Драгољуб Бакић, In memoriam

Рођен 1939.  у Kрагујевцу,  дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1962. Као дугогодишњи посленик, а неко време водећи архитект и управник пројектантских атељеа “Енергопројекта”, са супругом Љиљаном, осим у нашој средини, обимну делатност развио је у Kувајту, Јужноафричкој Републици и, поглавито, Зимбабвеу, у оквиру “Енергопројекта”, али и самостално (Bakic architects, Хараре).

Добар део свог века провео је у свету, проносећи домете наше архитектуре по линији њеног интернационализма и општевредности. Са ове временске дистанце, то дело се доима као преливање обиља једне земље умрежене у токове инвестиција и најсложенијих извођачких подухвата, способне за стваралачку архитектуру и озбиљно градитељство. Његово уметничко и животно “вјерују” обележио је став да архитектура није друго до разумевање света на начин дубинског, чак трагичног понирања у стварност из које расте и коју собом жели да преобрази, стога и егзистенцијална мисија огромне одговорности и најширег спектра.

Бревијар изузетних дела, које је остварио са супругом Љиљаном, чине Kонгресни центар и хотел Шератон у Харареу – Зимбабве, стамбена насеља ”Нова Галеника” и Вишњичка бања (колективни објекти П+3), хала ”Пионир” и Ледена дворана, Дечја установа у Солунској, све у Београду.  У сарадњи с другим ствараоцима пројектовао је и извео породичну кућу Нури и бедуинско насеље Мина Абдулах у Кувајту, стамбени солитер Y у Крагујевцу, управну зграду Термоелектране Обреновац, и друга дела. Као члан Управног одбора, своје огромно градитељско искуство примењивао је и у раду Академије, посебно посвећен идејном уобличавању и писању њених Декларација. Последњих година успешно се бавио и ангажованом публицистиком, а с великим одјеком у јавности такође и медијском одбраном запостављених и угрожених урбо-архитектонских вредности не само у Београду, већ и широм Србије. Био је носилац највиших струковних награда и признања. Умро је у Београду 13.2.2023. године.

Слава му.