Емилијан Јосимовић, колико знамо, није се бавио урбанизмом изузимајући израду овог регулационог плана. Када се ради о планирању Београда он је заслужан зато што је снимио турски Београд 1867. године, због тога што је поставио идејни концепт регулације Београда у Шанцу, што је поставио урбанистички стандард за израду регулационих планова у Србији који се развијао све до Грађевинског закона из 1932. године и још двадесетак година после тога, што је дао теоријско објашњење своје планерске акције које је било очигледно испред свога времена, што је поставио основе хуманог и еколошког приступа урбанизму, али и зато што је омогућио преузимање турске имовине под економским и социјално прихватљивим условима у оном времену. 

Ипак, у сенци велике личности Емилијана Јосимовића живео је и деловао скоро потпуно заборављени Стеван Зарић, који је морао бити значајан инжењер свога времена, истина не тако као Јосимовић, али значајан. О том човеку који је један од заборављених инжењера у историји Србије, знамо веома мало. 

 

Пише: Бранко Бојовић

 

1. УВОД 

Прва сазнања о делу Емилијана Јосимовића добио сам преко књиге Бранка Максимовића објављене 1967. године у издању ИАУС. Том књигом је Бранко Максимовић, скоро заборављеног великог српског инжењера Емилијана Јосимовића, поново вратио у подручје стручног интереса. Те 1967. године имао сам 27 година.

Од тог времена тј. већ више од педесет година траје моје интересовање за живот и дело овог великог човека српског 19. века. Иако сам се бавио текућим, оперативним планирањем, у границама мојих капацитета стално сам се враћао Емилијану и његовом делу, о чему сам формирао значајну документацију. Мој интерес је подржала и Лилијана Ратковић, тадашња директорка Градског завода за заштиту споменика културе, која ми је стављала на располагање копије Емилијанових планова из 1867. године турског Београда и предлога регулације Београда у Шанцу, све у размери оригинала.

Нешто касније, преко Геокарте, са којом сам био у пословним односима, дошао сам до репринта плана Стевана Зарића из 1878. године. Тај план ме је такође веома заинтересовао. Јосимовић и Зарић живели су у истом времену и однос та два инжењера и та два плана ме је веома заинтересовао. Емилијан Јосимовић је књигом Бранка Максимовића враћен у подручје у коме делују истраживачи старог Београда, док је Стеван Зарић заборављени инжењер о коме знамо мало или ни мало.

Из чињеница да је аутор плана из 1878. године логично је закључити да је Зарић морао бити веома значајни инжењер у свом времену. Вероватно је о њему било података у архиви Министарства грађевина, али је цела та архива, на жалост, уништена. Наиме, зграда у Немањиној улици број 9 изграђена је за потребе Министарства грађевина, али је Други светски рат спречио услељење тога Министарства – зграду су преузеле Немачке окупационе команде. После ослобођења тај објакат је преузела Југословенска народна армија, па је поново спречено усељавање архива Министарства грађевина у тај објекат. Према мом сазнању, цела архива Министаства грађевина по налогу Бориса Кидрича послата је као стари папир на прераду у словеначке фабрике хартије. Тако смо остали прикраћени за сазнања о многим делатностима Министарства грађевина од његовог формирања па све до 1945. године. Вероватно због тога веома мало знамо и о Стевану Зарићу.

Нема много сачуваних планова из 19. века, али ипак, план Емилијана Јосимовића из 1867. године и план Стевана Зарића из 1878. године спадају у планове од капиталног значаја за проучавање урбанистичког развоја Београда. Анализа ова два плана су повод, провокација за озбиљно проучавање оба документа скоро век и по после њиховог настанка. По мом схватању ни појединачна анализа ових планова још увек није довела до коначних судова о њиховој вредности, а паралелну детаљну анализу ових планова, колико ми је познато, није радио нико.

Мислим да постоје две групе тема на које би упоредна анализа ових планова требало да одговори. Прву групу тема чини анализа целине планова и њихово упоређење уз анализу матрице улица, блокова и типова парцелације.

Друга група тема односи се на урбанистичке идеје које доносе ови планови, што је у случају Емилијана Јосимовића лако анализирати, јер нам он даје и врло озбиљно теоријско образложење свога плана, док се у случају плана Стевана Зарића мора вршити анализа и исчитавање плана у односу на морфологију природног простора, границе плана, атарске путеве и слично.

