S.A. , Kome odgovara haos?
Pitamo arhitektu Branka Bojovića, jednog od naših najpoznatijih stručnjaka za urbanizam, kako komentariše da je svojevremeno, sredinom devedesetih, gradonačelnik Beograda Nebojša Čović napao beogradsku “urbanističku mafiju”…
“Gradjevinsko zemljište dodeljuje Gradska skupština ili opštinska skupština, poslovnim prostorom gazduje grad, političko-pravni mehanizmi nisu u rukama urbanista… Postavio bih principijelno pitanje: koliko je uhapšeno tih urbanističkih mafioza? Koliko su uhapsili socijalisti, koliko SPO, koliko demokrate? I vlast i opozicija se poslednjih 10 godina koriste defektima političko-pravnog sistema, kaže Bojović i dodaje:
“Vi danas u Beogradu svugde možete graditi! Dok su opozicija, kritikuju na sav glas, kad dođu na vlast, čujete sasvim drugu priču: ništa ne treba menjati, ne treba nam generalni plan! Ovaj haos odgovara i jednima i drugima, ubiraju proviziju!”
Mnogo se govori o bespravnoj gradnji…
“Modaliteti bespravne izgradnje su beskrajni: imate parcelu na kojoj detaljni urbanistički plan predviđa zgradu sa tri stana, ali umesto tri preduzimljivi preduzimač podiže 15 stanova i celu parcelu pokrije kućom i onda ode u opštinu je da to legalizuje i opština presrećna što je “izvršila legalizaciju” sve mimo propisa i planskih uzusa.”
Gde su rešenja za ovaj urbanistički haos?
“Postoji čitava lepeza represivnih mera: od rušenja do fiskalne politike. Kad čovek počinje legalno da gradi kuću, on mora da unapred plati 3-4 rate komunalnih doprinosa, a kad zida bespravno, onda plaća u 50-60 rata. Ljudi su se i tu dosetili: unište dokumentaciju za legalno podizanje kuće, pa naknadno traže legalizaciju!? A ovo bi trebalo zapravo da bude dodatno, strože oporezovano. Bespravno podignutim objektima ne bi trebalo davati priključke za vodu, struju.”
Arhitekta Bojović kaže da red treba uvesti na svim nivoima: od postavljanja i dizajna kioska do uređenja rezidencijalnih delova grada.
Po njegovom mišljenju grad bi trebalo da otkupljuje zemljište na perifernim delovima i da ponudi onima koji žele da zidaju 50, 100 velikih lokacija i da ih, prethodno, urbanistički reguliše. A sve izvan i iznad toga – porez od 1000 odsto! Naravno, da bi ljudi mogli da zidaju, potrebno je formirati komunalne banke, ne može bez kredita:
“U interesu Beograda i svih njegovih građana je da se zaustavi ovaj urbanistički haos. Nedopustivo je da se troškovi divlje gradnje socijalizuju, jer tu vodu, struju, komunalije plaćaju svi građani Beograda. I za divlju gradnju na Dedinju i za barake u Mirijevu.”
Nova gradska vlast obećava da će zaustaviti divlju gradnju…
“Neko mora da smisli kako da se ovaj urbanistički haos zaustavi i vlast mora iza toga da stane. To struka ne može da uradi bez političke volje. Ako gradska vlast stvarno hoće da zaustavi ovo divljanje, onda mora da organizuje pamet koja to zna, da stvori političko-pravne instrumente da se to realizuje.”
Ali ta “pamet” se žali da trpi grdne pritiske…
“U gradu od dva miliona stanovnika Urbanistički zavod mora biti moćna kuća. U vreme kada je postojala filozofija samoupravljanja i kada je poveden onaj rat protiv ‘otuđenih cenatar moći’ i Urbanistički zavod je temljno rasturen i, razume se, degenerisan. Degeneracija je bila žestoka, statusna. Ovakvom ustanovom mora da rukovodi grupa vrhunskih profesionalaca i ne može da se menja sa promenom političkih garnitura. Tako je to bar u svetu, ali mi za svetom zaostajemo 20-30 godina… Eto, država je prodala stanove budzašto i sada nema pravnog mehanizma koji bezuslovno štiti vlasnike. Umesto da Beograd ima jednu verifikovanu agenciju sa priznatim ekspertima koji će da vode računa o gradskom stambenom fondu, koji će da kažu: ovo može da se nadzida, temelji kuće mogu to da podnesu, a ovo ne može da se nadzida, kod nas je sve ostavljeno preduzimačima, a oni se naravno rukovode svojom logikom: može da se nadzida sve na čemu može da se zaradi!”
