A. Kadijević, Projekti, graditeljski život, ideje, Beograd  1999.

Mnogobrojna Vaša dela i ideje danas pripadaju istoriji arhitekture. Istoriografi često zameraju živim stvaraocima, čije delo proučavaju, što “svoje vreme” ne doživljavaju kao istorijsko, jer previše subjektivno opisuju pojave koje su ga obeležile. Kako uspevate da održite kritičku distancu od emotivnog nasleđa minulih decenija u kojima ste ostvarivali svoje graditeljske zamisli i steknete motivaciju za nove projekte?

Jedan od najznačajnijih instrumenata i zaštitnika arhitekture je fuga. Svako moje delo ogradim od prethodnog fugom. Kada se nađem pred novim zadatkom prvi moj napor je da pronađem i ozvučim novu fugu. Kada sam je savladao sve dalje ide glissato. Fuga je moja jedina značajna distanca.

Vaš graditeljski opus, posmatran u celini, ostavlja utisak izražene idejno-estetske i strukturne složenosti. Kao da ste u svakom novom poduhvatu svesno otvarali za sebe novi stvaralački problem…
Vrlo ste tačno pretpostavili da sam u svakom novom arhitektonskom zadatku otvarao novi stvaralački problem. Insistirao sam na fugi između svaka dva dela. Jer, koherentni stilovi u klasičnom smislu te reči ne postoje od početka XX veka. Poslednji veliki, uobličen i kanoniziran, evropski stil je secesija, stil Fin de siecle. Moderna je više protest nego likovna konvencija i sve oko nje je trka za sopstvenim repom. Iz tog kruga ne mogu izlistati savršeno koherentni novi stilovi, i njih više nikada neće biti jer su iscrpljenost majstora ruke, nove tehnologije, robotizacija stvaralačkog poteza, virtuelni teror, preneli zakone estetike u anarhičnost apsolutuma slobodnog umetničkog iskazivanja. Uostalom, svaka kuća na kugli zemaljskoj ima samo jednu jedinu ukrsnicu geografskih koordinata. Ne može se pomeriti niti za santimetar a da se ne ugrozi njena jedinstvena bačena senka. Zadatak je savremenog arhitekte da prepozna tu senku i da od nje krene u autentično stvaralaštvo, a nikako da pođe od oblika i kompozicije kapitela, timpana ili balustrada. Heterogenost je poštovanje neponovljivosti zemaljskih geografskih tačaka i neponovljivih ličnosti.

Kao istaknuti autor, hroničar i kritičar naše savremene arhitekture decenijama ukazujete na nedostatke graditeljske struke i predlažete rešenja za njeno unapređenje. Da li smatrate da su Vaše kritičke refleksije bile efikasne?
Na ovo pitanje ne postoji pouzdan odgovor. Beograd je posle devedesetih godina prošlog veka upao u tešku duhovnu i moralnu društvenu krizu koja je rezultirala urbanističkim haosom i suspendovanim ozbiljnim graditeljstvom, kalkutizacijom Beograda, gde ne može biti ni govora o postojanju kritičke misli.
Mislim da je misija “kritičke reči” bila korisna do devedesetih godina. Cenim to po tome što što je u nekoliko situacija moja reč bila progonjena, što mi je prećeno javno (serijom tekstova preko novosadskog “Dnevnika”), što sam u dve prilike morao ići na sud, što mi je gradonačelnik Kragujevca zabranio ulazak u grad, što su mi otkazivali započete projekte ili su me sačekivali na komisijama i pred opštinskim giljotinama. Da je moja reč bila bezvredna, verovatno bi mirno ćutali. Samo oni dobro znaju koliko ih je pogađala.

Decenijama se borite za jačanje autoriteta arhitekata pred vanstručnim društvenim faktorima, mimo kojih se ne mogu realizovati arhitektonski projekti. Naročito ste kritikovali snishodljivost arhitekata pred “moćnicima” iz institucija političkog sistema, i pred svekolikom birokratijom. Da li je Vaš apel iz 1990. godine – “Nikada više ponižavanjem do saglasnosti nadležnih” – imao efekta i uticao na ponašanje naših arhitekata?
Tačno je da se decenijama borim za autoritet arhitekata pred vanstručnim društvenim faktorima. Sa mnom to čini više uglednih stvaralaca, to čine i neke stručne asocijacije (Akademija arhitekture Srbije, Veće nosilaca Velike nagrade arhitekture), ali sa neprimetnim rezultatima. Snishodljivi i podložni su se neprirodno namnožili i u svoj front uključili nesrećne arhitekte, otpale iz kruga stvaralaca. Sada se taj neprirodni savez učvrstio. Postao je sila iznad društva kojoj ni sud ni policija ne mogu ništa. Javnim apelima brišu stolove posle užine.