Пошто ми није познато да су ова два плана паралелно исчитавана а у вези са темом нашег скупа који је посвећен животу и делу Емилијана Јосимовића, покушаћу да дам мали прилог упоредној анализи ових планова. Она обухвата неколико фрагмената који се односе само на Београд у Шанцу и однос онога што је предложио Јосимовић и онога што је реализовао Зарић. Изабрани су они простори које данашњи Београђани најбоље познају и који су најкарактеристичнији. Упоредна анализа, детаљна анализа оба ова плана захтевала би књигу знатно већег формата од књиге Бранка Максимовића која је споменута на почетку овог увода. Анализа обухвата само елементе урбане структуре а не и анализу концепција теоријских ставова и других елемената који се из ових планова могу исчитавати.

2. ТЕРИТОРИЈАЛНИ ОБУХВАТ 

Територијални обухват ова два плана веома је различит. План Стевана Зарића врло прецизно одређује границу Београда у Шанцу који је био предмет Јосимовићеве регулације, али Зарићев план захвата много већу територију него Јосимовићев план.

По врло прецизном обележавању границе Београда у Шанцу који је био предмет Јосимовићеве регулације тај план почиње од Саве, од Париске улице преко врха Великих степеница, трасом Косанчићевог венца, уличног чвора код Варош капије, поред данашњег хотела Палас, испод паркића на Топличином венцу и зграде Танјуга, на Обилићев венац, а онда од Мажестика Фрацуском улицом до Улице Душанове и излази на север паралелно са Дубровачком улицом ка Дунаву (слике 1 и 2).

 

 

 

Зарићев план обухвата много шири простор. Граница плана почиње код парне пиваре на ушћу Мокролушког потока одакле почиње Лаудонов шанац (спољно утврђење београдске вароши) до Булевара данашњег краља Александра Улицом краљице Марије код студентског дома и приближно Рузвелтовом улицом 500-600 м на исток ка Булбудерском потоку, односно траси данашњих улица Цвијићеве и Димитрија Туцовића па на север до Дунава (слика 3).

 

План Јосимовића је датован у 1867. годину, план Зарића је датован у 1878. годину и у Зарићевом плану налазимо са картографском тачношћу приказану Абаџијску чаршију од Зеленог венца до Балканске улице и план Западног Врачара Франца Јанкеа из 1844. године. Зарићев план има много детаља – локацију објеката – остварене и планирање, кућне бројеве за све парцеле у плану Западног Врачара и Београда у Шанцу и много другог. Нумерација парцела у зони Западног Врачара и у Београдском Шанцу показује да се те парцеле, односно та парцелација сматра коначном.

Укратко приказана територија Јосимовићевог и Зарићевог плана отвара многа питања од којих ми се чини да су три најбитнија.

Прво питање је да ли је територијални раст Београда између 1867. и 1878. године подразумевао толики обухват. Одговор је сасвим очигледан, Београд у тих 11 година 19. века није могао толико територијално да порасте, јер није имао у то време одговарајући велики демографски раст. Зарићев план приказује велике неизграђене просторе који су само делом регулисали на начин који се сматра коначним, што је већ речено.

Друго питање је зашто је Емилијан Јосимовић радио само регулацију Вароши у Шанцу када је очигледно да је знатно шири простор био захваћен неком врстом спонтане изградње и неконтролисане урбанизације.

Треће питање је однос два инжењера – Јосимовића и Зарића и њихових планова, односно питање има ли разлике између онога што је планирао Јосимовић и у свом плану приказао Зарић.

Упоредна анализа ових планова требало би да обухвати матрицу улица и блокова и облике парцелације, али због малог обима овог текста обухватиће углавном матрицу улица и блокова. Таква упоредна анализа је потребна због значаја и вредности како оба инжењера о којима је реч, тако и због значаја њиховог остварења, односно планова.

У овом тренутку времена, захваљујући дигиталним технологијама, геореференцирањем, тј. свођењем планова на исту размеру, могуће је лако урадити упоредну анализу ових планских докумената. У овом тексту, међутим, ја ћу се ослонити на велики број својих бележака, исписа, фотокопираних докумената и других делова моје докуметнације која се тиче ових планова да бих приказао оно што је циљна сврха овог текста, а то је питање сагласности или несагласности Јосимовићевог и Зарићевог плана када се ради о Београду у Шанцу. У тексту ће бити приказана упоредна анализа само неколико детаља који се релативно лако уочавају, што треба да буде провокација за млађе истраживаче прошлости Београда, јер ја као човек у одласку за то имам све мање времена.

