Slobodan Giša BOGUNOVIĆ, intervju


V. Savić, “JAT Review”, oktobar 2005.


g.bogunovic2„Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka”, Slobodana – Giše Bogunovića objavljena je u izdanju „Beogradske knjige” i predstavlja grad na ušću Save u Dunav na potpuniji i smisleniji način.

U delu svojih sećanja iz detinjstva, Slobodan – Giša Bogunović čuva česte izlete sa ocem i dečačke poglede na nastajuće arhitektonske oblike. Jutra sa Uglješom Bogunovićem koji ga je vodio da vidi unutrašnjost gondole Avalskog tornja. Bilo je to očevo upravo završeno delo i, sada, posle gotovo četiri decenije, Giši se čini da je upravo tada, kao dete, shvatio šta arhitektura može biti. Kasnije, otac ga je peo skelama gradilišta palate „Politika”, a još kasnije kao student, Giša je provodio večeri u očevom ateljeu u Skadarliji, dok je arhitekt Uglješa Bogunović kreirao današnji izgled nekada boemske četvrti. Arhitektura je u korenima ove beogradske porodice, a trotomna „Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka”, čije su izdavanje podrzali Skupština grada i UNESCO, povod je za razgovor sa autorom, Slobodanom – Gišom Bogunovićem.

Po vokaciji ste filozof, šta Vas je, pored porodične tradicije, privuklo arhitekturi?
– Moja vezanost za arhitekturu nije isprva bila intelektualna, već pre bi se reklo čulna, i ja i danas nastojim da takav dodir s njom očuvam. Inače, veza arhitekture i filozofije veoma je tesna, premda je to teško objasniti u nekoliko reči. Mi svakim danom silazimo niz stepenice korakom čiju nam je visinu odredio graditelj, i gledamo u deo grada ili neba koji nam je on otvorio probijajući prozor na odredjenom mestu…. Naše biće je zauvek obeleženo činjenicom da li smo rodjeni u porodičnoj kući s baštom, ili u kakvom soliteru, i da li svoje prijatelje dočekujemo otvarajući, uz škripu, vrata baštenske kapije ili pritiskom na taster interfona. Arhitektura nam, drugim rečima, ne odredjuje samo kako ćemo živeti već i šta jesmo i šta ćemo biti. Ona ima velikog udela u stvaranju našeg pogleda na svet i oblikovanju našeg unutrašnjeg bića. Baš kao i filozofija, ona izrasta iz mnogih delatnosti i oblasti društvenog života sa kojima se dodiruje i ona je tim bolja što je više takvih oblasti svesna i što ih više u sebe prima. Nažalost, nisam siguran da naši savremeni urbanisti, i pored sve svoje dobre volje i truda, uvek imaju na umu ovu činjenicu.

Kakvo je Vaše lično videnje enciklopedije Beograda XIX i XX veka? Koji je njen željeni
edukativni efekat?
– Moja želja da napišem jednu enciklopediju arhitekture grada seže prilično u prošlost, ali moram priznati da su društvene prilike u kojima smo se našli u poslednjoj deceniji prošlog veka više jačale nego slabile tu moju osnovnu pobudu. Naravno, nisam ja bio jedini koji je tada osetio da je urbanost Beograda ugrožena i da je onaj poznati istorijski usud našeg grada da bude uvek iznova uništavan i ponovo obnavljan, dobio svoje nove forme. Veliki priliv unesrećenih ljudi, izazvan ratovima u susedstvu, atmosfera opšte egzistencijalne nesigurnosti, pa stoga i odsustvo dugoročnog plana i vladavine zakona, svakolika najezda na grad, na njegove trotoare, prizemlja i ravne krovove, šetališta, parkove, a kao vrhunac, NATO bombardovanje, doveli su u pitanje sam identitet Beograda. Sa svoje strane ja sam pisanje knjige o njemu, o njegovim ambijentima, postojećim i nepostojećim gradjevinama, ulicama, ljudima koji su ga stvarali i koji ga stvaraju, pojmovima, u svojoj uobrazilji bio izjednačio sa odbranom njegovog urbaniteta, i pišući činilo mi se da bijem bitku kojoj zapravo i nema kraja. Naravno, pri tom sam se služio sabranim znanjima ranijih istraživača beogradske istorije i gradograditeljstva (Divne Djurić-Zamolo, Gordane Gordić, Zorana Manevića, Uroša Martinovića, Branka Vujovića, Marka Popovića, Aleksandra Kadijevića i mnogih drugih). U težnji za uspostavljanjem jednog koliko-toliko sistemski obuhvatnog znanja o graditelskoj kulturi našeg grada, ja sam Arhitektonsku enciklopediju podelio na tematski jasno razlučene celine (Arhitektura, Arhitekti, Pojmovi), primenio koncept ukrštanja svih odrednica i ponudio mogućnost čitanja ukrug i na više nivoa smisla. Zapravo, imao sam na umu jednu postmodernu enciklopediju, koja odgovara duhu vremena, i koja se može čitati kao što se čitaju priče ili eseji. Samo utoliko bi se moglo reći da je moja knjiga presedan, a njeno edukativno dejstvo će biti tim veće što su na jednom mestu okupljene brojne činjenice o arhitekturi grada, o pojavama, ljudima i dogadjajima, koje su  uticale na njegov razvoj i izgled, koje su deo našeg kolektivnog identiteta, a o kojima nedovoljno znamo.