Da li arhitekturu doživljavate primarno kao umetničku ili kao naučnu, tehnicističku disciplinu?
Primarno kao umetničku, ne zapostavljajući njenu tehničku stranu.

Kako nastaju Vaši likovni motivi u arhitekturi? Javljaju li Vam se spontano, ili ih otkrivate upornim traženjem?
Dugim nošenjem u sebi. U minutima predaha, u retkim časovima dokolice, za vreme dosadnih sednica i sastanaka, kada sam samo fizički prisutan a mislima duboko zašao u nerešen arhitektonski problem. I, možda nećete verovati, vrlo često u slici sna, koju savršeno precizno mogu da stavim na papir posle buđenja.

Iz kog istorijskog segmenta arhitektonskog nasleđa ste najviše crpeli inspiraciju u svom radu?
Iz secesije, savremene skandinavske arhitekture i našeg predratnog graditeljstva. Tu sam nalazio riznicu oblika i otkrio poetiku opeke, kojoj sam ostao odan do današnjeg dana.

U Vašem graditeljskom delu ste iskazali osobena tumačenja nacionalne i internacionalne komponente u arhitekturi. Kako danas, u doba krize kriterijuma u umetnosti (populizam, mondijalizam, regionalizam, nacionalizam), gledate na to pitanje?
Nacionalno je ipso facto deo internacionalnog pa, kada se suočite sa internacionalnim pristupom, ništa nije logičnije nego da se osvrnete i pozabavite nacionalnim. Ako se to ozbiljno uradi stiže se do floskule transponovanja nacionalnog u savremeni arhitektonski izraz. Da to nije fraza potvrđuje u velikoj osnovi savremena japanska arhitektura, u kojoj su na toj osnovi postignuti svetski priznati rezultati. Moje je uverenje da što se više globalizuje i uniformiše svet u obratnoj srazmeri ostaje nagon i potreba za očuvanjem tradicionalnih nacionalnih kodova, kako u duhovnoj sferi tako i u graditeljstvu.

Vreme u kome ste se Vi formirali kao graditelj nominalno pripada eri moderne arhitekture. Kao tumač i kritičar u toj oblasti Vi ste među prvima tretirali tu epohu kao istorijsku i nagovestili njen kraj. Kakav je, po Vašem mišljenju, konačni bilans te epohe?
Moderna je nesumnjivo revolucionaran pokret u svim oblastima umetnosti, pa i u arhitekturi, samo što je arhitektura praktično od večitih materijala i ima daleko najviše korisnika i posmatrača. Stoga je njen pečat najvidljiviji, a njeni simboli sigurna ostavština za prepoznavanje i njenu buduću arheologiju. Vrtoglave društvene promene uvele su epohu u paklene pojave mondijalizma, neoimperijalizma i sofisticiranog kolonijalizma, koji su uneli darmar i u sve pore duhovnog sveta, pa i u umetnost, koja se rasplinjava po vodama beznađa. Zamorena od rektangulara i golozidosti, priterana uz zid tehnoloških inovacija, moderna je počela da puca po šavu slepog funkcionalizma pa se regionalno i pegavo pojavio brutalizam, neoromantizam i dekonstruktivizam sa iskrenim prefiksom de, da bi sva talasanja mondijalno objedinio postmodernizam.
Tako je u jednom trenutku ponovo uspostavljena vladavina jednog stila, pa su se u celom svetu, u manjoj ili većoj meri, počele pojavljivati stilski oblikovane iste kuće. Bilo je to moguće iz dva važna razloga. Prvi je reakcija na izraubovanost moderne, a drugi dekreativno i lako uspostavljanje likovnosti upotrebom šablona i bazara. Postmoderna je preuzela iz neprevaziđenih klasičnih stilova njihovu elementarnu ikonografiju, a zatim editovala katalog simbola, pa je beli arhitekta u Americi na svoju arhitekturu na isti način lepio obavezne timpane, dorske, najčešće jonske stubove, kapitelske akantuse i volute, barokne piramide, balustrade i zalučene otvore, kao što je to činio njegov crni kolega u najcrnjoj Africi, na primer u Bocvani. Nisam slučajno pomenuo Ameriku. Postmoderna je otuda počela i, nazdravljana delom Čarlsa Mura, imala je nesumnjivo vredne kreativne domete. Na njih nisam mislio, nego na svetski okean nekreativnosti i mehaničkog komponovanja arhitekture u kome su se utopile mnoge graditeljske šanse.
Za mene je bilo tragično kada sam video ostarelog velikana američke arhitekture Filipa Džonsona kako se nemoćno poštapa postmodernom na monumentalnom bloku Fort Hil Skver u Bostonu. Mislim da je tu grobnica postmoderne. Tako su moderna i njen prividni oponent, tiho odlazeći na samom kraju veka, ostavili vakuum u arhitekturi, ne dosegavši nikada sjaj velikih stilskih epoha. U ovom vakuumu trenutno je aktuelan teror oblika i formi, bilo da se on iskazuje kriškom lubenice, ili agresivnim konglomeratom astatičnih struktura. Kriška lubenice je simbol ovog stila, kao što je voluta bila simbol jonskog stila. Agresivni konglomerat, čiji je protagonista Frenk Geri, u prostornom stvaralaštvu je savršeno kompatibilan refleks socijalne i političke slike sveta, obeležene duhovnim i fizičkim nasiljem, kriminalom, vučjim pravom i paklenim vizuelizacijama. Eksportna roba za kulturnu hegemoniju je na primeru Gerija u Bilbau i Pragu dobila zabrinjavajuću dimenziju, sličnu sovjetskim domovima kulture u Varšavi i Sofiji.