Nekada se smatralo da divljoj gradnji “pribegavaju samo nesrećnici sa društvene periferije koji nikako nisu mogli da dođu do stana: sada se dešava jedan upravo dijametralno suprotan fenomen: moćni i bogati zidaju “na divljaka”, upropastili su najlepše delove grada.
“Kada je pre 10-15 godina u Beograd došao jedan moj kolega iz Švedske na kongres Međunarodne federacije za urbanizam i stanovanje bio je zadivljen Dedinjem. Po njegovom mišljenju, u Evropi nije postojala takva kolonija rezidencija: engleske vile, francuske vile, španske haciende, klasicizam, modernizam.To su nekada zidali industrijalci, ljudi koji su imali i status i ukus. Diplomatsko-stambeno preduzeće je svojevremeno ubiralo oko tri i po miliona dolara čiste dobiti od izdavanja ovih rezidencija. Kada su usledile sankcije i prekid veza sa svetom, ove vile su dobrim delom raskrčmljene, prodate ili date na korišćenje “osvedočenim prijateljima režima”, ali i simpatizerima sa dubokim džepom. I šta oni rade? Oni su podelili velike zelene površine na sitnije parcele i na svakom placu su nikle ogromne novokomponovane vile, prepoznatljivi postmodernistički arhitektonski kič: balustrade, girlande, bakarni krovovi… Upropastili su Dedinje, ali su inkasirali milione maraka. Vrednost Dedinja nije bila u ogromnim vilama, već u lepoti zelenog ambijenta.”
Povukli ste se svojevremeno iz gradske vlasti?
“Jedan od razloga za ostavku jeste ideja o legalizaciji “divlje gradnje”: kad se izvedu krajnje konsekvence, ta ideja je plaćanje za prekršaj. Ta “legalizacija” je bila otvoreni poziv na bespravnu gradnju koju je svojevremeno uputila gradska vlast!? I sad imamo to što imamo: jedan antiurbani, anticivilizacijski proces koji je katastrofalan po strukturu, razvoj, funkcionisanje i izgled našeg grada. To nije vrhunac – biće još gore.
Zbog čega?
“Kad krene stihija, kad krene grudva snega, ona zahvata totalitet gradskog organizma, a ne samo elitne i manje elitne delove. Beograd i sada, kao u najbolja vremena, zida 10.000 stanova, ali pazite: 95 dosto stanova se zida individualno i od toga 95 odsto bespravno! Biće još gore!
BRANKO BOJOVIĆ, intervju,
M. Desivojević, Saobraćaj i izgradnja gradova, E-magazin
Srbija će ove godine po prvi put ostvariti višak privatizacionih prihoda koji će upotrebiti tako da i građani ove zemlje i privreda od toga imaju korist. Predviđeno je da ove i sledeće godine Vlada Srbije uloži milijardu i šest stotina miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana u okviru kog će biti izdvojen deo koji se odnosi na oblast izgradnje – stanogradnje, saobraćaja, kao i investicije u oblasti saobraćaja.
Početkom septembra istekao je rok da ministarstva prijave projekte u koje će biti uložen novac iz Nacionalnog investicionog plana. Osim u najkrupnije projekte, desetine miliona evra biće uloženo i u razvoj turizma, kulture, nauke, kao i u vojsku, policiju i verske objekte. Najavljeno je da će strogu kontrolu trošenja novca sprovoditii ministri, ali i predstavnici predsednika Srbije i nezavisni revizori a planom je predviđeno da projekti ne smeju biti previše ambiciozni ni previše uopšteni i moraju nositi mali rizik, a moguće ih je i sufinansirati i iz drugih izvora. Između ostalog potrebno je projekat povezati sa nekom od strategija koje je usvojila Vlada.
Šta Beogradu treba?
Beograd ima svoje interne, funkcionalne i graditeljske prioritete, ali ima i one koji se javljaju u kontekstu republičkog interesa tako da se negde i preklapaju. Strategija razvoj gradova, zemljišta i komunalno tehničkih sistema u inostranstvu sasvim je drugačija od naše. I to nema veze sa politikom, to je jednostavno pitanje urbanističke prosvećenosti.
