Пише: Бранко Бојовић
А. УВОД
– Од давних времена Старог Египта када је главни архитект владао свим магијским и техничким знањима свога времена па до данас десиле су се огромне промене у свим областима људског живота па и у грађевинарству и архитектури.
– Све људске праксе се развијају, разграњавају, развијају се и унапређују гранична подручја појединих наука и струка, многе људске праксе се спајају и синергичним деловањем остварују неочекивана и за човека веома корисне и вредне резултате.
– Развој грађевинарсва уопште па и архитектуре од времена прве индустријске револуције доживео је огроман прогрес, који се стално убрзава. Архитектура данас није оно што је била пре само 30 до 40 година а то је радни век једног појединачног архитекте, односно време могућег трајања његовог стручног деловања.
– Огроман развој свих људских пракса прати потребе људи које се такође умножавају и разграњавају. У нормалним, савремени, организованим државама развој свих струка, односно људских пракса подржан је одговарајућим институционалним системом. Власт модерних држава заснива се на компетентним институцијама, а компетенција институција зависи од квалитета и компентенција људи у тим институцијама.
– Свака организована човекова пракса брине о себи, о својој садрашњости и будућности. Воде се различите политике за унапређење струка, односно пракса а једно од битних средстава за унапређење свих струка је награђивање значајних резултата који су у некој струци остварени. Нараде треба да буду стимулација, подршка, охрабрење ствараоцима у струци. Разуме се да диверзификацију људских пракса прати и одговарајући систем нарађивања.
– У држави Србији у време одумирања држава и интегралног самоуправљања настао је хаос у систему друштвених вредности, хаос који је обухватио све сфере друштвеног живота. Тако, на пример, у Србији данас имамо више од 500 награда које се додељују годишње за књижевно стваралаштво, што потврђује и учвршћује оно што ја за себе зовем филозофско литерарни синдромом српске културе.
– Колико је мени познато, постоје само четири значајне награде за архитектуру и урбанизам у Србији. Најважнија од њих је Велика награда архитектуре (ВНА) УАС-а која се у новије време додељује за животно дело. Друга по значају награда је „Борбина“ награда, коју је Редакција новинске куће „Борба“ из нејасних мотива организовала у своје време. Годишње награде за архитектонску продукцију додељују Салон архитектуре, који се одржава у Београду и Салон урбанизма, који се одржава у Нишу. За све ове награде карактеристично је то да су оне део укупне праксе изградње објеката, насеља и територија, а да ни иза једне од тих награда не стоји ни Министарство грађевинарства, ни Министарство културе ни Привредна комора Србије и Београда, или сличне институције.
Напомена:
Када је установљена „Борбина“ награда за архитектуру у Југословенски институт за урбанизам и становање (ЈУГИНУС) дошао је један врло познат и значајан новинар „Политике“ са идејом да се преко ЈУГИНУС-а одмах формира „Политикина“ награда за урбанизам. „Политика“ је сматрала да је установљење ове награде хитно и битно и предузела је знатне организационе мере око тога. У ЈУГИНУС-у није било једиственог става око ове награде. Лично сам предлагао да ЈУГИНУС организује награду за новинаре кад већ новинари организују награду за урбанисте. Та моја иницијатива није лепо примљена и награда је како-тако основана, донет је Статут и сва потребна пратећа документа. По тој акцији додељена је прва награда за насеље Сплит III групи словеначких архитеката. Временом, тихо како је и настала, ова се награда угасила, јер је мој став око награђивања новинара подржао један познати сарајевски професор и урбаниста. Био сам изненађен подршком овог професора, а његов ауторитет је угасио „Политикину“ награду за урбанизам.
– Награде одсликавају систем вредности друштва и струке којој су посвећене. По дефиницији сваки систем вредности има своја ограничења, вредности застаревају, мења се идеологија друштва и струка, мења се политика друштва и струка, тако да трају само оне награде које прате режим друштвених промена и промена које се дешавају у струци.
– Положај архитектуре и архитеката у Србији је јадан. У Србији се гради свуда и на сваком месту и у огромном броју случајева без учешћа архитеката. Држава, односно друштво већ деценијама има огромне потребе за изграђеним простором разних врста и намена, али се већ деценијама не налазе форме да се квалификовани људи укључе у целину процеса изградње насеља и територија. Према подацима државе Србије, званично у Србији постоји изграђено више од 2,000.000 бесправно изграђених објеката а од тога је око 700.000 бесправно изграђених стамбених објеката што значи да 1/3 становника Србије станује у бесправно грађеним објектима који су практично сви грађени без учешћа архитеката. Кроз све ове децеије у којима се простор Србије гради на дивље, струка никако није успела да ухвати корак са друштвеним потребама и потребама појединачних инвеститора.
– Свака струка одређује вредносни статус својих награда, струка „прави“ награде али и обратно – награде „праве“ струку.
– Награде у принципу треба да одразе све квалитете струка, али и све патологије које одређују статус струка у неком одређеном друштву.
– Од већ набројане четири награде, Велика награда архитектуре УАС је најважнија. У новије време она се додељује за животно дело. Њена посебна вредност је у томе што је додељује струка припадницима струке без мешања спољних фактора и утицаја, који могу бити, начелно и корисни и штетни.
– У тексту који следи Велика награда архитектуре УАС биће предмет моје пажње. Најкраће, колико је то могуће биће приказана аналитика те награде и исто толико кратко биће саопштени коментари на резултате анализе.
