“Arhitektura”, broj 70, Beograd-Podgorica 2003.
Akademija bez budžeta i projekata
Naši arhitekti imaju uglavnom nejasno saznanje o Akademiji arhitekture Srbije. Kada je osnovana ova ustanova i kakav je njen trenutni formalno-pravni status?
Godinama već Srpska akademija nauka i umetnosti kao da nije naklonjena arhitektima. Vrlo je malo arhitekata – članova SANU. Da li je to animozitet ili rezultat subjektivnog stava, ne mogu da utvrdim. Bili su nominovani nekli arhitekti, sa izuzetnim referencama, ali nijednom se SANU nije za njih otvorila.
Iz revolta, moglo bi se reći, i zbog osećanja nepravde prema struci i prema profesiji, članovi Veća Velike nagrade arhitekture pokrenuli su inicijativu da struka formira svoju Akademiju. U inicijativnoj grupi bili su Milica šterić, Uroš Martinović, Aleksej Brkić, Mihajlo Mitrović, Aleksandar Keković, Svetislav Ličina i ja.
Nekoliko meseci potom, u julu 1994. godine, inicijativna grupa dobila je mandat od Skupštine Saveza arhitekata Srbije da uradi sve što treba za pripremu osnivačke skupštine Akademije arhitekture Srbije. Posle godinu dana rada, aprila 1995. godine, ta grupa je pripremila spisak najeminentnijih stvaralaca za koje je smatrala da treba da budu osnivači i prvi članovi Akademije. Poverenje je ukazano pre svega doajenima struke, velikom broju nosilaca Velike nagrade arhitekture, mada nisu automatski predloženi svi, već njih šesnaest od ukupno 25 nosilaca nagrade. Svi oni su bili diplomirani inženjeri arhitekture.
Osnivačka skupština je održana i time je započet suštinski rad Akademije. Formalni, međutim, do danas nije priznat. Od 1995. dvaput se pokušalo da Akademija ostvari pravo na registraciju.
Nažalost, nijedno ministarstvo još joj nije dalo legitimitet. Za divno čudo, Inženjerska akademija prošla je kroz process registracije vrlo brzo i jednostavno. verovatno zato – bar se to kod nas tako tumači – što je u to vreme ministar građevina bio Branislav Ivković, “građevinac”, profesor Građevinskog fakulteta.
Akademija arhitekture Srbije na isti je način, sa istim dokumentima i pod istim uslovima podnela zahtev za registraciju – i odbijena je! Kao što rekoh – dva puta se to desilo, tako da je postalo nekako neugodno taj zahtev ponavljati. Tek sada, poslednjih mesec dana, opet tragamo za mogućnošću sudskog registrovanja. Izgleda da sad postoje neki drugačiji uslovi…
O arhitekturi kao materijalnoj kulturi nijedno ministarstvo kulture nije želelo sa razgovara. Za njih je kultura sve ono što nije materijalna kultura, a tragovi arhitekture kao materijalne arhitekture njih ne interesuju.
Zalaganje da arhitektura ne bude izvan Ministarstva građevina i urbanizma, naravno, ali da bude i u Ministarstvu kulture – nikada nije uspelo. U Francuskoj je arhitektura u okrilju Ministarstva kulture, u Poljskoj je takođe prihvaćena kao značajan deo materijalne kulture.
U redovnom sastavu Akademije nalazimo arhitekte-projektante, ali i istoričare umetnosti i ličnosti pretežno poznate po svom publicističkom delovanju. Da li možete u nekoliko reči da nam opišete osnovne kriterijume za izbor u članstvo Akademije?
Među članovima ima 17 profesora 4 doktora nauka, jedan magistar nauka, 16 nosilaca Velike nagrade arhitekture, 7 nosilaca Oktobarske i 4 nosioca Sedmojulske nagrade, 10 dobitnika Borbine nagrade za arhitekturu Srbije…
Prvi predsednik Akademije bio je Aleksej Brkić a posle njega Akademijom je predsedavao Mihajlo Mitrović. Kada je profesor Mitrović izrazio želju da ne bude više predsednik, Akademija je na poslednjoj skupštini u julu prošle godine izabrala mene za predsednika. Bio sam potpredsednik u prethodnom mandatu pa su članovi možda računali da ću lakše da se izborim sa pitanjem legaliteta. Nema mnogo raspoloženja među članovima da se prihvate rukovođenja Akademijom.
