Деградативни културолошки аспекти пројекта ,,Београд на води”

 

Пишу:  Александар КадијевићБојан Ковачевић

 

Урбанистички наметљив и цивилизацијски контроверзан, планирани пројекат ,,Београд на води” (2012-2015) се од првих јавних представљања нашао на удару бескомпромисне стручне критике. Намећући испразне симплифициране геометријске структуре и урбанистичке  концепте примерене клими и друштвеним потребама главног инвеститора са Блиског Истока, пројекат радикално преиначава визуелни идентитет српске престонице, профилисан током два века самосталног градитељског развоја. Лишен уобичајених, у евромедитеранској урбаној традицији јасних типологија, морфологија и устаљених колорита, према затеченој просторно-културној матрици се односи деградативно

 

1-pogled-na-priobalje-sa-sabornom-crkvom-u-centru-polovina-xix-veka

 

Увод

Упркос аргументованим залагањима за очувањем урбаних пејзажа угрожених савременим глобализацијским преинакама, њихово обезвређивање се у многим срединама несметано наставља. Поготово је то случај у државама опрхваним економском кризом, чиме се основни принципи заштите игноришу зарад привлачења страних инвестиција и отварања нових радних места. Углавном покретани без јавних конкурса, волунтаристички подухвати се по правилу правдају подршком добијеном на изборима. Вођени дневно-политичким интересима (декларативно и јавним), иницијатори глобализацијских преинака најчешће заобилазе домаће стваралачке снаге, ангажујући инострана брендирана пројектантска подузећа. На том трагу је и актуелни пројекат ,,Београд на води”  (2012-2015), којим се радикално мења  визуелни карактер Савског амфитеатра, природног стожера дугачког савског приобалног појаса српксе престонице. Будући да наметањем нових идентитетских елемената деградира наслеђе града испред ког би требало да се реализује (Roter Blagojević: 2012), тај пројекат уноси крупан дисконтинуитет у двовековној историји уређења њеног обалног појаса (Ротер Благојевић: 1997-1998; Dajč: 2012; Kadijević 2015; Vukmirović 2015).

 

Урбанистичко-архитектонски развој приобаља (1830-2012)

 

Плански излазак Београда на десну обалу Саве се везује за другу четвртину деветнаестог века када је османском царству вазални кнез Милош Обреновић изградњом стамбених и управних објеката (касарна, двор, совјет) проширио српски део града на простор Савске падине. Насипањем земље и делимичним санирањем мочварног тла, у приобаљу се развила скромна пристанишна зона (Лиман), која се у наредним деценијама ширила и прилагођавала одбрамбеним, водопривредним, транспортним, индустријским, трговачким и царинским потребама. Почетак поступне, али неумитне културолошке дезосманизације савске падине, означила је изградња Саборне цркве Св.Архангела Михаила (1840), носећи снажну политичку поруку. Тек крајем столећа, уз густо изграђено насеље Савамала, уређењем Малог пијаца и Карађорђеве улице, у копно увученији део приобаља стиче европски стамбено-пословни, трговачки, финансијски и културни карактер.  Изградњом Железничке станице и железничког моста (1884), мреже колосека и пруга уз бок корита, започела је дуготрајна изолација Београда од реке Саве. Упркос ексклузивном положају, већина приобалних палата није комуницирала са реком,  окрећући јој дворишне или бочне фасаде (Петровић Балубџић: 2013). 

Иако деценијама примарно за економски развој града, као и за његову укупну визуелну презентацију (Bojović: 1984), савско приобаље је предуго запостављано од стране професионалних урбаниста. Штавише, тек почетком двадесетог столећа постаје предмет темељитијих студија и регулаторних планова. Честа плављења и ратна дејства којима је излагано, одлагала су изналажење стратешких решења за његово уређење. 

