Intervju: Bojan Kovačević

Beograđani imaju osećaj da im grad menja kako ko hoće. Taj osećaj je osnovan i, nažalost, lako ga je dokazati. I to na svakom koraku. Ruši ko šta hoće, zida kako kome treba, bez ikakvog poštovanja Grada.

Najsvežiji primer se desio ovog vikenda kad se centar Beograda zbog potreba predsednika države i pokreta koji pokušava da oformi, pretvorio u kamp belih šatora koji asociraju na one sa gravira iz turskih vremena o opsadi Beograda, na parking za traktore i na vašar sa štandovima za pljeskavice, prasetinu i kičaste umotvorine.

Stručnjaci, fakulteti, organizacije iz zemlje i sveta ukazuju gradskoj i državnoj vlasti da poštuje zakone i urbanističke planove, a ne lične interese. Jedan od najistaknutijih među njima je arhitekta Bojan Kovačević, predsednik naučno-umetničke asocijacije Akademija arhitekture Srbije, izuzetno uspešni bivši direktor Muzeja grada, a verovatno iznad svega – najmerodavniji stručnjak za zgradu Generalštaba koju je vlast ustupila Trampovom zetu, kako bi on, umesto nje, sazidao hotel.

“VREME”: Počnimo ipak od najsvežijeg primera. Kad je neposredno pre pomenutog vikenda otkriveno da se u spotu kojim predsednik Vučić poziva narod na skup 12. aprila srpska zastava ne vijori iznad panorame Beograda već nekog grada u Siriji, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić je pojasnila da je to slika Beograda koju je generisala VI i kakav će biti u budućnosti. Šta to dokazuje, kakav grad bi želela ova vlast?

BOJAN KOVAČEVIĆ: Tu se ukrštaju dva pojma koje treba pročistiti, da ne kažem naštelovati, da bez toga ne bismo plivali u nejasnoćama i olakostima govora. Jedan je identitet, i uopšte identitetska pitanja, a drugi je pojam paradigme. Beograd se rasuo, kao nominalna celina, na neuporedivo veću površinu nego samo nekoliko decenija ranije, pa je pitanje i šta smatramo Beogradom kad govorimo o Njemu, gradu kao maltene jednoj ličnosti. Taj Beograd, kao lice grada koje uopštavamo u “sav Beograd”, jeste manje-više onaj grad u Savskom amfiteatru i u krugu tramvaja dvojke, baš kao što definišete Pariz Periferikom ili Moskvu Kaljcoom, kružnim bulevarima izvan kojih u tim velikim prestonicama ima, dakako, još mnogo, mnogo od Moskve i Pariza… A u poslednjoj deceniji identitet Beograda, donekle nakon 1945. “napadnut” kasnijim modernizmom i promešan sa onim ranim, međuratnim građanskim, potpao je pod sumanutost neozbiljnih vertikalnih odrednica od čega nam je stigao i pojam “dubaizacije”, kao poruga jednoj paradigmi, ali čije nam posledice trajno ostaju. Rekao bih, bez uvrede ali i bez ograde, da je to spoj realno primitivnog uma vlasti i želje da se, stvarni ili navodni, ekonomski napredak fizički vidi. Kao kada bismo sebi kupovali nenosive cipele broj 52, recimo, iako nosimo 43, ali da se vidi da smo uložili u veličinu.

Zbog pomenutog sabora, prostor prestonice između državne i gradske skupštine tri dana je bio vašarište. Bez obzira što je na kraju sve počišćeno i oprano, posledice su ostale. Molim vas za komentar.

