Piše: Branko Bojović
Tek tada mi je postalo jasno zašto je Crnjanski lamentirao nad Beogradom. U ovome trenutku razmišljam o tome da li bi i danas Crnjanski samo lamentirao nad Beogradom. Nešto mi se čini da bi možda i zaplakao. Od sreće.
Dana 30.09. o.g. postavljen je kamen temeljac za izgradnju dva stambena objekta u ovom delu Beograda, u tzv. Savskom afiteatru. Održani su prigodni govori, sa egzaltacijama i bez njih. O tome nekoliko reči.
Biolozi tvrde da ribe skoro da nemaju pamćenje. Kažu da riba pamti do 7 sekundi i posle toga, često, zagrize isti mamac. Poučno, naročito za Beograđane koji žive kraj vode, pre svega zato što je moguće da je manjak memorije infektivan.
Ipak, neki misleći i pamteći ljudi su primetili značajnu transformaciju projekta Beograd na vodi. Prvobitno, projekat je najavljivan kao velika investicija od 3 – 3,5 milijardi evra koji će se ostvariti kroz nekoliko godina. Sa objavljivanjem ugovora sa investitorom vidi se da se radi o sumi od 300 miliona evra u 30 godina, a u trenutku otpočinjanja radova projekat kreće sa 150 miliona evra i očigledno će se razvijati na beogradskoj zemljišnoj renti koja će se upotrebiti za stalno investiranje, odnosno reinvestiranje. Ovako ekonomski zasnovan projekat zasigurno će razviti građevinarstvo nekoliko mesnih zajednica u okolini i to u dužem periodu vremena.
Rad na projektu „Beograd na vodi“ doneo je i neke nove i sasvim neočekivane rezultate, verovatno u mnogim oblastima, ali za mene su u ovom trenutku značajna samo dva nova otkrića u domenu istorije i arhitekture Beograda, otkrića koja pomeraju granice mojih saznanja.
Tako su građani Srbije mogli da saznaju da je Ajfelova kula sagrađena 1909. godine čime je demantovan opštevažeći i decenijama korišćeni podatak da je kula podignuta 1899. godine u okviru Svetske izložbe u Parizu. Izgleda da je tada podignuta samo maketa, a da je prava kula podignuta 20 godina kasnije.
Isto tako precizno je određena i istorija Beograda. Pre oko 50 godina tadašnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu, organizovao je veliku izložbu pod naslovom „Osam hiljada godina Beograda“, koliko je po tadašnjim saznanjima trajala kontinualna nastanjenost beogradskog tla. Na dan postavljanja kamena temeljca za stambene zgrade u okviru projekta „Beograda na vodi“, ta megalomanska koncepcija dr Vladimira Kondića i njegovih istomišljenika i saradnika je osporena – objavljeno je da je Beograd grad koji traje 1764 godina, tj. da postoji od 251. godine naše ere. Nije saopšteno šta se u prostoru Balkana dešavalo tih godina, nije saopšteno ni ko je osnovao grad, ali se opravdano može predpostaviti, da je to bio Dragiša Brašovan. U svakom slučaju sa velikom radoznalošću očekujem saopštenje glavnog urbaniste Beograda o tome.
Bilo je još mnogo dirljivih scena, mudrih citata. Naročito me je dirnulo citiranje Crnjanskog. Njegovo prezime je četvrti stupanj poređenja u srpskom jeziku (crn, crnji, najcrnji, Crnjanski, Švarceneger). Tek tada mi je postalo jasno zašto je Crnjanski lamentirao nad Beogradom. U ovome trenutku razmišljam o tome da li bi i danas Crnjanski samo lamentirao nad Beogradom. Nešto mi se čini da bi možda i zaplakao. Od sreće.