Graditeljstvo u Beogradu, u XIX veku. Kako je tada izgledao i živeo grad i ko su bili idejni tvorci njegovog izgleda?
Istorijski čin predaje ključeva Kalemegdanske tvrdjave knezu Mihailu Obrenoviću 1867. može se shvatiti kao uslovna delnica turskog i evropskog grada. Pre toga skroman srednjoevropki uticaj osećao se na jednom malom broju javnih gradjevina kao što su konaci porodice Obrenović, ali je on u Beogradu bio redak upravo onoliko koliko i njegovi žitelji obučeni u evropsko odelo. Kako su i u odevanju lagano turske anterije i kape dinjare počeli da smenjuju redengoti i cilindri, tako je i arhitektura bivala sve solidnija, kuće tvrdo zidane sa sve upadljivijom dekoracijom. Regulacija varoši unutar turskog Šanca (današnji najuži centar grada), širenje Beograda van tih granica, ka Savamali, Terazijama i Paliluli, prodiranje neoklasicizma i romantizma, potom neorenesanse i eklekticizma, udariće smernice razvoja grada. Doći će do podizanja tada monumentalne i najviše zgrade u Beogradu, Kapetan Mišinog zdanja arh. Jana Nevole, na tadašnjoj periferiji izgradiće se dvorovi po „jevropskom ukusu”: Stari konak, Dvorac za prestolonaslednika kneza Mihaila arh. Koste Šreplovića, Stari dvor arh. Aleksandra Bugarskog, i druge gradjevine. Na mestu turske Stambol kapije Beograd će dobiti neorenesansno Narodno pozorište, u Glavnoj čaršiji – Ulici kralja Petra – Narodnu banku arh. Konstantina Jovanovića, dok je u Savamali već bio začet kompleks javnih zdanja, Milošev dvorac, Vojna akademija, Vaznesenjska crkva. Krajem veka javiće se i napredni pobornici modernih urbanističkih doktrina poput Dimitrija T. Leka, čija će nas pisana rec približavati Evropi, a kritička misao ukazivati na stranputice u prerastanju prestonice u evropski grad.

Zamolili bismo Vas da nam kažete nešto o reprezentativnosti arhitekture grada pred nekim ko prvi put dolazi kod nas. Koji su najznačajniji beogradski arhitekti i gradjevine?
– Stojeći na putu raznoraznim rušiteljima, trpeći strašne udare na svoju graditeljsku baštinu, i potom se teško oporavljajući od svojih rana, Beograd i nije mogao dobiti reprezentativniju arhitekturu od one koju danas imamo. Porazna je činjenica da jedna od takvih nedavnih i još otvorenih rana – ruševine NATO bombardovanja u Ulici kneza Miloša – danas privlače najveću pažnju stranaca. Umesto ruševinama, mislim da nam je bolje dičiti se najboljim delima naših graditelja, jer oni su, posebno u XX veku, i u razdoblju do Drugog svetskog rata, ogledali svoj talenat na širokoj skali stilskih pravaca i svaki od njih ostavio je poneko istorijski vredno ostvarenje. Iza bečke secesije i srpsko-vizantijskog stila na početku veka ostali su nam Robni magazin inž. Viktora Azrijela u Ulici kralja Petra i Telefonska centrala u Kosovskoj ulici arh. Branka Tanazevića. Možda i najuspeliju gradjevinu toga vremena, Beogradsku zadrugu u Karadjordevoj ulici, ostvarili su Nikola Nestorović i Andra Stevanović. Javljanje Grupe arhitekata modernog pravca krajem dvadesetih godina, i potonja dela njenih članova, kao Dečja klinika Milana Zlokovića, Državna štamparija Dragiše Brašovana, Opservatorija na Zvezdari Jana Dubovija, svedočili su da je grad krenuo sigurnim kolosekom napretka. Po strani od ovih tokova, pa i onih koje je favorizovala država opredeljenjem za akademičarsku arhitekturu ruskih emigranata, svoj jarosni stvaralacki izraz istrajno je gradio arhitekta Momir Korunović. Njegova Pošta 2 na Savskom trgu (posle rata brutalno izmenjena) i Ministarstvo pošta u Palmotićevoj ulici vrhunac su neimarstva tog razdoblja. Posle Drugog svetskog rata, naše graditeljstvo kreće usta-ljenim tokom već oprobanog modernizma, ali sada prolazeći kroz sumorna iskustva socrealizma i trpeći nuždu stambene izgradnje po kolektivnom obrascu. Tek druga polovina veka donosi iskorake na polju autorske arhitekture u delima Milorada Pantovića (Beogradski sajam), Nikole Dobrovića (novi Generalštab), Mihaila Mitrovića (zgrada u Braće Jugovića broj 10, Geneksove kule), Ive Antića (Muzej moderne umetnosti na Usću), Ive Kurtovića (Narodna biblioteka), Stojana Maksimovića (Centar „Sava”), Milana Lojanice (blok 19a), Branislava Mitrovića i Vasilija Milunovića (palata „Cepter”, zgrada MPC u Bulevaru Mihaila Pupina). Krajem XX veka naše graditeljstvo zahvataju i strujanja postmodernizma (Aleksandar Djokić – trafo stanica na Vidikovcu, Ranko Radović, Radivoje Dinulović -Atelje 212), neomodernizma, dekonstruktivizma i tzv. „haj-tek” arhitekture (Mario Jobst, Miodrag Mirković, Aleksandar Spajić). Kao pervertirani oblik postmodernizma javiće se i jedan specifično naš „izum”, od kojeg mnoge od nas obuzima stid – novokomponovana ili tzv. „turbo” arhitektura. Ona će sa sobom doneti shvatanje kuće kao licnog znamenja novobogataša – projektovanje po bajkolikom obrascu teatarskog dekora.