У раздобљу између светских ратова (1918-1941) приобаље губи значај у корист других делова југословенске престонице. (Kadijević, 2015) Некада доминантно, берзанско и финансијско пословање се сели у ужи центар, услед чега цена некретнина у Карађорђевој улици нагло опада. Најутицајније и најбогатије  београдске породице, традиционално настањене у приобаљу, одлазе у елитне резиденцијалне квартове на другим локацијама. 

 

2-pogled-na-savsko-priobalje-krajem-1930-ih-godina

                                                                        Поглед на Савско приобаље, крајем 30-их година XX века

 

Репрезентативни објекти изграђени на десној обали реке, мање или више увучени у копнени амфитеатрални појас, постали су кључни чиниоци културног идентитета демографски увећане државне метрополе. Новоизграђена здања у приобаљу (Земунски мост Краља Александра Карађорђевића, Народна библиотека, Сајмиште, вишефункционалне палате у Карађорђевој улици и на Вилсоновом тргу), дале су препознатљив визуелни оквир реци Сави на њеном крајњем путу. Но нису све активности на урбанистичко-архитектонском уређењу приобаља биле технички усклађене. О томе сведочи парцијално спровођење Генералног урбанистичког плана Београда из 1923. год. арх.Георгија Коваљевског којим је планирано уређење шеталишта и булевара на речним обалама, као и терасе која савско приобаље спаја са Косанчићевим венцем. Задржавањем пруге уз реку и свођењем урбанизованих делова приобаља на окружење подмостовља, оно се нагло претворило у запуштену транзитну зону угрожену честим поплавама.

Иако се при архитектонско-урбанистичким интервенцијама унутар савског приобаља после 1945.год. углавном уважавало затечено стање величина у њему, кључни проблеми његовог функционалног уређења нису стратешки решавани. На десној обали примат је и даље задржала саобраћајна инфраструктура која континуирано омета непосреднији контакт грађана са Савом, док је на левој ницао модерни корбизијански град. Први непосредни пројект за обе обале Саве (1975) представљало је наручено идејно решење административног центра покрета Несврстаних, које из политичких разлога није доживело потпунију разраду. Десет година потом, објављен је предлог  широкопотезне урбанистичке реконструкције арх. Милоша Р.Перовића који је подразумевао целовито преуређење Новог Београда и простора Савског амфитеатра. Он је, уз обимне анализе и  провере, садржао неколико елемената који су нам данас, у поводу пројекта ,,Београда на води’,  веома актуелни. 

Наиме, општи приступ простору са обе савске обале у зони од линије аутопута на траси кроз Београд и ка северу до ушћа Саве у Дунав, показивао је могућност да престоница у том простору надокнади повесно пропуштене шансе за обједињавањем расцепканих подручја. У томе је немали фактор била чињеница, у Србији ретко апострофирана, да је централној зони Новог Београда из идеолошких разлога дата доминантна оса североисток-југозапад, у мимоходу спрам историјског града на десној обали. Само тиме се може објаснити што је приобаље са обе стране Саве деценијамама било изван сфере интереса за градњу, не представљајући место сусрета и повезивања. Осим лоцирања бројних установа културе и јавних садржаја уз реку, Перовић је предвидео и два трга, на наспрамним локацијама обе обале, чиме би се Београд могао сматрати градом са интегрисаним приобаљем.

Након Перовићевог пројекта, припремани су парцијални предлози радних тимова под руководством арх. Милана Лојанице, а касније и пројект ‘,,Варош на води” тима арх. Драгомира Манојловића, који није јавно објављен, иако је садржавао иновативне и технички примењиве опције за простор уз десну обалу Саве. У другој половицн 1990-их, припреме за велики јавни конкурс под окриљем међународне уније архитеката (УИА), историјски су се изјаловиле пред силазном путањом тадашњих власти у Републици Србији.