Neki članovi su, nažalost, umrli – Milica Šterić, Zoran Petrović, nedavno i Aleksandar Đokić… Sastav je počeo da se osipa. S druge strane neki od vrhunskih stvaralaca arhitekture – Mario Jobst, Borislav Stojkov, Spasoje Krunić, Darko i Milenija Marušić – Nisu dobili potreban broj glasova. Prošao je samo arhitekta Aljoša Josić iz Pariza. Po Statutu potrebno je dve trećine glasva da bi neko bio izabran, a jedva skupite kvorum!
Sastav Akademije proširen je Brankom Vujovićem, istoričarem umetnosti. On je jedini član izvan arhitektonske struke. Postojala je ideja da se članstvo ponudi i g. Miodragu Protiću, ali nije predložen – da ne bi došao u neugodnu situaciju da bude odbijen!
Prema Statutu, članovi Akademije ne moraju biti samo arhitekti, već i vrhunski stvaraoci drugih profesija, ukoliko je njihov doprinos arhitekturi izuzetan. Inače, ton daju dobitnici Velike nagrade arhitekture a ne urbanisti. Među urbanistima su Branko Bojović, Miloš Perović, tu sam i ja, sticajem okolnosti. Proširivanje sastava na ličnosti koje bi imale šta da daju kao teoretičari ne nailazi na razumevanje. Akademija okuplja ljude koji za sobom imaju graditeljski opus, ali nisu mogle da bude zaobiđene ni ličnosti koje imaju naučni opus, kao što je profesor Jovan Nešković. Ipak najveći je broj arhitekata, aktivnih graditelja. Kriterijum je zapravo samo nešto drugačiji od kriterijuma za dobijanje Velike nagrade arhitekture.
Po mojoj proceni, struka je u našoj sredini nedovoljno priznata pa je možda zato zatvorena sama u sebe, dosta osetljiva, sujetna, Postoji, kao u likovnom stvaraštvu, jedna doza narcisoidnosti, neću da kažem netrpeljivosti, ali zatvorenosti. Iz ovih razloga, sasvim objektivnih kriterijuma u stvari nema.
Klizavo je područje određivanja šta jeste vrednost u arhitekturi a šta nije. Danas postoje monopoli u projektovanju. Udruženje arhitekata nije radilo ono zbog čega je osnovano – da svoj kontinuitet čuva i jača insistirajući na stalnom autoritetu i prenošenju iskustava na mlade.
Desilo se to dosta radikalno u dva maha: sedamdesetih godina je izraziti monopol u Beogradu imala jedna grupa arhitekata, devedesetih druga. Naravno da niko ne osporava njihove vrednosti. To su sticajem okolnosti postali oni kojima se nude poslovi – ako ih uopšte ima. Svi ostali zbog situacije kakva jeste, ne mogu da stupe na scenu.
Akademija je u svakoj struci pa i medju arhitektiuma najviša naučna i umetnička ustanova, čija se aktivnost ogleda u odgovarajućim projektima. Možete li da nam navedete karakteristične projekte kojima se Akademija bavila od svog nastanka do danas i čime bi po Vašem mišljenju, Akademija trebalo da se bavi, vodeći pre svega računa o svom naučnom i umetničkom karakteru?
Akademija nije ni zamišljena ni osnovana kao dekorativna organizacija za kabinetsku razmenu mišljenja. Ideja je bila da se ova institucija bavi afirmacijom i reafirmacijom arhitekture, unapređenjem arhitektonske nauke i prakse, podsticanjem stvaralaštva, da pronalazi odgovore na ključne probleme i da o njima obaveštava strukovne i druge institucije i javnost.
Akademija je koncipirana kao organizacija otvorena za saradnju sa stručnjacima, naučnim radnicima i umetnicima izvan svog kruga, spremna da učestvuje u raznim programima zajedno sa SAS-om, fakultetima, drugim akademijama, stručnim udruženjima…S obzirom na svoj sastav i ciljeve, očekivalo se da Akademija neće biti počasna instutucija. Od 25 osnivača, bar petnaestak je u puinoj zrelosti. Očekivalo se da će oni aktivno učestvovati u radu Akademije. Nažalost, to se nije ostvarilo, jer su ti ljudi još uvek vrhunski stvaraoci, prezauzeti svojim poslovima, i na Fakultetu, i u tekućoj praksi.
Ipak, mora se priznati da je ta aktivnost bila opterećena prethodnim lošim godinama i uslovima. a osim toga sve vreme kod nekih članova postoji otpor da se Akademija bavi pragmatičnim i tekućim stvarim astruke. Ona je, po njihovom mišljenu stalno trebalo da se bavi nadgradnjom, ciljevima zbog kojih je osnovana. Postojala je, pak, i struja koja je smatrala da ne može da se ostane nem i gluv na tekuća događanja. Pošto su ona bila česta i veoma intenzivna u poslednjih petnaest godina, najčešće se rad Akademije svodio na reagovanja na razna događanja u struci i kulturi, a ne na njene suštinske ciljeve.
