“Nažalost, problematičnih pitanja koja se tiču projekta “Beograd na vodi” ima više:
1. poništen je Generalni urbanistički plan koji je najviši urbanistićki planski akt, odnosno zakon o ponašanju u prostoru;
2. poništen je propis o izgradnji visokih objekata, što takođe ima nesagledive posledice na ponašanje u prostoru i stvara nepredvidiv voluntarizam u planiranju grada;
3. zatim je poništena obaveza o raspisivanju internacionalnog urbanističko-arhitektonskog konkursa za predmetnu lokaciju, koji je najdemokratskiji način u izboru kvalitetne urbanističke solucije;
4. nakon toga sledi veliki broj pitanja na koje nijedan kasnije usvojeni dokument nije dao seriozan i prostorno validan odgovor (nije rešeno pitanje infrastrukture: vodovoda, kanalizacije, saobraćaja, metroa…), jednom rečju, veoma je problematičan celokupan urbanističko-arhitektonski i inženjerski koncept.
Smatram da je samovoljan i veoma rizičan po rezultate način sprovođenja čitavog projekta, uprkos ozbiljnim i dobronamernim primedbama profesije.
Pitanje je: Čemu nam služe zakoni, a konačno i Parlament…, ako u svakom trenutku nekritičkim preglasavanjem po volji određene interesne grupe mogu da se donesu nova pravila, ne uvažavajući razložne i zabrinute primedbe profesionalaca.”
“Mislim da je istorijska potreba da Beograd izađe na vodu, sa aspekta arhitekture legitimna. Beograd je verovatno poslednja evropska prestonica koja ima tako dragocen prostorni resurs, a da ga do danas nije iskoristio kao nezaobilazan gradski reper. Potrebno je da komentarišem i tzv. „Evropolis“ premda ga nerado tako zovem kako god komentarisali Miloševićevu nameru oko ove teme. Moramo konstatovati da je on tada pozvao i angažovao stručni potencijal za pripremu međunarodnog arhitektonsko-urbanističkog konkursa najvećeg značaja. Kao član Upravnog odbora Saveza arhitekata Srbije iz tog vremena, mogu iz prve ruke da posvedočim da je tada u okviru saveza veoma ozbiljno pripremana dokumentacija za konkurs, koja je u sebi sadržala sve prethodne provere i analize rečnog prostora (dokumntacija SANU-a, projekat metroa…). Internacionalna Unija arhitekata je zbog kvaliteteta pripreme i značaja lokacije taj konkurs stavila pod prioritete za godinu 1996. Nažalost veliki trud je deponovan u arhivi Saveza arhitekata jer je nerazumljivo na kraju postao neinteresantan za inicijatora.
Konačno, prethodna iskustva u naporima da Beograd konačno „siđe na reke“, govori o tome da je ovo težak i dugotrajan posao koji treba seriozno isplanirati, što bojim se, u ovom najnovijem pokušaju evidentno nije slučaj.
Naravno da je priprema terena ozbiljna tema, ne u smislu osporavanja legitimiteta ovog pokušaja, nego kao upozorenje na nedostatak ozbiljnih studija o ovoj svakako značajnoj temi. Pitanje saobraćaja (metro, mosotovi, železnička i autobuska stanica…) je od posebnog značaja za ovaj projekat, a taj problem već više decenija, pa i sada, guramo pod tepih i nemamo hrabrosti da se sa njim ozbiljno uhvatimo u koštac. Ako ozbiljno ne pristupimo rešavanju tog problema svaki „Beograd na vodi“ te i ovaj će biti mrtav.”
“Pitanje „Beograda na vodi“ najbolje pokazuje da se elita u Srbiji ne pita za mišljenje, a ako ima drugačije mišljenje biva marginalizovana uz opasnost da se proglasi političkim protivnikom. Takva mogućnost stvara određene nelagodnosti i put u autocenzuru.
U svakom slučaju elita u Srbiji, ako je uopšte više ima, previše ćuti za potrebe ovog trenutka.”
Iz intervjua B. Mitrovića “Nedeljniku”, 16.4.2015. Više na ovoj adresi.
Foto: gradnja.rs