Piše: Bojan Kovačević

Period socijalizma jedno duže vreme služio je kao onaj džak za udaranje radi pražnjenja nečijih frustracija, ili pak kao vreća puna slame za vežbanje ubadanja bajonetom na pušci. Bez mogućnosti da džak i vreća odgovore, to je ipak moglo trajati samo neko vreme, iz više kritičko-istorijskih razloga. Tako je i sa graditeljskom baštinom, i ne samo njom, iz vremena kada je ideologija prožimala mnogo šta iako ne apsolutno sve.

Upravo se suočavamo sa šokantnom najavom rušenja hala beogradskog posleratnog sajmišta koje zapravo svi, u smislu zdanja, pogrešno nazivamo. Reč Sajam označava instituciju koja vrši tu svima jasnu delatnost susretanja i razmene, notornu od pamtiveka i skoro uvek konotirajući fenomen raskršća puteva, raskrsnice, a samo u najnovije vreme sa opcijom neke uslovne zabiti u koju se hodi radi uvida ili kupovine.

Ovde sada, bez ulaženja u detalje istorijata slučaja, objasnimo da je kompleks Beogradskog sajma, kako se oficijelno zove arhitektonski ansambl uz desnu obalu Save podno beogradskog brda Senjak, od svog nastajanja 1954-57. autorstvom trojice potonjih akademika SANU arhitekte Milorada Pantovića i konstruktera Krstića i Žeželja, bio i ostao smatran apsolutno vrhunskim delom srpske i jugoslovenske arhitekture i građevinarstva, dobro poznat i van granica naših država. O silnim epizodama događajnosti u njegovim halama besmisleno je govoriti, navoditi, jer bi knjiga bila predebela da bi se dala ukoričiti.

U nekom trenutku, kako u Srba biva sa zakašnjenjem, služba zaštite nepokretnih kulturnih dobara, dakako arhitekture, konstatovala je da je osnovni red, i već tinjajući dug, da kompleks Sajma uz desnu obalu Save bude kulturno dobro koje će država (za)štititi. Glagol štititi je onaj koji se kurzivnom ćirilicom piše jednim istim potezima šake, samo tu i tamo gore-dole udarajući horizontalne crtice. Jednostavno je. No, svaki pripremljeni stručni elaborat nadležnih zavoda za zaštitu u pravnom smislu nema dejstvo dok ga Vlada Republike Srbije ne ”overi”, potpiše, ozvaniči. Ako je na čekanju, a što se često dešava, to je znak da političari, dakle overeni neprofesionalci za ovu temu, imaju moć da sapletu maratonca na završnom kilometru.

Tako je i onih postpetooktobarskih godina koje su bile politički drugačije vođene nego sadašnje, ali sa izvesnim kontinuitetom koji je unapred utabavan, kompleks Sajma bio najpre definisan kao celina za kulturno dobro, dakle nerušiv, neuklonjiv, da bi odluka, negde 2009. godine, pod političkim pritiscima koji su posledica investicionih željoteka, bila preinačena u obavezu čuvanja samo Hale Jedan, one glavne ali nikako jedine bitne u kompleksu. Popularna ”jedinica” jeste najveća, okrugla i moćna, ali kao konstrukcija i prefinjena arhitektura tog žanra čini neraskidiv potez sa još nekim obližnjim halama istog vazdušastog rukopisa i pouzdanih tananih a stamenih konstrukcija. Za one manje hale, brojeva od 5 do 13, u zelenilu ka reci, niko ne bi ni pomišljao da su nedodirljive. Ljuske krovova tri glavne hale beogradskog Sajma, uz Mišićev bulevar, mitski su element arhitekture i građevinarstva koje nikad ni jedan ovdašnji inženjer ili arhitekta nije propustio da istetovira u svom studentskom mozgu, zanavek. Sad je najavljeno rušenje Sajma, osim Hale 1, na zgražanje ne samo obe struke koje uče svoju profesiju na Bulevaru kralja Aleksandra br.73 već i ogromnog dela građanstva. Šta je ideja tog rušenja?