 

Пројекат ,,Београд на води’’ (2012-2015) и његов утицај на наслеђе амфитеатра

 

Урбанистичко-архитектонски пројект ,,Београд на води” појавио се први пут у предизборној кампањи једне србијанске политичке странке у пролеће 2012. године, без ни до данас познатог аутора, а на који у почетку није било јавних реакција или упита о чему се тачно ради. Та прва верзија, па и неколико варијанти изнетих касније, имала је неупоредиво мање капацитете и параметре предвиђене изграђености него што је то данас случај, када на њему преовлађују стамбени, комерцијални и инфраструктурни садржаји обимне квадратуре. У програмском смислу, поступно је мењана структура предвиђеног пројекта, тако што је прво придодата обална кула краставичастог облика висине 180 метара и мање простран шопинг-мол, да би у каснијим иновирањима (за београдску стручну јавност и институције непоткрепљену појашњењима) висина куле била повећана на 210 метара а њен облик измењен у плочасту кулу из два заротирана сегмента. Шопинг-мол је променио локацију и добио енормне размјере. Основни архитектонско-урбанистички утисак који пројекат (изворно дефинисан кроз макету а тек потом артикулисан планском разрадом) оставља, је да је у питању апартманско-пословна структура густе изграђености издвојених објеката високе спратности (15-25, и више), каква је у архитектонској пракси глобализације постала кȏд супротстављања локалном наслеђу.

 

3-prostorni-plan-podrucja-beograda-na-vodi-izlozen-u-skupstini-grada-na-uvidu-javnosti

                                                                    Просторни план подручја ”Београд на води” на увиду јавности у Скупштини града

 

Евидентан је покушај наметања глобалистички испразног архитектонског стила Београду путем  изразито симплифицираних геометријских форми и урбанистичких  концепата примерених клими и друштвеним потребама главног инвеститора са Блиског Истока. Лишен уобичајених, у евромедитеранској урбаној традицији јасних типологија, морфологија и устаљених колорита, сагласних  визуелном идентитету Београда, пројекат видно преиначава вековима уобличавану културну матрицу. 

Велики број здања приказаних на макети има постамент од неколико етажа, у овом тренутку нејасне намене, из којих се даље у висину пружа само део волумена по обиму. Таква морфологија индицира да су вероватно у питању базиси објеката са просторима за гаражирање, јер је укопавање подземних гаража у терену с великим подземним водама прилично скупо,  а с обзиром на планиране квадратуре и савремене норме за обезбеђивање паркинг или гаражних мјеста (јер врло је вероватно да базиси управо тому служе). То, опет, отвара питање простора улица који је више пасиван, неактиван, него жив. Такође се може приметити да регулацију ,,држе” управо ти вишеетажни ниски анекси и да свако преиначење, кроз вриеме, њихове намене или профилације битно мења регулацију, однос јавног и приватног простора.

Важно је нагласити да је пројекат ,,Београд на води” предвиђен у простору који никад раније није био део градског ткива а ни заштићена културна зона  (блокова, улица, скверова или урбаних џепова), већ само елемент жезезничке инфраструктуре. У том смислу говорити о третману уже затеченог наслеђа је веома незахвално. Ипак, однос сада предвиђене градње (третиране кроз најновије верзије пројекта 2014-15. год.) са постојећом широм београдском морфологијом и урбанистичком типологијом, имплицира преиспитивање појма наслеђа уопште. Полазна информација за коментарисање односа спрам наслеђа мора бити нескривана крилатица спроводилаца плана о ,,новом идентитету Београда” за који се уопште не зна ни ко га је наручио, а ни профилисао. (Bojović, 2009)  У првој инстанци, на основу макете и елемената плана како су презентирани, постоји проблем заштите градских визура усмерених на одређене тачке или потезе. Јер наслеђене висинске регулације у београдском урбанизму и оне предложене ,,Београдом на води” су у коренитим опрекама. То се може врло лако проверити успоредбом попречних пресека целина управних на реку Саву кроз, истовремено, старе и нове градске блокове, почев од рекее до високих кота градског терена у зони сквера Славија. Основни утисак је да је простор ‘Београда на води’ третиран без органског контакта са околним амбијентима,  заузимајући капацитете који треба да извуку што већи профит из изнајмљеног земљишта. Наслеђе као целина је потпуно заобиђено, сведено на очување малобројних  слободностојећих објеката in situ, али суштински изопштених из градског ткива услед превеликог контраста са моћним симболима глобализације. Отуд се и мирење службе заштите културне баштине са имплементацијом плана може сматрати  неочекиваним, док су једине установе које су пружиле принципијелан отпор грубом преиначавању визуелног идентитета Београду Академија архитектуре Србије, Филозофски факултет и САНУ.