3. ГЛАВНА УЛИЦА – ВАСЕ ЧАРАПИЋА ИЛИ КНЕЗА МИХАИЛА 

Београд у Шанцу пре Јосимовићеве регулације Београда имао је више капија. За ову анализу најважније су две – Стамбол капија и Видин капија. Главна капија Београда у Шанцу била је Стамбол капија на месту данашњег Трга Републике.

Када се ради о плану Јосимовићевом Београда у Шанцу у предложеној регулацији очигледно је да је главна улица траса данашње Улице Васе Чарапића, која повезује спољну Стамбол капију на Шанцу са унутрашњом Стамбол капијом на којој се данас налази Сахат-кула. Јосимовићев снимак турског Београда из 1867. године показује тачан положај Стамбол капије и трасу главне, данас Улице Васе Чарапића која води у тврђаву. Кнез Михаилова улица делимично постоји као систем фрагмената неправилних тј. кривих сокака турске вароши Београда. Очигледно је заборављено да је Кнез Михаилова улица постојала као део структуре римског логора, односно утврђења и као траса којом је у Београдску тврђаву касније уведен турски водовод о чему сведочи положај чесама од којих је до сада сачувана само позиција Делијске чесме на тој траси.

Видин капија је значајна због тога што ка њој води друга главна улица Београда у Шанцу – то је данас траса Душанове улице, али се од ње Светогорска и Хиландарска улица одвајају и воде ка спољњој Стамбол капији.

Јосимовићев план регулације Београда у Шанцу задржава Васину и Душанову улицу као јасне уличне потезе који воде ка Београдској тврђави, од тога Улица Васе Чарапића од спољне Стамбол капије ка унутрашњој Стамбол капији. Јосимовићев план има исправљену и регулисану Кнез Михаилову улицу али не као јасан урбанистички потез који се изводи из Шанца према вароши, и који се преко градског поља уводи у тврђаву. Јосимовић трасу Улице Кнез Михаилове у зони главне чаршије, а то је данас Улица Краља Петра (раније 7. јула), смиче за целу ширину профила, чиме у ствари одузима значај тој улици тј. шансу да она буде значајан улични потез конкурентан Улици Васе Чарапића (слика 4).

 

Траса Кнез Михаилове улице је историјска. То је, најпре, једна од главних улица римског Београда (Via cardo) о чему сведоче темељи римске капије у подруму Библиотеке града Београда на крају Кнез Михаилобве улице. Временом, та траса је напуштена и заборављена али је као значајан улични потез обновљена у аустријском регулационом плану Београда из 1739. године. На ту улицу ослоњена је Александрова касарна из 1726. године. Али ни по овом аустријском плану Улица Кнез Михаилова није повезана са Београдском тврђавом и нема излаз преко бастиона светог Карла према Београду ван Шанца. И у том аустријском плану јасно се види потез Улице Васе Чарапића од Стамбол капије (Виртембергове капије) поред Маурер касарне до Београдске тврђаве. План Београда у Шанцу из 1789. године показује да аустријски план из 1739. године није био ни делимично остварен осим изградње Александрове касарне и Маурерове касарне. Темељи Александрове касарне могли су да се види приликом радова на опешачењу Кнез Михаилове улице (слика 5).

 

Главна улица Београда у Шанцу није могла да буде Улица данашње Васе Чарапића због тога што је приступ тој улици из залеђа Београда у Шанцу.посредан. Наиме, из аустријских планова из 1739. и 1789. године види се тачно положај Виртембергове капије, односно Стамбол капије у односу на трасу данашње Улице Васе Чарапића. Стамбол капија је постављена искошено у односу на трасу Улице Васине а капији се прилази са југоисточне и југозападне стране искоса приближно трасама данашњих улица Македонске и Коларчеве са чијег се споја иде мостом према Стамбол капији. Очигледно је да је Стамбол капија позиционирана и изван турске и изван аустријске регулације Београда у Шанцу а приступ Стамбол капији направљен је у складу са принципима фортификације онога времена. Наиме, са појавом топовског наоружања прилаз главним капијама утврђених градовима прави се искошено у односу на осовину главног улаза, што је један од начина одбране од топовских ђулади – испаљена искоса топовска ђулад се одбијају (рикошетирају) чиме се смањује ефекат артиљеријске ватре.

