Осим браће и пријатеља
Србија нема других непријатеља

Пише: Бранко Бојовић

Износим лични став да је најбоље да се споменик захвалности Француској нађе наспрам Француске амбасаде пре свега због тога што мислим да је много важније да Французи сваког дана гледају тај споменик него Срби. Оваквим поступком омогућићемо да Карађорђе дође на аутентично место, право место, са сабљом или без ње тј. постојећа или нека нова скулптура. Исто тако, споменик захвалности Француској нашао би се на достојном али за Србе мање важном месту. Тако ће свака ствар доћи на своје место како нас већ деценијама учи Акибијад Нуша звани Бранислав Нушић

Актуелни догађаји у вези са прославом стогодишњице завршетка Првог светског рата су разлог за настанак овог текста. Он је део једног велико фајла на коме радим годинама и који носи радни наслов „Споменички досије Београда“.

Сразмерно недавно обновљен је споменик захвалности Француској који се налази на Калемегдану, на једним од улаза у Београдску тврђаву. Конзервација споменика је завршена и споменик је недавно откривен, односно стављен јавности на трајни увид.
Постоји велика лична документација о том споменику а неки ставови у вези са локацијом овог споменика биће саопштени у тексту који следи, у форми маргиналија.
Геополитичка и историјска судбина српског народа произвела је бурне догађаје, велики број значајних историјских личности, велики број знаменитих места, велики број знаменитих кућа,и слично. Ако томе додамо и археолошке налазе широм српских земаља од праисторије па до 19. века, а код нас је и велики део 19. века археологија онда ми живимо на тлу које је засићено меморијом, које је пребогато историјским наслеђем. То нас обавезује да се према томе наслеђу односимо.
Српска револуција почетком 19. века ствoрила је модерну Србију у којој данас живимо. Кроз девет година непрекидних борби до пропасти устанка 1813. године било је много значајних догађаја, битака, много знаменитих места, много знаменитих људи. Једна од највећих победа у другој години устанка тј. крајем 1806. године било је ослобођење Београда. Устаници су у Београдску тврђаву ушли кроз капију која се данас зове Карађорђева капија. Ова капија се налази на крају алеје која је продужетак Кнез Михаилове улице и иза споменика захвалности Француској.
Одмах после Мајског преврата 1903. године у прослави стогодишњице Првог српског устанка подигнут је споменик Карађорђу аутора Вучетића. Споменик се налазио на месту данашњег споменика захвалности Француској и био је предмет великих полемика. Нарочито је запамћена жестока критика овог споменика коју је објавио Моша Пијаде, који је баш тих година покушавао да постане члан и припадник српског четничког покрета у Македонији. Међу четнике није примљен због слабог здравља ал је ипак награђен професорским местом у Охриду.