Hm, ne bih da omalovažim bilo koga… Znate, dok sam bio u Muzeju grada Beograda i kada sam, kao direktor i urednik, vodio pripremu monografije Muzeja povodom stogodišnjice osnivanja, zbunio sam se kad mi je, kao jedan od predmeta beogradske istorije, za prikazivanje u knjizi, doneta plaketa za pobednika “Radno-proizvodnog takmičenja traktorista orača Jugoslavije”. Nemam ništa, kao ni bilo ko, protiv poljoprivrede, pobogu, svi se hranimo jer moramo i jer često uživamo u tome, ali to donekle isforsirano mešanje ruralnog i urbanog ima svoju podsvesnu pozadinu, kod mnogih. Evo, ovog aprilskog vikenda, u bivšem Dvorskom parku, bogami i bitno duže, vidimo kako se urbani prostor ništi i mentalno i fizički. Ne radi se o onoj promišljenoj efemernosti nego o oneređivanju grada. Uzgred, ako me nešto posebno fascinira u studentskim protestima, to su njihovi poriv i praksa da počiste prostore i partere nakon svojih masovnih manifestacija. Suprotna slika tome je višestruka epizoda u kojoj gradska vlast ne može da izvede gradski pod, kamene kocke po glavnom trgu, bez propasti već nekoliko meseci kasnije. Beograd se poslednje decenije usmerava odlukama i ličnim voljama, zapravo jednom, neurbanom, koja je radikalno antiurbana. Tim ljudima i tom čoveku verovatno treba prevod sa srpskog na srpski kada bivaju spomenuti kulturološki aspekti urbanizma.

Generalštab je, zna se, vaša tema. Sve što se zna o tom kompleksu vi ste proučili, objavili, fotografisali. Da li vas je ikad neko iz vlasti zvao za savet šta da se radi sa njim? Ili: da li ste primetili da koriste sve to vaše znanje?

Pre nekoliko dana moj prijatelj Giša Bogunović reče da ne zna da se neko, kod nas, toliko bavio jednom zgradom. Da… Nekih sedam godina sam sakupljao materijal, svedočenja, beležio svoja razmišljanja o aspektima tog izuzetnog dela, završio rukopis oko pola godine pre bombardovanja, za knjigu kao svojevrstan vodič za razumevanje remek-dela Nikole Dobrovića. Na odbrani magistarskog rada, za šta je takođe poslužilo to istraživanje, bilo je, zbog ugleda tog zdanja, okruglo sedamdeset ljudi u publici, koje sam pojedinačno naknadno identifikovao na fotografijama sa odbrane rada. Knjiga je izašla 2001. godine. Na istraživanje i pisanje je uloženo, uz druge moje delatnosti, sedam godina, a na javnu borbu za očuvanje i obnovu, evo, četvrt veka. Pitate me da li me je neko “iz države” ikad išta pitao šta i kako dalje s Generalštabom? Ne, nikad niko! U dva navrata su sa mmom kolegijalno, ne oficijelno, kontaktirale koleginice iz beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika, sad već davno, kada je Ministarstvu kulture bio stigao od nadležnih iz Ministarstva privrede predlog-zahtev da se skine u međuvremenu doneta zaštita Generalštaba kao kulturnog dobra. Odolelo se tome tada. Sada imamo ono što svi znaju.

Ima li nade za Generalštab? Nedavno je uvršten na listu “7 najugroženjih”, brojne važne asocijacije i institucije su ukazale srpskoj vladi zašto mora da mu vrati status zaštite, pa – ništa. Srpska vlada se ponaša kao da nikad ni jedno pismo o tome nije dobila. Šta reći?

Nekoliko ljudi, koristeći studentsku energiju, sada “brani” Generalštab istiskujući moj upliv ali koristeći, očito površno, moj materijal, bez kog ne mogu, i tuđe narative, želeći da kapitalizuju popularnu temu. A još i neki treći se oglašavaju o Dobroviću jer je to kurentno za optuživanje ove vlasti koja nesumnjivo radi kriminalne radnje u vezi s tim zemljištem i zgradama. Može da zvuči patetično, ali neka bilo ko potraži tragove, svih ovih godina unazad, javnih ukazivanja ne samo na opasnost rušenja nego na neophodnost obnove kompleksa u Kneza Miloša, kao izuzetne arhitektonsko-urbanističke vrednosti, dodato uzdignute simboličnošću događaja iz 1999. godine. Istim Amerikancima to dati za gradnju najavljenih objekata na tim placevima po nekoliko aspekata je nedopustivo, sve i da nema teme destrukcije Generalštaba. Videćemo i šta će nominalno postignuće “Evrope Nostre” oko Dobrovićevih i ostalih zdanja imati u ovom raštelovanom svetu bez principa.

