Nekoliko marginalija o marginalizovanom Ministarstvu vodoprivrede

 

Piše: Branko BOJOVIĆ

Vodoprivreda je marginalizovana u trajno marginalizovanom Ministarstvu poljoprivrede. Ona je privesak poljoprivrede, bez pomena, bez statusa, bez identiteta i što je najgore, bez sopstvenog budžeta. Rezultat smo gledali godinama, a naročito ovih dana. Decenijama se održavaju bukvalno nadrealna politička rešenja da se uređenjem lokalnih vodotoka bave lokalne zajednice, a zna se da teritorijalno politička podela nema veze sa rečnim slivovima, da su lokalne zajednice bez privrede i kadrova

 

 

– Prisećam se vica iz Titovih vremena. Na pitanje koja zemlja ima najviše planine odgovor je bio – Jugoslavija. Već 40 godina kola idu nizbrdo i nikako da stignu. Tada nismo znali da Srbija ima i velike vode. Sada znamo – stigle su.
– Na svakoj političkoj teritoriji najvažnije su samo dve stvari – narod (populus) i teritorija kao životni prostor naroda.
– Biblijski potop, koji je zahvatio Srbiju, ovih dana pokazuje da se ovako više ne može – nešto bitno novo mora da se radi u domenu uređenja prostora, a u odnosu na vode. Mora se raditi na zaštiti od voda, zaštiti voda, korišćenju voda i drugim stvarima, sve u vezi sa vodom.
– Početkom 19. veka, prema američkim istoričarima, Beogradski pašaluk imao je, prema procenama, između 200 i 400 hiljada stanovnika, najverovatnije nešto više od 200 hiljada stanovnika. Pašaluk je bio retko naseljena i šumom obrasla teritorija. Sistem naselja činile su turske palanke – neka vrsta poljskih feudalnih utvrđenja i seoska naselja, najvećim delom nastala iz zbegova.
– Hatišerifom iz 1830. godine položeni su osnovi razvoju Srbije kao savremene države. Ali to vreme značajno je za Srbiju ne samo iz državnog nego i iz drugih razloga. Srbija je prva zemlja Evrope u kojoj je ukinut feudalizam. Srbija postaje zemlja masovne imigracije stanovništva iz susednih političkih teritorija o čemu je detaljno pisao naš veliki etnolog Tihomir Đorđević („Iz Srbije Kneza Miloša“).
– Oslobođeni seljak želi da poveća svoj posed. Počinje masovno krčenje šuma. Najpre širom Pašaluka, a potom u celoj Srbiji južno od Save i Dunava. To je dovelo do demografskog i privrednog jačanja Srbije, ali su se pojavili mnogi problemi u oblasti teritorijalnog razvoja. Eliminisanjem vegetacijskog pokrivača, da bi se došlo do poljoprivrednog zemljišta i zbog izgradnje puteva „krčenika“ (Milan Vlajinac: „Zgon ili kulučenje van mesta stanovanja“ ) dovodi do poremećaja vodnog režima, aktiviranja starih i pojave novih klizišta, intenziviranja procesa erozije čemu doprinosi i slab kvalitet stočnog fonda – oranje, „niza stranu“, oranje upravno na izohipse.

– Kada se radi o uređenju teritorije, ona se mora tretirati celovito, po svim elementima njene strukture. Mi smo, međutim, skloni da uređenju teritorija prilazimo fragmentaro, resorno.

– Resor poljoprivrede u državi Srbiji objektivno je nadležan za 40-50% teritorije Srbije. Toliko obuhvataju oranice, voćnjaci i livade. Vodoprivreda Srbije preko slivova i delova slivova obuhvata 100% državne teritorije. Od tih 100% teritorije države zavisi i onih 40-50% poljoprivrednog zemljišta, a ne obratno. Može biti manje u većem, veće u manjem vrlo teško. Mora se rešavati prvo veća, pa manja teritorija i problemi te teritorije.