 

6-prikaz-beograda-na-vodi-u-silueti-grada-sa-leve-obale-save-politika-22-marta-2015                                                                                                  Приказ ”Београда на води” у силуети града, са леве обале Саве

 

Један од механизама за поткрепљивање ,,повезивања’’ пројекта са градским наслеђем је пропагандно потенцирање његових спона са београдском четврти Савамала, која је у последњој деценији доживела извесну ревитализацију преинаком дерутних простора. Иако је због пропорција површина коју тај кварт заузима таква аналогија цивилизацијски неутемељена, из  дневно-политичког прагматизма она се провлачи у апологетским сасопштењима.. Уколико бисмо и апстраховали све друге аспекте пројекта ‘Београд на води’, остаје тема ведута, општег изгледа Београда са новим квартом онаквим какав је предочен пројектом (Ковачевић: 1993). Дневни лист ,,Политика” у броју од недеље 22. марта 2015. донео је, на страни 13, први пут у јавности, компјутерски генерисан изглед нове четврти гледано са супротног десне обале Саве. (сл.9) Изглед је од листа наручен и није дио маркетиншке кампање инвеститора. На изгледу се види очита диспарантност у односу на остатак града у кадру, пре свега кроз неприродну логику да на падини највиши објекти буду на најнижој нивелети. Основни утисак који и макета и компјутерски генерисани изгледи дају, је да је простор планерски и архитектонски третиран безобзирно спрам реалитета, лишен емпатије према Београду и без било какве споне са наслеђем (Bojović, 2014; Ковачевић, 2014, 2015; Богуновић, 2014, 2015; Stokanović, Knežević, 2015). 

 

Епилог

 

Упркос многоструким примедбама, инвеститори ипак инсистирају на реализацији објеката који су, по плебисцитарном ставу најкомпетентнијих београдских стручњака, непримерени било ком слоју локалне културне традиције. То су кула неинвентивног назива ,,Београд”, постављена у средини комплекса и шопинг-мол огромне површине који ће поништити целокупну градитељску повест престонице. Иако се највероватније не може очекивати тотална обустава пројекта који се нетранспарентно разрађује, за наслеђе Београда би много значило изостављање две мега структуре које штрче у  силуети плана, као и првог низа објеката постављених уз обалу реке. Отуд је можда најцелисходније да се инвеститор задовољи другим градњама у зони или изван ње (на широком потезу дунавског приобаља или на Новом Београду), а да се у међувремену преиспитају исхитрено донете политичке одлуке о нелимитирању спратности и ангажирају реномирани домаћи пројектанти. Јер, на концу, поглед на Београд се може заклонити и президати само једном.

 

 

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА: 

BOJOVIĆ, Branko. ,,Vizuelna organizacija i prezentacija Beograda’’, Izgradnja 9-10, (1984):  57-62. 

BOJOVIĆ, Branko. ,,Objekti identiteta u slici grada ili: Kako se ne gradi grad?’’, Izgradnja 11-12 (2009):491-492.

BOJOVIĆ, Branko. ,,Diletantizam kao urbanizam – Beograd na vodi’’, Izgradnja 3-4 (2014): 167-168.