Još je takvih primera, počelo je rušenje Starog savskog mosta iako su i struka i građani bili protiv, hotel “Jugoslavija” je već srušen, Beogradski sajam samo što nije, a ko zna da li će Šećerana preživeti. Moć vlasti je velika, ali kako je moguće da znanje i zdrava pamet ipak nisu moćniji?

U toj temi insistiram na pravnoj strani zaštite jer svaki drugačiji tok vodi u voluntarizam i u lične interpretacije vrednosti i zaštitu baštine. O tome šta rade i kako rade zavodi za zaštitu mora se žestoko razgovarati. Dva puta sam bio zamoljen da govorim u vezi sa hotelom “Jugoslavija”, ali sam odbio ne zato što nisam znao njegove vrednosti nego zato što sam tražio da se prvo govori o tome kako da on nije, ako je toliko važan, zvanično spomenik kulture. Onda imate ovu smejuriju gde je za v. d. direktora gradskog Zavoda Beograda doveden čovek koji je, uz očit upliv ministra Vesića, otpočeo osporavanje statusa Generalštaba preko medija pod direkcijom vlasti i za to bio nagrađen imenovanjem za rukovodioca Zavoda, gde je prethodno radio pre četvrt veka. S druge strane, imate ovu nedvosmislenu pobunu u Republičkom zavodu koji nikako da “proknjiži” ono što vlastima treba. A o samom potezu Vlade i protivpravnom skidanju zaštite napisao sam sve što treba u otvorenom pismu ministru kulture, objavljenom u novinama.

Deluje da će Marina Dorćol biti novi Beograd na vodi, samo na Dunavu. Kako ove vrste naselja utiču na životnu sredinu?

Pošto nešto više znam o tom projektu, pa možda i o samom prostoru, slobodno mogu da tvrdim da je buka koja se u nekoj meri podigla loše postavljena. A to što je neko, recimo, parkirao svoja kola dosad na tuđem placu jer tamo nije bilo ništa građeno, više je za upitanost o vaspitanosti dijaloga kod nas nego o zasnovanosti primedbi. Koliko znam, projekat je poštovao sve uslove date od nadležnih… Postoji, znate, jasna tendencija da baš sve što se sada gradi bude osporavano, najčešće po manje bitnim razlozima, i to stvarno liči na onu ciničku i ciničnu definiciju demokratije po kojoj je ona stanje u kom “svako može da priča šta god hoće”. Bez osećaja odgovornosti. Ali ako je realnost Srbije svakodnevno laganje, ili prećutkivanje, ili podmetanje, s vrhova države, ali i od mnogih drugih – čemu se onda čudimo!?

Svi ovi primeri su istovremeno i priča o odnosu države prema struci. Kao, uostalom, i činjenica da javni arhitektonski konkursi odavno spadaju u retku pojavu. Da li nam je u takvoj situaciji potreban Arhitektonski fakultet?

Ha, ha… Da vas podsetim da više nemamo samo jedan Arhitektonski fakultet. Onaj Univerziteta u Beogradu. Osim takođe državnih u drugim velikim gradovima, postoje i privatni. Fakulteti, po pravilu, zavise od programa rada i od respektabilnosti nastavnog kadra. To ne bih ovde da komentarišem jer nisam previše ili dovoljno upoznat. Ne volim, kako ih je na jednom mestu Meša Selimović krstio, “bolesna osporavanja”. Iako znam za mnoge primedbe. Moja pridružena opaska je da bi arhitektonske asocijacije, udruženja arhitekata, morale jasnije i oštrije da zauzimaju stavove. A konkursa ipak ima. Kako se oni raspisuju, ko žirira, ko sprovodi rezultate nadalje, sve su posebne teme za razmatranje. U svakom slučaju, morali bismo da imamo konkurse za važne javne prostore i adrese, nikako ne bi smelo da se dešava drugačije na tim mestima.

Postoji mišljenje da struka ustane tek kad neka arhitektonska vrednost počne da nestaje. Da li je to tačno?

