Branislav Mitrović: Zar da žurim u Evropu?

 

JA bih želeo da živim u Evropi ako ona prema Srbiji ima isti odnos kao Srbija prema njoj, ako smo ravnopravni, ako nas ne ucenjuje, ako poštujemo jedni druge. Ali, ne želim i dalje, kao poslednjih 20 godina, da živim u atmosferi štapa i šargarepe, ucena i praštanja-ponižavanja. Zar treba, nekritički – “grlom u jagode” da žurimo u Evropu koja je aplaudirala prilikom poletanja svakog aviona koji nas je bombardovao. To je Evropa koja želi da menja istoriju i koja i danas, sto godina nakon Prvog svetskog rata, “razmišlja” o tome šta se dogodilo 1914. Zar da žurim u Evropu koja će da mi zabrani da u mojim Paštrovićima zasadim maslinu jer moram da ispoštujem njihove kvote. E, ja nisam spreman na takvu poslušnost a na moju štetu, te ću ipak da zasadim tu maslinu istim porivom i potrebom kojima su moji preci to vekovima radili.

Poznati arhitekta, akademik Branislav Mitrović, nosilac dve nagrade za životno delo i dobitnik mnogobrojnih arhitektonskih priznanja, bez dlake na jeziku govori nam o bitnim društvenim i političkim pitanjima.

Kaže da se u društvenom životu – politici zalaže za prosvećeni apsolutizam jer “demokratija” kakvu svet, pa i naša sredina, promoviše, ima mnoge manjkavosti.

Otvoreno poručuje:

- Pomalo sam evroskeptik, nisam pristalica globalizacije, postrojavanja, bespogovorne istosti, teranja u ugao neposlušnih – drugačijih… Pristalica sam različitih boja sveta i na planu etnosa i na polju kulture, religije, tradicije… to je valjda, bar sam tako verovao, bio i svet u kome sam odrastao. Ne razumem ovu (belo)svetsku igru i nije mi bliska. Ne mogu da razumem filozofiju sile francuskog mislioca Anrija Levija koji se danas zalaže za bombardovanje Sirije, a da se ne vraćamo u prošlost i komentarišemo njegovo zalaganje, kao i mnogih drugih evropskih “intelektualaca”, za nekadašnje bombardovanje SR Jugoslavije.

 

OZBILJNE PRIPREME ZA “GRAD NA RECI”

* BEOGRAD ima izvanredan geografski položaj, dve reke na koje, međutim, nikako da siđe. Hoće li projekt “Grad na reci”, zaživeti?

- U poslednjih 30 godina u Beogradu je na rekama napravljen samo jedan vanserijski projekat – revitalizacija Kule Nebojše i prostora oko nje, ali nema nijednog razvojnog projekta. Beograd u 20. veku nije imao energije da izađe na reke. Sećam se da je 90-ih godina prošlog veka, nakon izlaska iz sankcija, a radi svetske promocije Beograda, pokrenuta ideja o velikom internacionalnom konkursu na potezu od Sajmišta do Kalemegdana. Inicijativu je vodio gospodin Mrkonjić, tada direktor CIP-a, pod direktnim pokroviteljstvom države. Angažovan je Savez arhitekata Srbije gde su nekoliko meseci vršene pripreme za taj veliki međunarodni konkurs.

Na kongresu UIA u Barseloni 1998. godine pripremljeni materijal je prezentovan uz velike pohvale za kvalitet i iscrpnost pripremeljene dokumentacije od strane arhitekata zaduženih za konkurs u Međunarodnoj uniji arhitekata.

Tada je iskazana velika internacionalna podrška i želja da se jedan takav prostor urbanistički ispita. Sve je nepredviđeno stalo, kao da je država izgubila interes za dalju realizaciju.

* Sada su Vučić i Đilas ponovo pokrenuli tu inicijativu.

- Smatram da treba raspisati veliki međunarodni konkurs, jer ovakav neizgrađeni resurs, trenutno ne poseduje nijedna evropska prestonica. Za to je potrebno predvideti vreme od najmanje pola godine uz ozbiljnu pripremu u pogledu definisanja ciljeva i organizacije celokupnog posla.

DSC_0008 

Mitrović kaže da ga ovakva Evropa, sa svojim ograničenjima, zabranama i vrednostima, pomalo podseća na Austrougarsku iz priča predaka.