У данашњој структури Београдске тврђаве постоји аналогни пример на коме се добро може видети принцип прилаза и одбране Стамбол капије. Унутрашња Стамбол капија, непосредно испред Сахат куле, постављена је тако да јој се може прићи из Узун Миркове улице кроз парк и малу спољну Стамбол капију или из Кнез Михаилове улице поред Споменика захвалности Француској кроз Карађорђеву капију, а онда преко моста на велику унутрашњу Стамбол капију (слика 6).

 

Зарићев план из 1878. године проблем Главне улице разматра у односу на територију града ширу од Шанца. Он у основном концепту задржава уличну мрежу Емилијана Јосимовића, али уочава природну везу некадашњег Крагујевачког пута, односно данашње Улице краља Милана и Теразија са данашњом трасом Кнез Михаилове улице. Ради се о градској саобраћајници која иде развођем односно београдским гребеном и због тога ту врши одговарајућу интервенцију. Он пробија Кнез Михаилову преко Шанца ка граду, пробија Улицу кнез Михаилову кроз Велику чаршију, данас Улицу Краља Петра, раније 7. јула, али не пробија Кнез Михаилову улицу према Београдској тврђави, према Карађорђевој капији. Овом интервенцијом Кнез Михаилова улица постала је главна улица Београда у Шанцу директно повезана са Теразијама и главном улицом оног Београда који је настајао половином 19. века око данашње Улице краља Милана, која се тада звала Крагујевачки друм. Тако се у ствари формирала јасна саобраћајна кичма Београда у настанку, која је подразумневала Кнез Михаилову улицу, Теразије и Улицу краља Милана према Славији, а од Теразија улазак у данашњи Булевар краља Александра, чију је трасу фиксирао Франц Јанке планом западног Врачара нешто више од три деценије пре наступа Јосимовића и Зарића. Тек у плану Београда из 1921. године види се директна веза Кнез Михаилове улице са Београдском тврђавом (слика 7).

 

 

4. УЗУН МИРКОВА УЛИЦА 

По плану Емилијана Јосимовића, Васина улица је продужена према Калемегдану у истом профилу какав има између Стамбол капије и Студентског

трга. Регулациона линија постављена овим планом предвиђа рушење куће Цветка Рајовића на углу Узун Миркове и Париске улице, док је кућа Томе Вучића Перишића са друге стране улице нешто повучена од регулационе линије. Ове две куће прављене у првој половини 19. века припадају оној групи објеката којима се Срби из српске вароши око Саборне цркве полагано пењу ка Београдском гребену и које полагано освајају простор турског Београда. Израз тог освајања турске вароши је и изградња Капетан Мишиног здања на данашњем Студенском тргу, некада Великој пијаци.

Стеван Зарић у свом плану транслаторно помера осовину Узун Миркове улице на запад, сужава улични профил и пролази између ове две куће које су припадале значајним људима српског 19. века. Могло би се рећи да су ово куће знамените по људима чије су власништво биле.

Ипак, и Зарић је мало погрешио. Мало, али ипак. Кућа Томе Вучића Перишића мало је прелазила преко регулационе линије одређене његовим планом и то се на старим плановима може видети. То мало одступање од регулације било је разлог због чега је кућа Томе Вучића Перишића срушена педесетих година прошлог века. Наиме, освајачимо Дедиња засметала је кућа овог политичара и то мало одступање је био довољан разлог да се ова кућа сруши. Темељи ове куће били су видни у време извођења земљаних радова на новом тржном центру у Рајићевој улици (слика 8).

 

4. КОСАНЧИЋЕВ ВЕНАЦ 

Скице у прилогу овога текста показују турски Београд у зони данашњег Обилићевог венца Јосимовићеву регулацију и на крају Зарићеву регулацију истог простора. Како се из приложених скица види Емилијан Јосимовић оставља једну малу троугаону површину, од прилике на месту данашњег Хотела Мажестик, као зелену површину, односно као део сада чију изградњу планира дуж целог Шанца. Како се из последње скице види Зарић тај троугаони део земљишта приводи парцелацији и прави скретање Обилићевог венца под 90о, односно скретање Обилићевог венца према Француској улици (слика 9).

