  спречавање загађивања вода и слично.
  • Геолошке и хидрогеолошке анализе ради санирања  клизишта,  стабилизације потенцијално нестабилних земљишта и друго.
  • Анализе морфологије земљишта ради искључивања из режима пољопривредног коришћења земљишта са великим нагибима и другим неповољним карактеристикама.
  • У групи антропогених фактора треба анализирати:
  • Стање саобраћајне опремљености подручја – атарски  и локални путеви и повезаност  са земаљским инфраструктурама, пре свега путевима и железницом.
  • Стање и могућности развоја водне инфраструктуре за потребе становништва, сточног фонда, наводњавања, одвођења употребљених вода, изградњу рибњака и слично.
  • Стање енергетске инфраструктуре –  снабдевање електричном енергијом и другим видовима енергије.
  • Стање комуникационих инфраструктура – покривеност мобилном и стабилном телефонијом.
  • Информационе инфраструктуре – покривреност телевизијским и радио сигналом.
  • Доступност капацитета  за дораду и прераду шумских и пољопривредних производа.
  • Доступност потенцијалних тржишта.
  • И тако даље.
    • На бази комплексно спроведене валоризације природних и антропогених фактора издвојиће се резервати природе,  неплодна земљишта, земљишта под великим нагибима, активна и потенцијална клизишта, заштитне зоне око извора и врела и заштићене зоне подземних вода, издвојиће се земљишта за рибњаке и мале акумулације, зоне економских шума, зоне за расадничку производњу, шумску и воћарску, зоне за салашарску производњу, зоне за насеља, зоне за компостишта, и друга  подручја.
    • Преостала подручја подесна за пољопривредну производњу организоваће се мерама комасације тј.  просецањем атарских путева, укрупњавањем парцела и на друге начине.На тај начин створиће се на свакој третираној територији оптимални услови за одрживу пољопривредну производњу тј. производњу која ће моћи да да највећи економски и социјални ефекат.
    • Овакав поступак  треба спровести, експериментално, најпре на испражњеним пољопривредним подручјима где ће имовинско-правни и други услови бити најлакши за решавање.
    • У процесу пољопривредне рејонизације за анализу природних и антропогених фактора треба ангажовати стручне снаге којима Србија располаже и које могу да квалитетно и поуздано одраде овакав посао.
    • Држава се мора организовати на спровођењу оваквог пројекта, односно мора најзад да почне да се меша у свој посао и мора да створи елементе друштвене организације који треба да помогну организовано уређивање аграрних територија. Наводимо само неке од потребних активности:
  • Потребно је формирати аграрну банку као трајну и сталну подршку аграру.
  • Потребно је формирати фонд за откуп пољопривредног земљишта од старачких домаћинстава и њихових наследника који се не баве пољопривредом.
  • Угрожена земљишта – клизишта, потенцијална клизишта и земљишта захваћена интензивном ерозијом треба активно пожбуњавати и пошумљавати.
  • Уређење водотока и изградња малих акумулација и рибњака мора да се оствари уз минималне интервенције у простору.
  • Треба развити расаднички систем за разне облике воћарске производње према локалним карактеристикама подручја тј. расадничке производње за ону производњу која може да да највећи економски ефекат.
  • У оквиру постојећих института за ратарство, сточарство, воћарство и тако даље,  треба формирати регионалне развојне јединице које ће радити  на регионалном и субрегионалном нивоу, односно које ће се максимално приближити одређеним специфичним пољопривредним подручјима.
  • И тако даље, према потреби.

 

 ”Држава Србија има огромне проблеме  у области територијалног развоја. Празне се, напуштају и запуштају за величину државе Србије велике територије које имају ресурсе за развој, неконтролисано се шире и расту градови који су на неки начи постали избегличка гета за протеране сељаке, неконтролисано се гради друж саобраћајних коридора и на веома вредним земљиштима као што су национални и други паркови, велике су разлике у достигнутом нивоу регионалног развоја, градови су нека врста релативно развијених територија окружених пустињом стагнације.”

 

  • На овакав начин  створили би се услови  да се аграрна производња специјализује  према природним и антропогеним карактеристикама  производних подручја, што би довело до природног коришћења природе, а то је опет услов  за остваривање  одрживе пољопривредне производње која би могла да буде трајан основ егзистенције људи у одређеном простору.
  • Пољопривредна производња усклађена са комплексом природних и антропогених фактора треба да буде максимално подржана од државе мерама агроекономске политике. Међутим, та политика мора да буде регионално диференцирана према карактеристикама подручја.  Унификација мера економске политике на подручјима која се веома разликују никад не може да да очекивани ефекат, односно не може да допринесе превазилажењу регионалних разлика које постоје и које нису условљене само  досадашњим економским политикама него су одређене и природним карактеристикама подручја. Унифициране мере економске политике само ће продубити  и заоштрити постојеће регионалне разлике а неће помоћи њиховом превазилажењу.