Šta simbolizuju vidljivi stilski kontrasti u arhitekturi Beograda?
– Ne samo na planu izukrštanosti i naporednosti stilova u arhitekturi Beograda, već gledajući uopšteno, mi pred sobom imamo jedan samoprotivrečan grad, grad koji svojim neskladom poriče svoj sklad, svojom nazadnošću svoju urbanost i kulturu, mi imamo jedan grad oboleo od hidrofobije, slamova, rugobe golih kalkana, izostanka pravih trgova i istinskih raskošnih parkova; grad koji grca u saobraćajnom haosu, a opet, taj isti grad svakim danom otkrije nam poneki novi deo sebe, neki kutak prepun ambijentalnih vrednosti, mirisa i atmosfere. Beograd se u celini svakako ne može pohvaliti svojom sveprisutnom uredjenošću i redom, ravnomernim i srazmernim odnosom svojih potcelina, ali ja sam spreman da tvrdim da njegova najveća privlačnost i leži u neočekivanim proplamsajima sklada, i toj, uopšte, nedokučivoj atmosferi koja izrasta iz sukobljenosti njegovih snaga, iz njegovih protivrečnosti, što nam posvedočuju i mnogi stranci i namernici.

Šta je ono što nedostaje Beogradu uzimajući u obzir teren i dve reke na kojima je nastao?
– Moj predlog planerima budućnosti našeg grada bio bi da se odvaže na što hrabriju misao, jer se samo na taj način radjaju velike ideje i ostvaruju veliki ciljevi. Nažalost, sudbina velikih i odvažnih ideja u Beogradu, kakva je, primera radi, bila Dobrovićeva ideja o Terazijskoj terasi, pa onda Mandićeva ideja o Novom Beogradu u mreži plovnih kanala, ili Dalova i Lindharstenova o kristalnoj zgradi Beogradske opere na levoj obali Save, nije nimalo slavna. Poznat je i naš nevoljni i ignorantski odnos prema rekama koje smo zeleznicom i saobraćajnicama otrgli od grada, i poznat je, nažalost, izgled naših gradjevina koje su rekama okrenule svoja pozadja. To što smo napravili poneki kej i most, to što smo regulisali obalu i protegli šetališta, samo je početak; neophodno je reku sasvim privući gradu, a nju samu čvrsto povezati s našim životima, s našom svakodnevnicom. Cilj bi morao biti da od našeg rečnog priobalja, od naših kejova napravimo živopisne bulevare koji mogu biti žila kucavica grada i koji bi bili sam produžetak naših trgova, parkova i ulica. Ako se već Beograd i Beogradjani ne kupaju više u Savi i Dunavu kao nekad, nego na Adi Ciganliji, neophodno je da se u njima ogledaju, da u njima uživaju i da se s njima vesele, i to ne samo pod okriljem noći, u bučnoj kakofoniji beogradskih splavova, kakav je sada slučaj. Pred nama svima je zadatak da konačno oslobodimo taj veliki i zatomljeni potencijal Beograda.