  – Vodoprivreda se nalazi u resoru poljoprivrede od 1945. godine pa do danas što je duboko nelogično. Jedini izuzetak je breme od 1986-1989. godine kada je postojao Komitet za vodoprivredu i vodosnabdevanje. Vodoprivreda je marginalizovana u trajno marginalizovanom Ministarstvu poljoprivrede. Ona je privesak poljoprivrede, bez pomena, bez statusa, bez identiteta i što je najgore, bez sopstvenog budžeta. Rezultat smo gledali godinama, a naročito ovih dana. Svi problemi budžetiranja Ministarstva poljoprivrede primarno su se prelamali preko vodoprivrede, decenijama se ne grade novi hidromelioracioni sistemi, decenijama se održavaju bukvalno nadrealna politička rešenja da se uređenjem lokalnih vodotoka bave lokalne zajednice, a zna se da teritorijalno politička podela nema veze sa rečnim slivovima, da su lokalne zajednice bez privrede i kadrova, a treba da „iskažu svoje potencijale“, što je u osnovi prljava frazelogija vlasti koja želi da izbegne odgovornost itd.

– Vodoprivreda se nalazi u resoru poljoprivrede od 1945. godine pa do danas što je duboko nelogično. Jedini izuzetak je breme od 1986-1989. godine kada je postojao Komitet za vodoprivredu i vodosnabdevanje. Vodoprivreda je marginalizovana u trajno marginalizovanom Ministarstvu poljoprivrede. Ona je privesak poljoprivrede, bez pomena, bez statusa, bez identiteta i što je najgore, bez sopstvenog budžeta. Rezultat smo gledali godinama, a naročito ovih dana. Svi problemi budžetiranja Ministarstva poljoprivrede primarno su se prelamali preko vodoprivrede, decenijama se ne grade novi hidromelioracioni sistemi, decenijama se održavaju bukvalno nadrealna politička rešenja da se uređenjem lokalnih vodotoka bave lokalne zajednice, a zna se da teritorijalno politička podela nema veze sa rečnim slivovima, da su lokalne zajednice bez privrede i kadrova, a treba da „iskažu svoje potencijale“, što je u osnovi prljava frazelogija vlasti koja želi da izbegne odgovornost itd.

– Držanjem vodoprivrede u resoru poljoprivrede nelogično je i iz drugih suštinskih razloga. U vremenu od 1945. pa do oko 2005. godine, glavni posao Ministarstva poljoprivrede bio je potkradanje seljaka, prelivanjem dohotka preko dispariteta cena u korist industirje i građana. Prisećam se ministra poljoprivrede u mandatu posle 2000. godine koji se zaklinjao u tržišnu privredu. Kad je pšenica koštala 17 dinara, ministar je zabranio izvoz navodeći državni razlog. Kada je cena pšenice pala ispod proizvodne cene, na 7 dinara, ministar je dozvolio izvoz. Ministra očigledno niko nije obavestio da su i seljaci država. Sva unapređenja poljoprivrede koja su se dešavala u periodu od oko 60 godina nisu imala za cilj brigu o selu i seljaku, nego brigu o tome da se oni što inteligentnije eksproprišu odnosno dezinvastiraju u korist industrije i gradova.
Dokaza za ovu tvrdnju ima bezbroj.

– Ako je poljoprivredno zemljišta konstantno, a seljaka ima sve manje zbog migracije ka gradovima, prosečan posed bi trebalo da raste. Ipak, insistiralo se na zemljišnom maksimumu, što znači da se selu i seljaku faktički onemogućavao razvoj.

– Sa malim posedom od 3,5 ha u Centralnoj Srbiji, seljak je morao da kupi sve mašine koje su mu neophodne. Malolitražni posed je opterećen velikolitražnim troškovima. Usledila je osveta – malom posedu odgovarale su male mašine čime je izgubljena bitka za proizvodnju velikih, visokoproduktivnih poljoprivrednih mašina. Sa druge strane, zbog malog poseda mašinski park je u režimu niskog stepena korišćenja i zastarevanja jer se ne može obnavljati. Dugo trajanje poljoprivrednih mašina na srpskom selu nije posledica vanzemaljkog kvaliteta poljoprivredne mehanizacije nego niskog režima njenog korišćenja.