 

 

6. УЛИЦА ЂУРЕ ЈАКШИЋА 

На истим скицама види се Јосимовићева регулација Јакшићеве улице од Обилићевог венца до Кнез Михаилове, односно Чика Љубине улице. Блок у коме је данас објекат Српске академије наука и уметности је нешто шири, а регулациона линија не „погађа“ бочну фасаду Капетан Мишиног здања. Изгледа да Јосимовић није планирао да Јакшићева улица изађе на Васину улицу, јер се поред Капетан Мишиног здања тада налазио труски хан, касније Хотел Империјал.

Стеван Зарић сужава блок у коме се данас налази објекат САНУ и његова регулација прецизно прати бочну фасаду Капетан Мишиног здања. Он је очигледно знао за постојање те фасаде и сматрао је да треба Улицу Јакшићеву пробити према Васиној улици упркос постојања турског хана. Касније, међутим, на простору иза турског хана саграђен је Хотел Гранд Ђорђа Милићевића, а Зарићева регулација никада није спроведена у целости због зграде у Кнез Михаиловој улици број 34. Сви ми који смо у младости посећивали Хотел Империјал нисмо знали за лепоту бочне фасаде Капетан Мишиног здања која је откривена тек у време изградње нове зграде Филозофског факултета. Грбина која је онемогућила пробијање Јакшићеве улице према Васиној улици види се на слици број 9 према тачно урађеним плановима Завода за заштиту споменика културе града Београда (слике 9 и 10).

 

7. МЕСТО ЗА ПОЗОРИШТЕ, ПОЗОРИШНИ ТРГ 

Према плану Емилијана Јосимовића, блок 89 предвиђен је за изградњу Народног позоришта. Очигледна је Јосимовићева идеја да главна фасада позоришта буде окренута према уличном потезу Обилићев венац – Француска улица. То је сличан начин по коме су постављени објекти јавне и културне намене на бечком Рингу

Стеван Зарић овде чини врло велику измену Јосимовићевог плана. Он позориште премешта преко пута блока 89, са друге стране Васине улице, а блок предвиђен за изградњу позоришта дели – једним делом тај блок постаје позоришни трг, а други део се препушта изградњи кафане Дарданели, а после тога Управи фондова, односно данашњем Народном музеју. Главна фасада позоришта окренута је ка позоришном тргу, а бочна фасада ка уличном потезу Обилићев венац – Француска улица (слика 11).

 

8. БЛОКОВИ 

У плану Емилијана Јосимовића има 119 урбанистичких блокова унутар београдског Шанца, бројано од истока на запад. Блок 1 налази се на Дунаву, а последњи блокови у овој нумерацији налазе се на углу Карађорђеве и Париске улице. Блокови су веома различити како по облику тако и по површини. Изразито мали блокови су на Дунаву – блокови од 1 до 5 и на савској страни Београда – блокови 115, 117 и 119, све у близини Саборне цркве. Неки блокови су изразито дугачки, као што су блокови уз Кнез Михаилову улицу који су у 20. веку пробијени пасажима. Највећи блокови налазе се са обе стране Душанове улице и од Душанове улице ка Улици браће Југовића.

Стеван Зарић и овде врши знатне измене. Негде врши укрупњавање блокова као, на пример, у зони Саборне цркве, негде, напротив, уситњава блокове. Титпичан пример ове врсте је десна страна Васине улице од Француске улице до Студентског трга. По Јосимовићевој регулацији ту се налази три реда блокова, по Зарићевој регулацији ту се налази четири реда блокова, а у блоку између Француске и Доситејеве улице, чија је ширина одређена фасадним фронтом Народног позоришта, смештено је управо Народно позориште (слика 11).

Налазим да би било потребно урадити детаљну анализу структуре блокова у оба плана – облика, површине и друго. Зарићев план је картографски веома прецизан, на њему је нанета граница Јосимовићевог плана Београда у Шанцу, што значи да би користећи савремене техничке могућности било релативно лако извршити ову анализу и из ње извести одговарајуће закључке. Верујем да би ова анализа многе изненадила.