Држава Србија има огромне проблеме  у области територијалног развоја. Празне се, напуштају и запуштају за величину државе Србије велике територије које имају ресурсе за развој, неконтролисано се шире и расту градови који су на неки начи постали избегличка гета за протеране сељаке, неконтролисано се гради друж саобраћајних коридора и на веома вредним земљиштима као што су национални и други паркови, велике су разлике у достигнутом нивоу регионалног развоја, градови су нека врста релативно развијених територија окружених пустињом стагнације и неразвоја и тако даље.

 

”Мора се спречити неконтролисана и непотребна конверзија пољопривредног у грађевинско земљиште за потребе бесправне изградње… Из личног искуства знам да су све примедбе у вези са овом конверзијом деценијама одбијане са констатацијом да Србија има довољно пољопривредног земљишта да може да храни 30 милиона људи, али да никако не би било добро чувати пољопривредно земљиште јер није добро да Србија може да храни 40 милиона људи. Нарочито је важно зауставити неконтролисан раст градова и несразмерно велике трошкове њиховог комуналног уређења, који су изазвани масовном дивљом градњом у дисперзији.”

 

Корен за решење свих ових проблема које има држава Србија, како је наведено напред, лежи у развоју села. Тако, на пример, не може се решити питање демографског развоја градова, док се не реши питање села. Да би се решило питање села мора се, пре свега решити питање аграра.  У претходном тексту већ је у веома концизним цртама приказан један од могућих начина  за решење проблема аграра, према личном виђењу аутора.

    • Предложени концепт који подразумева много комплекснији приступу проблему аграра него што се то код нас ради не може се реализовати кроз постојећи институционални систем.  Постојећа министарства која су секторски организована не могу остварити  интегралну и координисану интервенцију на регионалном и субрегионалном нивоу а то не могу ни институти који су у служби пољопривреде, јер се ради о уско специјализованим институцијама.  Аграр подразумева велику синтезу природних и антропогених фактора, како је напред објашњено и за битно унапређење  српског села и аграрне производње на том селу потребно је формирати национални институт за развој села.  Овакав институт треба да буде опремљен кадровима врхунске квалификованости, веома различитог образовног састава од геодезије до специјалиста за аграрну производњу, право, финансије и друго.  Институт треба да буде регионално организован због великих регионалних разлика у предусловима, природним и антропогеним, за развој аграра.  Институт треба да обезбеди  координацију делатности пољопривредних институт свих профила, министарстава и њихових органа, дирекција, фондова, банака и другог.  Институт треба да обезбеди  научну објективизацију критеријума  за дефинисање  регионално диференцираних аграрних политика, према карактеру подручја. Тиме ће се створити услови за реалну, стварну  одрживу пољопривредну производњу у складу са стварно делујућим факторима производње у конкретном простору.
    • Независно од свега што је напред изнето држава би морала да се озбиљно ангажује и на неким другим пословима, како следи:
  • Мора се спречити неконтролисана и непотребна конверзија пољопривредног у грађевинско земљиште за потребе бесправне изградње и друго што се у ствари  стимулише од органе локалне самоуправе. Из личног искуства знам  да су све примедбе  у вези са овом конверзијом деценијама одбијане са констатацијом  да Србија има довољно пољопривредног земљишта да може да храни 30 милиона људи, али да никако не би било добро чувати пољопривредно земљиште јер није добро да Србија може да храни 40 милиона људи. Нарочито је важно зауставити неконтролисан раст градова и несразмерно велике трошкове њиховог комуналног уређења, који су изазвани  масовном дивљом градњом у дисперзији.
  • Исто се односи  и на потребу  заштите земљишта  у случају изградње инфраструктурних коридора свих врста, као и изградњу на посебно вредним земљиштима, као што су национални и регионални паркови, вредне обале, и тако даље.
  • Потребно је створити политичко-правне, економске и друге механизме за ригидну заштиту пољопривредног земљишта као ресурса битног за егзистенцију народа и државе.

Непотребан рауб пољопривредног земљишта изван оквира неопходних потреба  је у ствари  суицидално – то је тихи начин за самоубиство народа и државе.

4. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

  • На свакој политичкој територији одувек су били најважнији само народ  (у значењу: популус) и територија. Ванградски простор је бар 90% државне територије.  Са те територије  народ добија  храну, воду, минералне сировине и многе друге ствари.  Ванградски простор  је битан део животног простора једног народа и не треба да буде ни на који начин деградиран и запуштен, односно не треба да буде изван режима врло велике пажње  друштва.  У држави Србији ванградски простор  и простори природно предодређени за пољопривредну производњу запостављани су деценијама што је крупна политичка, односно развојна грешка и што почиње да се изражава као фактор ограничења друштвеног развоја. Крајње је време да се ванградском простору посвети пажња која одговара његовом значају за живот народа и државе.

Уређење аграрних простора пре свега,  по концепту чија је груба скица приказана напред услов је за опстанак народа  који се није иселио са тих територија, односно услов је за нормално функционисање државе.  Уређење аграрних територија , како је предложено довело би до стварања могућности  за одржив економски развој тих подручја  а то је предуслов  за поновно насељавање  испражњених територија Републике Србије.

©ААС

 

Прилози: 

 

 

New Scan-20171007125122-00001New Scan-20171007125206-00002New Scan-20171007125248-00003New Scan-20171007125438-00006