Unutar korpusa savremenih trendova u umetnosti izražene su i tendencije kontrakulturnog antiestetizma, antiistorizma i zagovaranja ekstremnih stavova koji dovode u pitanje sam pojam umetnosti. Ima li u arhitekturi našeg vremena analognih pojava?
U savremenoj umetnosti, u gotovo svim njenim oblicima – slikarstvu, skulpturi, književnosti, filmu, muzici – provlači se lajtmotiv raznih komponenata nasilja. A i šta bi drugo kada su vekovne i tradicionalne norme kodeksa međuljudskog ponašanja spustili u ambis, ne primitivci već, nažalost, džentlmeni najprosvećenijih nacija. Šta bi drugo kad svakodnevno ginu silni ljudi od komšije, od mine, od švercovanog oružja, od automobila-bombi, od raketa, od hemijskih koktela. Kad se najbolje prodaju filmovi, romani, spotovi čije su teme: krv, proboj zvučnog zida, laserska smrt ili tajna ključa atomskog arsenala. Od Altamire još, umetnost je negovala lepotu i plemenitost, a kakva vam je danas lepota umetnosti najuverljivije se videlo na poslednjem Venecijanskom bijenalu, za koji su i sami italijanski verni poklonici lepog, plebiscitarno rekli: bolje da ga ovakvog više nema! Šta u tom okruženju može arhitektura? Da puzi uz pse haosa, da vam izmiče tlo ispod nogu tako što će zakositi sve zidove pa nećete moći da se vertikalno orijentišete u prostoru. Zašto? Da se bude nov, moderan! Da novim kućama simuliramo i anticipiramo ispreturani bombardovani grad.

Ima li u našoj arhitekturi dvadesetog veka izraženih kontura koje nagoveštavaju mogućnost stvaranja njene istorijske periodizacije? Koje bi bile stožerne tačke u takvoj periodizaciji prema Vašem viđenju?
Ja u najgrubljim okvirima vidim tri perioda:

1. celovita, koherentna i prepoznatljiva (frapantno prepoznatljiva da se svaka kuća čak i za oštrije laičko oko može bez greške prepoznati) srpska arhitektura do rata 1941. godine;
2. arhitektura SFRJ do 1990, socijalno naglašena, kvantitativno impozantna, u špicevima u dosegu vrednih evropski dostignuća;
3. arhitektura posle 1991. godina, arhitektura izvan arhitektonskog konteksta, u senci tranzicijskog srama i nasilja i u rukama novih nedefinisanih društvenih kreatura.

U čemu vidite uzroke zapostavljanja arhitektonske struke u našem javnom životu?
U maloj obrazovanosti, malim zahtevima sredine, samoizdaji struke, političkom nerazumevanju i neinteresu (pogledajte samo kako izgleda glavna velika sala Skupštine Srbije). Sve je to uslovilo marginalizaciju arhitekture u javnom životu. Arhitektura je ozbiljan socijalni, umetnički i tehnički fenomen. A nedovoljno emancipovanim i neprosvećenim sredinama bliži je duh zabave i igara.

Kakav je Vaš stav o odnosu SANU prema savremenim srpskim arhitektima? Da li su naši graditelji nedovoljno zastupljeni među članovima te ugledne institucije, naspram brojnijih slikara, književnika, vajara i drugih?
Odnos SANU prema savremenim srpskim arhitektima godinama je do paroksizma ignorantski. Samo jedan arhitekt-graditelj je član SANU. Zbog toga je bilo nužno osnivanje Akademije arhitekture Srbije.