9. ПАРЦЕЛАЦИЈА 

Парцеле у Јосимовићевом плану су негде врло велике – то су читави блокови, негде су врло мале. По облику неке парцеле су правилне, неке су неправилне. Неке пацеле дужом страном су положене уз улицу, постоје блокови без парцелације као што су блокови са бројевима 74, 77, 78, 79, 80, 85, 89, 96. Постоје блокови са изразито великим парцелама, као што су, на пример, блокови 73, 90, 94, 97.

Променом у систему уличне мреже у Зарићевом плану дошло је и до битне промене парцелације. И овде би било и могуће и потребно урадити упоредну анализу парцелације на сличан начин како би требало урадити и анализу облика и величину блокова, нарочито с обзиром на актуелно, постојеће стање парцелације где ће се јасно видети еволуција процеса парцелације од времена настанка ових планова до наших дана.

10. ЗАКЉУЧАК 

Ових неколико детаља извучених их паралелне анализе планова Јосимовића и Зарића показују знатне разлике између ових планских докумената. По личном схватању Стеван Зарић је на много места и у много детаља поправио регулацију Емилијана Јосимовића. Међутим, без обзира на вредносни став о интервенцији Зарићевој на плану Јосимовића, коментарисане и многе друге не коментарисане разлике између ова два плана, отварају многа питања и дилеме. Осврћем се само на неке од њих.

Очигледно, план Емилијана Јосимовића реализован је у основном концепту са много одступања од којих су нека знатна, нека мање важна, а односе се углавном на мрежу улица, односно облик и величину блокова.

Овде се поставља питање ко је вршио измене Јосимовићевог плана. Да ли је то био Јосимовић сам као аутор, као човек моћан у свом времену – академик, професор и масон, миљеник династије Обреновић, који је у времену између 1867. и 1878. године био човек у пуној снази и врло активан у свим облицима јанвог живота па је у том смислу учестовао и у изградњи Народног позоришта, или је то био неко други. Колико знамо, Јосимовић није радио друге планове, иако изражавам сумњу да је он ипак учествовао у изради регулационог плана Сокобање у време када је тамо отишао да живи. Сматрам да је мало вероватно да је Јосимовић правио промене и да их је Зарић само унео, јер би у том случају Јосимовић потписао и план из 1878. године.

Могуће је да је Зарић вршио измене Јосимовићевог плана уз његову сагласност, у ком случају би опет Јосимовић био аутор плана или је то Зарић радио без Јосимовићеве сагласности, што је највероватније и што је разлог због чега је тај план потписао Зарић лично. Ако је то Зарић радио без Јосимовићеве сагласности, онда он мора да је био значајан инжењер тога времена са аутономним стручним статусом, а да је био значајан у свом времену види се из чињенице да је био у ситуацији да направи документ који ми знамо као план Београда из 1878. године. И ту се поставља једно озбиљно и крупно питање, важно питање – зашто ми о Стевану Зарићу знамо мало или ни мало.

Емилијан Јосимовић је огромна личност српског 19. века. Веома много тога у Србији почиње од њега и његовог посвећења развоју и напретку Србије. Неке од тих ствари знамо, и знамо доста, а о неким другим стварима знамо мало. На неки начин, примера ради, Јосимовиће је и пионир еманципације жена у Србији. Он није само писао књиге „за женскиње“ него је од своје ћерке Анке направио образовану и јавну личност. Она је говорила неколико језика а у рату 1876 – 1878. године била је добровољна болничарка о чему сведочи Ђузепе Барбанти-Броданум у својој књизи „Гарибалдинци на Дрини 1876-1878. године“.

Примери одступања од плана Емилијана Јосимовића, односно поправке тога плана које је учинио

Стеван Зарић нису овде наведене да се омаловажи Јосимовић и његово дело, већ да се учини покушај да се из Јосимовићеве сенке извуче један значајан инжењер Србије 19. века.

Свестан ризика у који улазим због данашње популарности Емилијана Јосимовића износим став да треба преиспитати суштину неких наших гледишта о Емилијану Јосимовићу и његовом делу без обзира на то што ја лично осећам дивљење према његовом животном остварењу. Ипак, сматрам да треба изнети неколико ставова као повод за дискусију.