– U Srbiji se mora bitno menjati odnos prema vodi kao državnom resursu od najvećeg značaja. To podrazumeva mnoge i različite aktivnosti.

– Potrebno je razvijati kulturu odnosa prema vodi, odnosno vaspitavati narod.

Tokom stihije naslušali smo se neverovatnih izjava preko državne televizije:
• 26. maja državana televizija je javila da je uspostavljena „strujna veza“ za uređaj za prečišćavanje otpadnih voda u Zabrežju. Nije rečeno koja je struja u pitanju, vodena ili električna.
• Upotrebljavaju se „crpne pumpe“ .
• 22. maja na državnoj televiziji branjena teritorija je nazvana „utvrđenjem“.
• Danima se nasipi i zečiji nasipi nazivaju„bedemima“.
• Itd.
– Decenijama se zaoštravaju problemi sa vodama:
– Decenijama se u vodotoke svih vrsta bacaju nepotrebne stvari
• U nedostatku kontrolisanih i organizovanih deponija otpad svih vrsta se baca po obalama vodotoka i nagurava u vodotok čime se menja prirodni režim protoka.
• Decenijama se potpuno nekontrolisano eksploatišu pesak i šljunak u aulivijumima vodotokova.
• U novije vreme na malim vodotokovima divljaju investitori koji grade male hidroelektrane.
• Itd.

– Treba stvoriti odgovarajući sistem represije, odnosno kažnjavanja za sve ono što se čini na vodama, a štetno je po njih direktno i indirektno, ali i za ljude, naselja i teritorije. Tako npr. oni koji su uništili civilnu zaštitu, koji su prodali čamce namenjene potrebama inženjerije i radili slične stvari zbog toga što Srbija nema neprijatelja, danas bi trebalo odlikovati, a sutra surovo pokažnjavati. Što duže živim u Srbiji sve mi se više sviđa Josif Visarionovič.

Isto se odnosi i na ministre koji će legilizovati svu bespravnu izgradnju ili bar 98% te izgradnje, pa i one koja se nalazi u zahvatu poplavnih talasa, što je u stvari bio poziv da se gradi tamo gde ne treba. Nedavno je jedan od bivših ministara građevine na državnoj televiziji objašnjavao da se ne može graditi ni u rečnom koritu, ni u zahvatu poplavnog talasa. Ministar se nije setio da objasni zašto to ne piše ni u jednom zakonu i podzakonskom aktu koji je donet u vreme njegovog mandata, dok u tim zakonima i podzakonskim aktima postoje detaljno opisane sve administrtivne i samo administrativne procedure.
– Nagomilane probleme u vodoprivredi ne može rešavati marginalna služba u marginalizovanom ministarstvu. Za državu bi bilo najbolje da se formira zasebno ministarstvo vodoprivrede koje bi imalo, prema sadašnjem stanju stvari, bezbroj zadataka. Moralo bi da krene od komasacije u brdsko-planinskom području kako bi se van eksploatacije stavila poljoprivredna zemljišta zahvaćena procesima intenzivne erozije, trebalo bi preduzeti obimne antierozione radove od požbunjavanja i pošumljavanja, trebalo bi raditi na kompleksnom uređenju slivova – izgradnji akumulacija, uređenju retenzija, nasipa, trebalo bi uvesti red u izgradnju malih elektrana, jer primarni problem nije proizvodnja struje, nego korišćenje voda, itd., itd.
Nalazim da bi za Srbiju najbolje bilo da nagomilane probleme u vodoprivredi rešava kvalifikovano ministarstvo, sa jasnim statusom i ovlašćenjima, sa odgovarajućim kadrovima i budžetom.

 

IZGRADNJA 68 (2014) 5–6, 289–293