- Odrastao sam na primorju u Paštrovićima, koji su nekada bili deo Mletačke republike, u okviru koje je to područje imalo potpunu autonomiju. Ja i danas Mletke (Veneciju) doživljavam kao deo prostora i kulture kojoj pripadam. Kasnije je “došla” Austrougarska, koja je bila ozbiljna, uređena država, autentična ali rigidna carevina. Na primer, tada je svaki domaćin morao da prijavi koliko kotlova rakije peče. Zar nas to na nešto iz današnjeg vremena ne asocira? Nedavno sam bio u Hrvatskoj i prijatelji su mi pričali kako su Dalmatinci besomučno sadili masline i čokote loze da bi predupredili evropske kvote…

* Mnogi, ipak, misle da bi nam, uprkos mnogim njenim nedostacima, bilo bolje da smo član velike evropske porodice?

- Evropska unija kao ideja je prihvatljiva, ali sa našim realnim i kritičkim odnosom prema njoj. Smeta mi što sve srpske političke opcije i vlade nekritički posmatraju Evropu, kao izopšteni krivci koji u nju nazad nerealno srljaju. Mislim da nam je Evropa potrebna. Mi smo njen deo i od toga ne možemo da pobegnemo, a ne mogu ni oni, ali toga mi nažalost nismo svesni. Prvo moramo da sredimo našu državu i politiku, policiju, privredu, izborimo se protiv korupcije… Tada bi Evropa jurila nas. Svet razume kvalitet, razume jednog našeg Đokovića kada dobro servira, pa se povratno postavlja pitanje da li je za to Srbija suštinski spremna. Plediram za moral, etiku i toleranciju prema drugom – manjini, protivniku… ali i za jedan iskreni, razložni dijalog o svemu.

* Ko je kriv što je Srbija gotovo u svim oblastima skoro na ivici provalije?

- Nama manjka discipline, vere, motivacije, etike, morala, poštovanja suštinskih vrednosti, međusobnog saosećanja… U poslednjoj deceniji mnoge naše nade su izneverene. Na osnovu iskustva iz poslednje decenije, u koju smo ušli sa toliko vere i nadanja, ja sam danas teški pesimista. Previše smo varani da bismo mogli da verujemo tek tako. Naše političke elite, ako ih tako možemo nazvati, nemaju više ciljeve niti viziju, ne gledaju niti planiraju dugoročno, svakako ne duže od svog projektovanog četvorogodišnjeg mandata.

* Donedavno ste bili na čelu Upravnog odbora Narodnog muzeja, koji godinama ne radi. Verujete li da će novi ministar Ivan Tasovac uspeti da pomeri stvari s mrtve tačke?

- Na osnovu dosadašnje biografije gospodina Tasovca i načina na koji je izabran kao nestranačka ličnost, imam nadu, ali kao skeptik sumnjam dok ne vidim konkretan rezultat. Plašim se da pojedinac ne može nešto da promeni ako država ne pokazuje interes za kulturu i želju da na tom polju stvari pomeri sa mrtve tačke. Vlada koja pokazuje brigu za sportske klubove morala bi da brine i o dva važna stuba srpske kulture – Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti na Ušću. Novi ministar mora insistirati da se završi započeti projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja, oko čega u Ministarstvu prave maglu. Bez projekta ne možemo dobiti novac, niti planirati konkretne poteze. Ukoliko se pojavi potencijalni finansijer, kao što je Abramovič na primer, možda bi pored Crvene zvezde mogao da dođe i u Narodni muzej. Veoma je pohvalno što je za ministra izabrana nestranačka ličnost, jer je glavni problem srpske politike nekritičko forsiranje stranačkih (polu)kadrova. Ne sumnjam u gospodina Tasovca, ali vrlo je upitno da li realno okruženje može da pruži jednom posleniku kulture mogućnost za značajnije pomake. Na primer, našem Upravnom odboru za prethodnih godinu dana niko se nije javio. U Ministarstvu kulture postoje negativne struje kojima ne odgovara da se Muzej završi.

* Tvrdite da je i arehitektura na repu interesovanja svake vlasti.

- Arhitektura je prostor u kome ljudi koji gospodare našim sudbinama, žive. A ja bih voleo da napravim analizu u kom su kulturnom i etičkom miljeu odrastali ljudi koji su vladali zemljom. Pogledajte kako izgleda naše okruženje. Koju zgradu danas u Beogradu možete da pomenete kao uzor? Nema ih mnogo. Ali, zato ima previše onih koje ne valjaju jer i novoizgrađeni delovi grada deluju kao da su građeni pre 100 godina, pa zatim našminkani. Na primer, naselje “Stepa Stepanović” na Voždovcu, koje je finansirala država. Objekte površine 500.000 kvadrata radi jedna ličnost, sa vrlo diskutabilnim arhitektonskim rezultatima. Pominjem Voždovac kao projekat države i tadašnjeg Ministarstva građevine, jer smatram da od takvog investitora treba da krene pozitivna i fer inicijativa. Međutim “država” poziva uvek jedne te iste ljude – članove lobija – stranačkih i profesionalnih.