Београд у време Емилијана Јосимовића није био ни хомогена ни претежно српска варош. Београд Емилијана Јосимовића чинила су два Београда. Први Београд био је претежно турски Београд у Шанцу, кога су Срби освајали полако – парцелу по парцелу и кућу по кућу, све до 1867. године када Турци морају да оду из Београда и када треба преузети и исплатити турску имовину. То се дакле, не може урадити полако, мирно, дуготрајним процесом, то се мора остварити неком врстом политичког и економског удара. Србија онога времена је сиромашна земља, у њој нема пара али у њој живи и делује просвећени кнез који је пропутовао Европу и који зна да ће трошкове откупа турске имовине моћи да компензује претварањем тог земљишта у градско грађевинско земљиште и његовом продајом, чиме ће држава да поврати уложени новац. Очигледно, такав став, односно таква политика диктирана је дијалектиком политичке ситуације у којој се Србија нашла. Због тога се у „Објаснењу“ предлога регулационог плана Београда у Шанцу, Јосимовић бави имовинским питањима, односно врши билансирање земљишта по власништву као правитељствену турску и српску земљу, што значи да Јосимовић ради и нешто што није само чиста инжењерска регулација. Цивилизацијски обрт у изградњи система насеља у Србији извршио је кнез Милош нарочито после 1830. године, када је турски феудални систем насеља заменио систем насеља која се развијају у условима тржишне привреде. Кнез Милош има јасан узор у колонизацији Војводине коју је спровела Аустрија између 1750. 1780. године, приближно. Кнез Михаило са својих европским искуством зна да је грађевинско земљиште знатан развојни ресурс и због тога посао израде регулационог плана Београда у Шанцу поверава Јосимовићу. Због тога износим претпоставку да Јосимовић ради идејни, оквирни, концептуални регулациони план са базном сврхом да се реше имовински проблеми између Срба и Турака преко тог механизма регулације. То је задатак од националног значаја и због тога се предаје у надлежност човеку од највећег поверења. Због тога Јосимовић ради само регулацију Београда у Шанцу. Година 1867. значила је политичко ослобођење за Кнежевину, али је била и економско ослобођење за град Београд. Због тога мислим да је Јосимовић радио нешто много више и много значајније него што је само регулациони план, а доказ за ту тврдњу управо видим у неколико страна текста у „Објаснењуˮ те регулације које су посвећене билансирању земљишта.

Због тога мислим да је Јосимовићев регулациони план Београда у Шанцу концептуалан, директиван и – несавршен у детаљима што очигледно квалификовано отклања човек који се бави неком врстом извршне регулације за потребе изградње инжењер Стеван Зарић. Због тога мислим да су Зарићеве интервенције на Јосимовићевом плану морале бити прихваћене као природне и без примедаба, јер су се спроводиле унутар јасно постављеног Јосимовићевог концепта.

Емилијан Јосимовић, колико знамо, није се бавио урбанизмом изузимајући израду овог регулационог плана. Када се ради о планирању Београда он је заслужан зато што је снимио турски Београд 1867. године, због тога што је поставио идејни концепт регулације Београда у Шанцу, што је поставио урбанистички стандард за израду регулационих планова у Србији који се развијао све до Грађевинског закона из 1932. године и још двадесетак година после тога, што је дао теоријско објашњење своје планерске акције које је било очигледно испред свога времена, што је поставио основе хуманог и еколошког приступа урбанизму, али и зато што је омогућио преузимање турске имовине под економским и социјално прихватљивим условима у оном времену.

Ипак, у сенци велике личности Емилијана Јосимовића живео је и деловао скоро потпуно заборављени Стеван Зарић, који је морао бити значајан инжењер свога времена, истина не тако као Јосимовић, али значајан. О том човеку који је један од заборављених инжењера у историји Србије, знамо веома мало.

У том смислу овај текст треба схватити као провокацији упућену младим истраживачима српског и београдског урбанизма, оним истраживачима који имају времена, који имају истраживачку радозналост и радознали ум и интерес да стално осветљавају непознате и неистражене процесе и појаве у развоју српског урбанизма.

 

 

 

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА 

[1] Јосимовић ,Емилијан: Грађанска архитектура и грађење путова, Београд, 1860.г.

[2] Јосимовић, Емилијан: Објаснење предлога за регулисање онога дела вароши Београда што лежи у Шанцу, Београд, 1867.г.

[3] Максимовић, Бранко: Емилијан Јосимовић, ИАУС, Београд, 1967.г.

[4] Максимовић, Бранко: Значајно историјско дело Емилијана Јосимовића, „Политика“, 24.4.1967.г. [5] Пекић, Борислав: Ходочашће Арсенија Његована, Просвета, Београд, 1971.г.

