Reč arh. Duška Kuzovića na otvaranju izložbe Savremena arhitektura Srbije – Banski dvori, 15. maja 2014.

Poštovani posetioci,

Pred vama se nalazi obnovljena izložba koju je, sve više davne, 1968. godine priredio naš uvaženi arhitekta Mihajlo Mitrović a koja je nedavno obnovljena od strane Akademije arhitekture Srbije. 

Izložba je prvi pregled, nakon 1945. godine, arhitektonskih ostvarenja koja je relativno mala zajednica uspela da napravi 23 godine nakon ratne kataklizme, kako je u veoma kratkom periodu savremena arhitektura u Srbiji uspela da se, iz negrejanih i opljačkanih učionica škola i fakulteta, podigne do reprezentativnih galerija u svetu i da zajedno sa srednjevekovnom arhitekturom postane znak po kome nas prepoznaju u okeanu svetskih kultura. 

Ova izložba iznosi građu koja je korisna i laicima i profesionalcima za svakodnevnu praksu i dalja istraživanja, koja nam neminovno predstoje. Svakako je uočljiv impresivan obim gradnje koji je realizovan, međutim, posebno se ističe arhitektonski kvalitet koji je čitav svet davno priznao a što predstoji i nama.

Zanimljivo je da danas, 46 godina posle, arhitektonska dela prikazana na ovoj izložbi ponovo imaju snažan društveni smisao. Skoro pola veka kasnije, kao da se ponovo nalazimo pred istim pitanjima i ponovo tražimo iste odgovore. Nadam se da će u toj potrazi ova izložba biti od koristi.

Takođe je interesantna i sudbina ovih dela: ovde prikazana arhitektura (ili bolje rečeno pristup arhitekturi) više od dve decenije je bio potisnut i sklonjen iz velikog dela društvenog života: umesto da nastavimo napred i dalje mi smo krenuli nazad verujući da smo na novom, dobrom, početku. 

Građa prikazana ovde ilustruje da imamo toliko kuća i gradova sa kojima možemo da se ponosimo potpuno uvereni da smo ravnopravan deo svetske graditeljske baštine. Da kolege pre nas nisu bili u grupi nemih posmatrača i loših ponavljača već deo malobrojnih stvaralaca. Istovremeno, opominje nas na činjenicu da vodimo računa u kakvom smo stanju nasledili struku i u kakvom stanju je predajemo onima koji dolaze posle nas, koliko sledimo esnafska načela pa svoje znanje i zajednički stvaralački prostor iskreno i pravovremeno prepuštamo mlađim i mnogo toga još.
Mislim da je korisno videti koje su građevine obeležile arhitekturu države polovinom 20. veka, arhitekturu koju su mnoge zajednice u svetu želele da imaju u svom dvorištu i svojim očima se treba uveriti koliko je kvalitetna arhitektura koja je, hteli mi to ili ne, vaspitala nas i postala deo nas. 

Ova izložba skreće pažnju na činjenicu da kvalitet građenja ne zavisi samo od kulture graditelja već i od kulture investitora i da moramo da napravimo iskorak iz naše tradicije po kojoj svako misli da zna da gradi. To je nekada moglo ili se moralo. Imamo skupo stečenu zajednicu za koju odgovaramo i neki oblici tradicionalnog ponašanja moraju ostati u prošlosti: kada se razbolimo obično potražimo lekara, kada hoćemo da naučimo neki sport tražimo trenera, kada treba da gradimo kuću moraćemo da počnemo tražiti arhitektu. 
Iskustvo govori da to i nije teško i da se veština čitanja arhitekture uči kao što se uči sviranje na muzičkom instrumentu, okretne ili sportske igre. Samo treba vežbati.

Ova izložba prikazuje herojsko doba arhitekture iz perioda Druge Jugoslavije, da nisu svake dve cigle povezane malterom arhitektura i da je potrebno mnogo truda kako bi se zaslužio naziv arhitektonsko delo. Da je potrebno mnogo više truda ne samo arhitekte već i investitora, izvođača pa i čitave zajednice jer ako hoćemo da gradimo stabilno društvo, potreban je arhitektonski pismen pojedinac.

Zahvaljujem se Zavodu za izgradnju Banja Luke što se potrudio da ovaj materijal bude prikazan u okviru Naučnog skupa. Zahvaljujem se svima vama što ste odvojili deo svog vremena i došli na ovu arhitektonsku izložbu.

dr Duško Kuzović, dipl.ing.arh.