Pođimo redom. Naša moderna graditeljska kultura već se drži o jednom sajmištu, onom podignutom u godinama pred Drugi svetski rat, na levoj obali Save, koje je teško okaljano namenom koncentracionog logora tokom rata. Delimično je rušeno i urušavano i kasnije tokom vojevanja i nakon njega, a nemar i pravno kompromiserstvo su ga skoro dotukli tokom 1990-ih godina. Zbog poznatih izuzetnih arhitektonsko-urbanističkih vrednosti, još i bitno više zbog memorije na žrtve, jevrejske, srpske, levičarske i koje sve ne, pa i zbog još nekih kodova tog prostora, obnova ”Starog” sajmišta permanentno je počinjala godinama da bi nedavno nešto stvarno bilo započeto.

”Novo” sajmište, iz 1950-ih godina, nalazi se na zemljištu koje jeste, proticanjem decenija i sumanutim rastom banovobrdskog pramena grada, postalo nekako relativno blizu tradicionalnog centra Beograda. Sada se najavljuje izgradnja ”najnovijeg” sajmišta negde na teritoriji novo(u)komponovane beogradske opštine Surčin. Tuđe motive nije uvek lako ni umesno razobličavati, pretpostavljati, ali ovde su oni ipak glasno poznati. Naime, Pantovićev i Žeželj-Krstićev Sajam treba počistiti radi nastavka i proširenja projekta Beograda na vodi, prokazanog i arhitektonsko-urbanistički i politički u svakom pogledu. Zasad još uvek ne dovoljno jasno i kriminološki, mada treba biti još malo vremena strpljiv.  

Na to se nadovezuju još dve storije. Naime, želja aktuelne beogradske a zapravo republičke vlasti je da se centar Beograda pomeri, prenese negde drugde, gde bi njoj to odgovaralo, ali se to baš i ne događa. Ta čuvena rečenica ”izmenićemo Beograd u potpunosti” više je za jednu vrstu terapije a ne za Terazije koje više ne bi, navodno, trebale da budu pupak grada. Druga priča je srljajuća praksa da se jedna stvar uklanja, ruši, a da ona koja na drugom mestu treba da je zameni nije ni započeta a kamoli dovršena i spremna za funkciju. Zar smo zaboravili primer luke na Dunavu čiji bi dosadašnji prostor gubio namenu a ”zamenske” luke tamo negde istočnije nema ni na vidiku!?

Ono što je, čini se, možda najgore od svega je što oni koji bi trebalo da oponiraju – kažu da se to zove opozicija – tekućoj praksi izvršne vlasti imaju svoj džak sličnih epizoda dok su oni krmanili gradom. Možda to nisu tako drastične odluke kao što su recentne i današnje ali svakako nisu nevine. Kao što se nigde ne vidi bavljenje trubadura i truvera opozicije politikom gradskog građevinskog zemljišta Beograda, kao temeljnom problematikom ovog grada iz koje su mnoge druge stvari samo izvedenice i iznudice. Uključujući i farsičnu ekipu kadrova kakvi sada, tačnije deceniju i više, vode nadležne institucije koje se bave gradskim temama, sa nultim ličnim kredibilitetom u javnosti, stručnoj ali i onoj mnogo široj, građanskoj.

Za hale Sajma sadašnjih brojeva 1, 2 i 3 (ukupne numeracije u kompleksu su vremenom menjane) svakom je jasno da su iz istog graditeljskog i arhitektonskog roditeljstva i da moraju ostati javno kulturno dobro Beograda. Ako neko hoće neka koristi i termin ”spomenici kulture”, što apsolutno i jesu, a procedure korigovanja odluke o zaštiti nek obavi ko kako zna i ume, uz izvinjenje nam. Pritom ni hala br.4 (nekada 14) koja jeste dodato, naknadno i u drugom maniru Pantovićevo delo, ne mora ostati sačuvana ako posleratno sajmište već toliko smeta. A šta će biti na njenom mestu neka odluče oni koji bez masnoća od putera s raznih datuma koliko sutra budu valjano vodili grad u ime javnog interesa Beograđana.