„Beograd ima veoma veliku listu problema, na čijem se rešavanju radi parcijalno ali nedovoljno, često Ii pogrešno, a u nedostatku investicionih sredstava radi se na duge rokove i uz velika odlaganja. Moje shvatanje ovog problema je sledeće – Beograd već 40 godina gradi svoj železnički čvor i ne može da ga privede kraju, jednostavno nema novca jer je u pitanju veoma ambiciozan zahvat investicione euforije iz vremena kada je novca bilo, a taj prioritet oko železničkog čvora je podeljen na Beograd, Republiku Srbiju i Železnice Srbije”, govori d.i.a. Branko Bojović, član Akademije arhitekture Srbije.
Po njegovim rečima, u Beogradu se nakupilo mnogo komunalnih problema. U periodu izgradnje, od 60-tih godina do sada, dobrim delom nisu uspele da se uvežu razvojne potrebe sa razvojnim potencijalima. Takav primer je rekonstrukcija železničkog čvora sa valorizacijom savskog amfiteatra gde se nalaze koloseci. Tu i ne postoji razvojna strategija koja bi složila kockice. Drugi veliki prioritet Beograda je nerešeno pitanje motornog saobraćaja, onog u kretanju i stacionarnog.
„Zato danas imamo situaciju u kojoj se trotoari Bulevara Kralja Aleksandra svode na metar i po da bi se parkirali automobili, čime se uništava jedini pravi bulevar u Beogradu koji ima širinu od 30-35 metara, a pešaci u tom delu se dovode u apsolutno neprimerenu situaciju. Zbog toga što se takve stvari decenijama ne rešavaju, ljudi kupuju automobile i problemi poprime nepodnošljive razmere, a onda se pokušava sanacija na brzinu, nekim ad hok merama. Ma ko da je na vlasti, na takav se način ovaj problem ne može rešavati, jer se moraju otvoriti procesi koji će se realizovati tokom nekoliko godina, a možda i decenija”, smatra arhitekta Bojović.
Kako nastavlja, treći veliki problem je nepostojanje rečnog saobraćaja na velikim vodama, čemu nije poklonjena pažnja na pravi način. Naše flote nestaju dok iz stranih zemalja dolaze kolosalni brodovi.
„Kad odete u Nemačku vidite da je Rajna saobraćajni koridor, brodovi na sve strane… a onda pogledate u Savu i Dunav”, dodaje Bojović.
Kako objašnjava, u oblasti komunalne problematike Srbija ima ogromne gubitke na vodovodu, vodovodnoj mreži, nedovoljne vodovodne kapacitete. Još uvek nemamo rešeno pitanje službi za pranje ulica i zalivanje parkova. Veliki deo Beograda nema kanalizaciju, a još veći problem je evakuacija komunalnog otpada – Vinča je iscrpena, a tri regionalne deponije nismo napravili. Vinča predstavlja preteći problem jer sav taj otpad treba zaštititi jednom branom da se ne bi izlio u Dunav, kažu stručnjaci.
„U Beogradu su se nakupili brojni problemi, naročito posle 1970. godine kada je od ovog grada napravljena federacija opština, završen autoput i kada je počela ozbiljna rekonstrukcija železničkog čvora. Beograd nema jedinstvene investicije jer nema akumulacije, čemu su doprineli i kratki politički mandati, a rezultat je ovo što imamo – nagomilavanje problema za koje nemamo kapacitete da ih rešimo”, govori otvoreno o problemima arhitekta Bojović.
Dobre i loše investicije u Beograd
Postoji indicija da se interesi republike preklapaju sa interesima grada i to je u sferi železničkog čvora, gde železnica treba da oslobodi bitna zemljišta za razvoj Beograda.
Drugi korpus pitanja je autoput kroz Beograd, obilaznica od Bubanj potoka do Dobanovaca, kojom bi se tranzitni saobraćaj izveo iz Beograda i izgradnja novog mosta na Dunavu, obilaznice od Bubanj potoka do Ivanova, jer po najnovijim procenama neophodan je još jedan most na Dunavu, s obzirom na to da se zna da je Pančevački jako iscrpen.
„Jedan od pogrešno postavljenih beogradskih prioriteta je most preko Ade Ciganlije. Nisam protiv njega, ali mislim da ne mora da košta 160 miliona evra i ne mora da bude most prestiža u Beogradu, jer su skoro svi mostovi u Beogradu do sada građeni pod tim nazivom, pa im sudbina nije dodelila to prestižno mesto”, kaže arhitekta Bojović.