Permanentno kašnjenje u svemu i svačemu kao da je obaveza iz Ustava Republike Srbje. A posteriori umesto a priori zauzimanje “stavova”. Ne volim, kao princip mišljenja, da izdvajam ničiji lični primer iznad opšteg stanja stvari, ali ne mogu da ne izrazim ovde u razgovoru s vama relativno zadovoljstvo jer je Akademija arhtekture Srbije, a njen sam predsednik, evo, desetu godinu, u skoro svakom trenutku krupnog iskušenja za prostore i zdanja uzimala javnu reč, često prva ili, nažalost, ponekad jedina u esnafu, skrećući pažnju građanima na događanja. To nema smisao prvoboraštva nego izgradnje i dogradnje poverenja u struku. Posle 1. novembra u Novom Sadu neprijatno je pozivati se na kategoriju poverenja. Ipak je tamo prvi greh bio tehnički propust, poduprt onim zbog čega, evo, Srbija podrhtava svakodnevno.

Da li je skuplje porušiti i sazidati novo ili rekonstruisati staro? Na primer, deo oko Slavije?

Profesionalcima je jasno da rekonstrukcije, po definiciji, zahtevaju više i skupljih zahvata nego ab nihil gradnja. Ali ta je dilema suštinski zamena teza. I običan zub ćete lečiti, popravljati a ne vaditi ili menjati implantom, koliko god to bilo popularno. Često se ježim od brzopletog pošto-poto menjanja prozora jeftinim PVC dvojnicima koji su nesuvisli izvornoj arhitekturi. A što se Slavije tiče, ona je zbrkana po više osnova, počevši od saobraćaja i svojih sedam ulica koje je formiraju, i pre no što stignemo do samog njenog arhitektonskog lika. Pre više od deceniju i po bio je jedan dobar konkurs za Slaviju, mislim da je prvu nagradu odneo rad arh. Komnenića, koji je tada inteligentno predložio šta i kako raditi u svakom od blokova Slavije a da ne mora da se čeka na imaginarno sve-odjednom-rešenje. I onda se, u nastavku, nije ništa učinilo po tom dobrom predlogu.

Kad je Beograd počeo da ne bude lep?

Sad ćete i vi i čitaoci verovatno da me prezrete zbog odgovora. Beograd meni nikad nije bio “lep”, bio mi je uvek, ne samo zbog rođenja i života u njemu, drag, mio. Beograd je ranije bio jedan, govorio sam u hiperboli, “prefinjeni haos” na izuzetnom terenu, terenu koji je u evropskim razmerama poseban, kardinalna promena reljefa iz balkanskih brda u panonsku ravnicu. O Beogradu, sa istovremeno i fetusom i krunom od Tvrđave koju većina pogrešno zove Kalemegdan, ne bi trebalo da govori niko ko nije makar jednom čamcem prilazio Dunavom od Zemuna, jer je to idealan način da se shvati logika Mesta grada, i vekovne povesti mu, onog malog početnog, vojnog ali i civilnog. Beograd je iznakažen Beogradom na vodi i tom slikom tumorčine koja je napala grad, tu i tamo metastazirajući i podalje od Save.

Približavaju se 2027. i Ekspo. Šta vam iskustvo govori, šta će od onih silnih muzeja, hotela, infrastrukture i pola Srbije dotad stići da se izgradi?

Jedna od glavnih lekcija, kasnje sam shvatio njen rang, koje sam u životu dobio bila je da ne smem imati priče o proizvodima najave i, izvinite, laprdanja, umesto proizvoda samih. Oslikano onim što je divni arhitekta Rata Bogojević, autor Doma štampe i izvornog Odeona, opisivao kao trenutak u kome arhitekta svojom rukom dohvata kvaku na vratima kuće koju je, neko vreme ranije, samo skicirao i crtao. Od svega najavljivanog biće samo ponešto u prilikama da neko zaradi pare, ako može što veće. A iskreno se nadam da nećemo morati još više od dve godine, valjda je 15. maj 2027. taj superdatum, da dodatno sakatimo svoje nezamenjive i nenadoknadive prostore i zemljište.

Sonja Ćirić

Vreme, br. 1789