* Ko čini lobije u arhitekturi, kulturi…

- Ne bih želeo da pravim liste za odstrel, ali svaka stranka na vlasti je forsirala svoje ljude, pa i arhitekte, bez vrednosnih kriterijuma. Arhitekte u službi vlasti (države, a naročito grada) definisali su pojam takozvane “investitorske arhitekture”. To bi doslovce značilo: “ovaj arhitekta-biro će najbolje i najbrže da završi papire u komunalnim organizacijama i urbanističkim službama i treba-mora da ga angažujete”. Pretpostavljam da razumete šta to znači za autentičnost arhitekture i sliku grada. Naravno, ovde ne pominjem korupciju – “sukob interesa” koji neizbežno ide uz ovo. Na primer, naselje na Voždovcu, umesto jednog biroa, trebalo je da radi 50 beogradskih biroa. A šta smo dobili? Ponavljanje loše arhitekture, surogat koji delegiramo budućnosti. U nasleđe deci ostavljamo bedan prostor u kome će da žive. U poslednjih dvadeset godina arhitektura je kao profesija uništena.

* Sarađujete i sa Kusturicom, oko čijih se projekata, od Mokre Gore do Andrićgrada, diže velika prašina…

- Kao arhitekta mnoge od tih stvari drugačije bih uradio. Kada bih ja bio u situaciji u kojoj je Kusturica, te da mogu ličnosti iz sveta koje on dovodi radi promocije sredine, da susretnem na terasi nekog hotela u Kanu, ja bih na toj terasi sedeo i uživao, a ne bih se lomatao po ovim našim zabitima. Dakle, kada je u pitanju arhitektura, uradio bih to drugačije, ali ako govorimo o stvaranju novih destinacija i otkrivanju prostora u jednom prelepom ambijentu – tu imam samo reči poštovanja. U Andrićgradu sam sarađivao sa njim na jednom projektu i mislim da smo u arhitektonskom smislu dali određeni doprinos. U Andrićgradu postoji hemija koja nije površna, namera koja je iskrena, tu je ugrađeno majstorstvo ljudi koji rade s kamenom… Kusturica troši ogromnu energiju na otkrivanje naših vrednih i autentičnih ambijeneta, njihovo kultivisanje i promociju. Toj posvećenosti ne možete da budete protivnik, ni stranački, ni kulturološki, ni intelektualni, ni profesionalni…

*Rođeni ste u Crnoj Gori, a školovali se i stvarali u Beogradu. Kako gledate na hladnoću u odnosima između dve države?

- Ne razumem antagonizme koji su veštački stvoreni. Ne mislim da su ispravni ni na jednoj, ni na drugoj strani. Meni je Beograd sve dao, tu sam odrastao, a Paštrovići i Crna Gora su moje detinjstvo. Rođenje i detinjstvo vas obeleže prvim senzacijama i saznanjima, te je to podloga za ceo život. Kontekst u kojem se formirate, lično i profesionalno sazrevate, dalje utiče na vaš profil. Nadam se da se to kod mene dobro sjedinilo. Pripadam arhitektama srpskog kulturnog prostora i bio bih veoma srećan ukoliko sam u to okruženje doneo pozitivni dašak južnog vetra ili nemir pučine.

Ova sredina meni je sve dala, tu sam došao veoma mlad, a nikada se nisam osećao kao dođoš. Beograd je grad koji ima moć da okupi ljude sa svih strana. Ima hemiju, energiju i snagu centripetalne sile.

* Ove godine se navršava dvesta godina od rođenja Njegoša, ali nema naznaka da će taj jubilej biti obeležen u Srbiji…

- Smatram da je Srbija dužna da se pokloni svom velikanu i na adekvatan način obeleži dvesta godina od rođenja jednog od najznačajnijih srpskih pisaca. To ne može da bude predmet lokalnih sporenja niti dnevne politike. Njegoš nikada nije imao dilemu kojem kulturnom ili nacionalnom korpusu pripada.

Novosti, 7. 9. 2013.