[6] Завод за заштиту споменика културе града Београда: Кнез Михаилова улица – заштита наслеђа, уређење простора, САНУ, Београд, 1975. године [7] Медаковић, Дејан: О Емилијану Јосимовићу, Зборник за ликовне уметности, Матица српска, Нови Сад, 1976.г.

[8] Ђурић-Замоло, Дивна: Прилог биографији Емилијана Јосимовића, Годишњак града Београда,

1976.г.
[9] Никић, Љубомир: Прелазак Емилијана Јосимовића у Србију 1845. године, Годишњак града Бе

ограда, 1977.г.
[10] Медаковић, Дејан: Истраживачи српски старина, Просвета, Београд, 1985.г.

[11] Бојовић, Бранко: Мир мртвима, Социолошки преглед, 1986.г.

[12] Терзић, Душан: Емилијан Јосимовић, визионар урбаног Београда, Друштво урбаниста Београда, Београд, 1997.г.

[13] Бојовић, Бранко: Емилијан Јосимовић у своме времену и данас, Друштво урбаниста Београда, Београд, 1997.г.

[14] Маневић, Зоран: Грађанска архитектура, Архи тектура бр. 38, Београд, 2001..г.

[15] Маневић, Зоран: Емилијан Јосимовић, Архитек-тура бр. 38, Београд, 2001.г.

 

 

 

РЕЗИМЕ
У кратком тексту аутор врши упоредну анализу плана регулације Београда у Шанцу Емилијана Јосимовића из 1867. године и плана Стевана Зарића из 1878. године. Упоредна анализа обухвата неколико фрагмената ових планова у којима по мишљењу аутора, Стеван Зарић поправља регулациони план Емилијана Јосимовића. Због малог броја сачуваних планова из 19. века значај ова два плана је врло велики. Емилијан Јосимовић и његово дело су релативно познати, док Стеван Зарић припада групи скоро непознатих, односно заборављених инжењера. 

Предмет упоредне анализе ова два плана обухвата претежно уличну матрицу и блокове, односно трасе главне улице Београда у Шанцу, Узун Миркове улице, Обилићевог венца и Улице Ђуре Јакшића, локације позоришта и неколико напомена у вези са блоковима. 

Одступања од плана Емилијана Јосимовића и интервенције у том плану коју је учинио Стеван Зарић, аутор сматра побољшањима Јосимовићевог плана. Аутор износи претпоставку да циљна сврха Јосимовићевог плана није била извршна регулација, односно регулација за потребе изградње, већ да је тај план био условљен потребом преузимања власништва над турском имовином после 1867. године. Аутор укратко разматра однос ова два инжењера и њихових инжењерских остварења констатујући да њихови планови још увек нису у целости прочитани и да је задатак за младе истраживаче да се детаљније позабаве и овим плановима али и инжењерима који су их остварили. 

Кључне речи: регулација, концепт, реализација, имовинска права 

ABSTRACT
The paper presents a short analysis of the Emilijan Josimović’s Detailed Regulation Plan of 

Belgrade within the Šanac (Trench) from 1867 and the plan of Stevan Zarić from 1878. The comparative analysis includes several fragments in which, in the opinion of the author, Stevan Zarić improves the Detailed Regulation Plan of Emilijan Josimović. Due to small number of preserved plans from the 19th century, the importance of these two plans is very great. Emilijan Josimović and his work are relatively known, while Stevan Zarić belongs to the group of almost unknown, i.e. forgotten engineers. 

The subject of the comparative analysis of these two plans include mainly the street matrix and blocks, namely the routes of the main streets of Belgrade within the Šanac, Uzun Mirkova street, Kosančićev venac, location of the theatre, and several remarks related to the blocks. 

The author considers the deviations from the Emilijan Josimović’s Plan and Stevan Zarić’s interventions in this Plan to be the improvements of the Josimović’s Plan. The author suggests that the target purpose of the Josimović’s Plan was not the street arrangement, i.e. the street arrangement for construction needs, but that the Plan was conditioned by the need to take over the ownership over the Turkish property after 1867. The author briefly discusses the relationship of these two engineers and their engineering achievements concluding that their plans have not yet been fully read, as well as that the task of the young researchers it to also deal with these plans in more detail, but with the engineers who realized them as well. 

Key words: regulation, concept, realization, property rights