Akademija je pokušavala da drži tribine, zatim da preko svoga potpredsednika Slobodana Mašića ostvari neke dogovore sa nekima iz izdavackih kuca, da publikuje monografije…Jedino uspevaju relativno dobro u svakoj godini ankete na temu najznačajnijih vrednosti u arhitekturi. Najčešće ih vodi professor Mihajlo Mitrović. One pokazuju da bi imalo šta da se radi, ali nikakvih konkretnih naučnih projekata nema.
Akademija se, nažalost, do sada bavila samo tekućom praksom, ili su to bile reakcije na nešto što je u tom momentu bilo izuzetno aktuelno.
Novi sastav Akademije pokušava da donese program, da otvori raspravu o ključnim temama, na primer, arhitekturi budućnosti, organizaciji nastave na Arhitektonskom fakultetu itd.
Inače, najčešće funkcioniše Savet Akademije koji ima pet-šest članova. Oni pripremaju i vode rasprave. Jednom u tri-četiri meseca održava se plenum, nađe se neka tema, ali sve je to uglavno razgovor između akakdemika koji ne izlazi iz tog kruga.
Nije li jedan od razloga i nedefinisani status Akademije?
Registracija neće ništa bitno doneti. U Akademiji ne postoji nervoza ni neraspoloženje zbog toga što ni posle sedam godina od postanka ona nije registrovana. Bezbroj je tema o kojima vodimo rasprave, kao ljudi koji su prošli sito i rešeto struke imamo šta da saopštimo, jedino bi efekat tog saopštavanja i prisutnosti bio daleko, daljeko bolji kad bi postojali uslovi i sredstva da se to prati i organizaciono i finansijski…
I da se te rasprave publikuju?
One nisu publikovane. Samo jednom, objavljena je tzv. Bela knjiga, koja je bila ponuđena Gradu Beogradu, ali tadašnju gradsku vladu nije interesovala. U kratkoj, enciklopedijskoj formi u jednoj skromnoj publikaciji objavljeni su i osnovni biografski podaci o članovima Akademije. Sada se spremamo da štampamo novu, kvalitetniju publikaciju, da se predstavimo, jer je ova iscrpljena.
(…)
Kakva je budućnost Akademije arhitekture Srbije?
Pozitivna je činjenica što se u strukovnoj organizaciji klima prema Akademiji poslednjih godina promenila, Ranije su SAS i DAB, ministarstva pa i Arhitektonski fakultet, Akademiju videli kao “klub seniora”, počasnog titulara bez obaveze da nešto radi.
Do danas je ta tema ostala otvorena, ali su novi upravni odbori SAS-a i DAB-a, kao i Fakultet, nedvosmisleno podržali stav da struka treba da ima Akademiju, da je sastav Akademije legitimno izabran, da u njoj nema spornih ličnosti koje to ne zaslužuju, i da, naravno, ima još dosta ličnosti koje bi trebalo da budu u Akademiji.
U tome se ogleda ta malo promenjena klima. Ide se ka tome da Akademija dođe do legitimiteta i počne aktivnije da radi. Struka se u međuvremenu bavi i novim Zakonom o građenju i licencama i Komorom, tako da je u ovom momentu bezbroj aktivnosti. Pripremaju se korekcije Statuta, treba ispraviti neke nelogičnosti. Nema ih mnogo.
Veruje se d a će uskoro biti uspostavljen jasniji i sigurniji koncept rada Akademije i da će ona steći legitimitet. Ako se to ostvari, onda treba i da se popuni sastav Akademije. Sada Akademija ima 26 članova. Nije se nikada računalo da članstvo treba da bude masovno., naravno. Meni se lično čini da je nesreća što su vrhovni stvaroci, koji bi imali šta da kažu, ne samo o svojim građevinama, već i o opštim pitanjima arhitekture, slobodni strelci, jako se teško udružuju, svako misli da može sam da rešava svoj problem i da se bori za svoju afirmaciju, U Beogradu ima dve i po hiljade arhitekata – u udruženjima ih je samo 400-500 članova.
Postoji, između ostalog, i problem pisane reči. Teško možete da naterate arhitekte da pišu. I oni koji nisu graditelji imali bi šta da kažu, ali i oni su angažovani “na sto mesta”.
Razgovor vodila Dragica Jakovljević