БОГУНОВИЋ, Слободан Гиша. ,,Београд на превисокој води”, Политика (додатак ,,Култура, уметност, наука’’), 26.4.2014. (BOGUNOVIĆ, Slobodan Giša. ,,Beograd na previsokoj vodi”, Politika (dodatak ,,Kultura, umetnost, nauka’’, 26.4.2014).

БОГУНОВИЋ, Слободан Гиша. ,,Чекајући БНВ-a‘’, Политика (додатак ,,Култура, уметност, наука”), 8.5.2015. (BOGUNOVIĆ, Slobodan Giša., ,,Čekajući BNV”, Politika (dodatak ,,Kultura, umetnost, nauka”, 8.5.2015).

DAJČ, Haris. ,,Uspon i degradacija savskog priobalja”, Limes plus 1-2 (2012): 97-112. 

KADIJEVIĆ, Aleksandar.  ,,Savsko priobalje u Beogradu (1918-1941) – pogled na arhitektonsko-urbanistički razvoj”, u: OSTAJMER, Branko (ur.), Rijeka Sava u povijesti (zbornik radova), Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest, podružnica Slavonski brod, 2015: 505-524.

КОВАЧЕВИЋ, Бојан.  ,,Савска ведута”, Политика 6.3.1993. (KOVAČEVIĆ, Bojan.  ,,Savska veduta”, Politika 6.3.1993).

КОВАЧЕВИЋ, Бојан. ,,Острво на обали хроме реке”, Политика 3.5.2014. (KOVAČEVIĆ, Bojan. ,,Ostrvo na obali hrome reke”, Politika 3.5.2014).

КОВАЧЕВИЋ, Бојан, ,,Апорије у јавном дискурсу Београда на води”, Српски књижевни лист 6.11.2015: 2-3 (KOVAČEVIĆ, Bojan, ,,Aporije u javnom diskursu Beograda na vodi”, Srpski književni list 6.11.2015: 2-3).

МАКУЉЕВИЋ, Ненад.  Османско-српски Београд: Визуелност и креирање градског идентитета (1815-1878), Београд: Топи, 2014. (MAKULJEVIĆ, Nenad.  Osmansko-srpski Beograd: Vizuelnost i kreiranje gradskog identiteta (1815-1878), Beograd: Topi, 2014) 

ПЕТРОВИЋ БАЛУБЏИЋ, Мирослава. Река и градски простори у Србији. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013 (PETROVIĆ BALUBDŽIĆ, Miroslava. Reka i gradski prostori u Srbiji. Beograd: Zadužbina Andrejević, 2013).

РОТЕР БЛАГОЈЕВИЋ, Мирјана. ,,Прилог проучавању настанка и развоја насеља на простору савске падине и трансформације његовог развијеног изгледа”, Зборник радова архитектонска организација простора 75 (1997-1998): 91-129. (ROTER BLAGOJEVIĆ, Mirjana. ,,Prilog proučavanju nastanka i razvoja naselja na prostoru savske padine i transformacije njegovog razvijenog izgleda”, Zbornik radova arhitektonska organizacija prostora 75 (1997-1998): 91-129)

ROTER BLAGOJEVIĆ, Mirjana. ,,Stvaranje modernog kulturnog identiteta Beograda’’, Limes plus 1-2 (2012): 37-60.

STOKANOVIĆ Natalija,  KNEŽEVIĆ, Ana. ,,Kad zemljište i grad postanu tržišni resurs Razgovor sa arhitektom Bojanom Kovačevićem’’, Artum 1 (2015): 75-85. 

VUKMIROVIĆ, Milena. ,,Belgrade: The quest for the desired city image”, In: Grigor Doytchinov, Aleksandra Đukić, Catalina Ionita (eds.), Planning Capital Cities – Belgrade, Bucharest, Sofia, Graz: Verlagder Techinshen Universität, 2015: 188-211.

 

 

Чланак је произашао из рада на пројекту „Српска уметност XX века: национално и Европа“ у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (бр. 177013).