Ако изузмемо ликовне квалитете овог споменика морамо констатовати да је његова велика вредност била у томе што је постављен на аутентично место догађаја који су преломно утицали на историју српског народа и Србије. То није ликовни али јесте велики меморијални, односно историјски квалитет.
На самом почетку Првог светског рата, у првој окупацији Београда од стране аустроугарских трупа, споменик Карађорђу је динамитом разбијен односно спомених је потпуно уништен. Колико је мени познато постоји само једна фотографија овог споменика коју прилажем овом тексту. Бес Аустроугарске је годинама растао, од 1804. па до Првог светског рата што је на одређен начин разумљиво. Аустријска идеја из окупације Београда и Србије у првој половини 18. века о томе да Србија постане крунска краљевина у оквиру Аустроугарске вртоглаво се удаљавала. Србија је све мање могла да постане крунска краљевина а Срби су све мање могли да пристају на то да буду коњушари и собарице велике европске монархије тога времена.
Епопеја Срба и Србије кроз ратове од 1912. до 1918. године памти ратно савезништво са Русијом, Француском, Енглеском, много мање са Италијом. Односи са Француском били су најразвијенији. Велика Британија је била увек веома резервисана у односу на сваки српски интерес а Русија је помагала колико је могла и док је могла. Коначно Италија је постала савезник под принудом јер је била трајно антагонизована са српским интересима у простору Балкана. Срби и њихова држава ипак су поверовали у пријатељство ових народа, наивно су поверовали да је то пријатељство вечно и на разне су начине обележиле то пријатељство. Једно од тих обележја је и споменик захвалности Француској. Француска као велика колонијална сила у то време имала је много рационалнији однос према том пријатељству што се види из чињенице да је тридесетих година 20. века тужила Југославију због ратних кредита које је давала Србији.
У еуфорији пријатељских осећања према Француској 1930. године подигнут је споменилк захвалности Француској, на месту ранијег споменика Карађорђу. Аутор споменика је Иван Мештровић. Споменик се састоји од високог мермерног постамента са два бочна барељефа и бронзане скулптуре која представља Француску (Маријану) у виолентном покрету што је потпуно супротно мирном и неутралном карактеру постамента.
Споменик захвалности Француској без обзира на његов меморијални значај и значај вајара који га је направио по свом карактеру може бити било где у простору Бограда и Србије. Споменик са оваквом концепцијом нема своје аутентично место – он може имати само боље или лошије одабрано место. Са друге стране, место овог споменика је место једног аутентичног огромно важног догађаја у историји Београда и Србије, то место по логици ствари је аутентично место за подизање споменика Карађорђу, односно његовом слободарском остварењу.
Ратна пријатељства су велика али и привремена, нарочито пријатељства великих сила са малим народима. Велике силе то са цинизмом оправдавају ставом да су вечни само интереси тј. да су пријатељства само интересни савези који трају док велике силе не остваре своје геополитичке интересе. Мали се ту не питају. Из изнетих ставова очигледно је да и мали треба да се понашају интересно јер је то једини начин да преживе и трају.
Изнети став великих сила потврђује се и у овом времену, а за нас нарочито 1999. године када су нас сви традиционални савезници, осим Руса, терористички бомбардовали. Французи пријатељство Срба виде не као актуелну него као историјску категорију и то, ако добро разумем ствари, већина Француза. У таквим условима, мали у одбрани сопствених интереса треба да сачувају достојанство и самопоштовање. По мени то подразумева јасан и општар реципроцитет тј. ослобађање од илузија о старим пријатељствима ради остварења својих интереса данас и сутра.
Још много пре догађаја из 1999. године био сам члан радне групе за постављање споменика Карађорђу чији је аутор Сретен Стојановић. Скулптура је постављена у Карађорђевом парку где је 1806. године био други Карађорђев логор. (Први је био код данашње вождовачке цркве св. Константина и Јелене, а трећи и последњи пре уласка у Београдску тврђаву био је на Ташмајдану). Већ тада сам био за то да се споменик Карађорђу постави на месту где се данас налази споменик захвалности Француској. Већина је изгласала локацију на Врачарском платоу па сам на крају и ја то прихватио. Боље је да имамо споменик Карађорђу на Врачарском платоу него да га немамо уопште.
Од тог времена обавио сам много консултација са значајним људима који су се бавили историјом, историјом уметности, вајарима, посленицима у култури и другим људима. Из тих консултација родило се неколико идеја које саопштавам.
Прва идеја је била да се споменик захвалности Француској постави у алеји којој се прилази павиљону „Цвијета Зузорић“.
Друга идеја је била да се споменик премести и постави на шеталишту изнад Саве тачно наспрам француске амбасаде. Обе ове локације су могуће. Простор Београдске тврђаве не долази у обзир јер је она по свој структури аустроугарска барокна касарна модификована каснијим турским интервенцијама. Француска са тим простором нема никакве везе иако је током 19. века показивала врло велики интерес за Србе и Србију о чему сведочи путовање Жана Д’Ормесона кроз Србију средином 19. века. Споменик захвалности Француској је локацијски неутралан али није за Београдску тврђаву. У сваком случају споменик не треба уништити јер је дело значајног вајара и траг наше историјске прошлости.
Трећа локација је да се споменик постави негде у француском војном гробљу у Рузвелтовој улици, или у самом гробљу или на углу улица Рузвелтове и Светог Николе (Улица Маре Таборске).
Четврта локација је кружни трг испред Богословије на крају Рузвелтове улице.
Пета локација је кружни ток Аутокоманде чији је локацијски квалитет у томе што нам је слобода увек долазила са југа а кружни ток је сличан париском Етоалу иако минијатуран. Ако кружни ток не деградира Тријумфалну капију онда ни кружни ток у локацијама четири и пет не може деградирати споменик захвалности Француској.
Премештањем споменика захвалности Француској ослободила би се локација да се споменик Карађорђу нађе на правом, аутентичном месту. Споменик захвалности Француској био би на неком другом достојном месту чиме би се изразио поред осталог, и данашњи однос Србије и Француске као две државе и као два друштва.

Износим лични став да је најбоље да се споменик захвалности Француској нађе наспрам Француске амбасаде пре свега због тога што мислим да је много важније да Французи сваког дана гледају тај споменик него Срби.
Да би се овај циљ остварио потребно је извршити одговарајуће организационе предрадње и радње. По мом схватању најбољи начин да се изврши премештање споменика захвалности Француској је да се нађе онај галантни Џони из шансоне коју пева Едит Пјаф. Мислим да би Џонија било лако придобити за идеју о премештају овог споменика јер њега то уопште не тангира. Џони би могао да буде наш лобиста. Ако у томе успемо све остало би се решило лако. Џони је омиљен међу Французима и они ће поступити како Џони каже. Заштитник Маријане господин макро Н ће ствар реализовати са задовољством.
Оваквим поступком омогућићемо да Карађорђе дође на аутентично место, право место, са сабљом или без ње тј. постојећа или нека нова скулптура. Исто тако, споменик захвалности Француској нашао би се на достојном али за Србе мање важном месту. Тако ће свака ствар доћи на своје место како нас већ деценијама учи Акибијад Нуша звани Бранислав Нушић.

Београд, 03. децембра 2018.

©ААС