Po njegovom mišljenju, Nacionalni investicioni plan ima mnoge prednosti, ali i jednu veliku manu.
„U ovom trenutku ljudi iz periferijskih jatagan-mala rešavaju kobajagi svoj stambeni problem, a tamo nema ulica, socijalnih prostora, nigde ničega, samo ograde ulice od tri-četiri metra širine, gde dva kamiona ne mogu da se mimoiđu… Treba da se razmišlja na vreme i na duge staze o tome šta će se desiti ako dođe do zemljotresa ili neke slične katastrofe, kada niko neće moći da priđe. Nažalost, nacionalnim investicionim planom takve stvari ne mogu da se reše, jer je predviđeno da se taj novac potroši odjednom. Plašim se da će doći do sledećeg: onaj ko ima gotove planove i projekte moći će da dobije novac odmah, mada to nisu uvek prioriteti, tako da evidentno postoji aritmija kada je planiranje cele Srbije u pitanju. E, tu treba biti pametan i pokazati mudrost i povlačiti poteze koji imaju dugoročne ciljeve i na listi su stvarnih prioriteta već decenijama unazad. Šta će biti sa tim problemima, ko će njih da finansira, ko će se njima baviti? Nije Beograd samo pet atraktivnih lokacija u centru grada, a okolo divljina. Trebalo bi da ima malo više nade, za sve nas, a najpre za racionalno rešavanje prioritetnih problema. Kad to naučimo, mi postajemo civilizacija u pravom smislu reči”, smatra Branko Bojović.
Investicije u saobraćaj
Do 1970. godine veza između Azije i Evrope bila je preko Terazija. To su mnogi zaboravili, iako je to bilo pre samo 36 godina. Izgradnjom autoputa dislociran je tranzitni saobraćaj iz centra Beograda. Tek sada gradimo pravi autoput i Evropa insistira na tome, jer je Beograd postao usko grlo za tranzit koji prolazi iz Evrope prema Aziji. Konačno, opasne materije koje se i danas prevoze kroz centar grada pored škola i obdaništa treba što pre dislocirati. Izgradnjom novih mostova taj problem će biti rešen.
Nacionalni investicioni progam ne dotiče samo puteve, ali za puteve je na svih 145 opština Srbije raspoređeno oko 85.166.000. evra. Postoje delovi Srbije koji se jednostavno prazne, a jedan od razloga je upravo nedostatak kvalitetne putne mreže.
„Razlika između svake razvijene i nerazvijene zemlje je upravo u razvoju putne privrede. Naša putna privreda u radu angažuje oko 90% lokalnih materijala i gotovo 100% domaću radnu snagu. Naši ljudi će projektovati i graditi, a kasnije i upravljati i održavati tu putnu mrežu. Ulaganje u nju predstavlja ozbiljan i jako veliki program, ali i značajan pomak u privredi Srbije. Sa novcem koji je nacionalni program opredelio za ovu namenu, lokalna mreža puteva će biti dovedena na potpuno prihvatljiv nivo. Ne može se očekivati da ćemo u godini dana uspeti da uradimo ono što je 10-15 godina u zaostatku, ali je ovo jako dobar početak. Nema ekonomskog razvoja privrede bez putne mreže”, govori dr Branimir Ujdur, pomoćnik ministra za kapitalne investicije, zadužen za puteve i bezbednost saobraćaja.
Četiri renomirane evropske kompanije učestvuju na tenderu za aktuelni postupak davanja koncesije za deo autoputa E-75 i E-763. Do kraja godine biće poznata kompanija koja dobija posao. Vrednost koncesije je oko milijardu evra.
„Kada je reč o drumskom saobraćaju koridor X je najmarkantniji. Vlada Srbije je izdvojila oko 900 miliona evra za njegov završetak, kao i za koridor VII, čija je vodna transferzala Dunav koji dužinom oko 600 km prolazi kroz Srbiju i predstavlja značajnu komunikaciju od internacionalnog značaja.
Železnički koridor X i vazdušni koridor sa aerodromima jesu najznačajniji saobraćajni infrastrukturni objekti u Srbiji koji predodređuju i usmeravaju na multi-modalni transport”, navodi dr Branimir Ujdur.