Б. АНАЛИТИКА 1. Карактер награде
Већ је констатовано да је ВНА УАС најважнија награда, главна награда организоване струке архитеката у Србији. УАС је организација републичког нивоа па је следствено томе и награда коју УАС додељује, награда републичког зачаја. Логично би било да се ВНА додељује архитектима из целе Србије за дела остварена у Србији и ван ње. Исто тако, ВНА треба да се додељује за све облике архитектонског стваралаштва.
2. Трајање награде
Прва Велика награда архитектуре додељена је 1983.године за 1982. годину. Последња награда је додељена ове године за 2018. годину Награда, дакле траје 36 година и постала је својеврсна институција.
3. Додељивање награде
Протоком времена награда је мењала карактер и у овоме тренутку се додељује за животно дело. У времену од 1982. до 1986. године било је 3 до 5 добитника годишње (укупно 20 добитника) јер се желело да се награде архитекти старије генерације који су били у одласку. У годинама 1993. и 1994. било је по два добитника награде годишње, а у свим осталим годинама награда се додељује појединачо,
архитектима за које се процењује да то заслужују. Само 2014. године награда није додељена.
4. Број добитника награде
У времену од 36. година тј. од 1982. до 2018. године награду је добило 53 архитеката што се види из прилога овом тексту.
5. Место боравка добитника награде
Од 53 добитника ВНА 50 живи и ради у Београду. Тројица добитника су живели или живе у иностранству или у Србији ван Београда –један је направио врло значајну каријеру у Француској, један је живео у Новом Саду, а један живи у Чикагу и има значајно остварење у Београду. Ако се ради о процентима 94,3% добитника живи у Београду, а 5,7% живело је или живи ван Београда.
6. Место запослења добитника награде
У групи од 53 добитника ВНА, 31 односно 51,5% добитника су професори. Од тога 28 односно 52,8% су професори Архитектонског факултета у Београду, двојица су били на Факултету примењених уметности што је 3,8% и један добитник тј. 1,9% радио је на Факултету у Новом Саду. Осталих архитеката који нису професори је 22 тј. 41,5%. Од тог броја 20 живи у Београду што је 37,7% и двојица живе или су живели ван Београда што је 3,8%.
7. Стручни профил добитника
Од 53 добитника Велике награде архитектуре њих 10 односно 18,9% претежно се бавило следећим делатностима: 3 добитника су се бавили урбанизмом (5,7%), 2 добитника су се бавили историјом архитектуре (3,8%), 1 добитник се бавио меморијалима (1,88%), 1 се бавио руризмом (1,88%), 1 се бавио теоријом архитектуре (1,88%), 1 се бавио архитектонском публицистиком (1,88%) и 1 се бавио историјом и теоријом урбанизма (1,88%). Укупно то је 10 добитника, односно 18,9%. Осталих 43 (81,1%)добитника ВНА бавило се или се бави архитектонским пројектовањем.
8. Појединци и тимови
Архитектонско стваралаштво може бити и индивидуални и колективни чин. Међу добитницима ВНА имали смо 3 екипе од по 2 члана који су допринели развоју архитектуре у Србији. У једном случају то су два рођена брата архитекти, а у остала два случаја то су брачни парови архитеката. Поред тога постојале су и две екипе од по 3 члана. Првој групи припадају тројица архитеката од којих су два добитници ВНА а трећи ту награду никада није добио. У другој групи од 3 аутора која је трајала много дуже и деловала кроз неколико деценија њихови аутори су награђени појединачно, један 1986. други 1988. и траћи 2001. године.
9. Жене и мушкарци
Међу 53 добитника ВНА постоји само једна жена која је награду добила индивидуално и две жене које су ту награду добиле као брачни парови делови двочланих ауторских тимова.
10. Године добитника награде
Награда за животно дело у принципу се додељује пред крај активног живота тј. Средином или крајем седме деценије живота. У случају добитника ВНА има добитника који су награду добили почетком или средином шесте деценије живота.
В. КОМЕНТАРИ 1. Карактер награде
Већ је констатовано да у Србији има око 500 годишњих награда за литерално стваралаштво. У архитектури, међутим, и то је констатовано, постоје 4 награде, од тога само једна за живото дело. По томе ВНА треба да буде републичка награда највишег ранга већ и због тога што је додељује струка. Струка архитектуре данас у Србији обухвата велики број различитих специјализација, односно пракса. Архитекти се баве архитектонским пројектовањем, баве се урбанистичким планирањем и пројектовањем, просторним планирањем, баве се сценографијом, ентеријером, историјом архитектуре, теоријом архитектуре, историјом урбанизма, теоријом урбанизма, заштитом архитектонске баштине, урбаним и грађевинским законодавством, организацијом грађења, применом нових материјала, архитектонским конструкцијама, заштитом животног простора и многим другим праксама које би све заједно требало да буду предмет вредновања и награђивања.
2. Трајање награде
Време од 36 година трајања ВНА и 53 добитника ове награде мислим да су довољан повод за анализу и коментарисање онога што је резултат деловања ове награде.
3. Додељивање награде
Награда је додељивана у протеклом времену са изразитом аритмијом јер се у првим годинама трајања ове награде желело да се архитекти старије генерације тада још увек живи награде. Са изузетком првих неколико година и брачних парова који су награђивани као двочлани тимови, свих осталих година награде су додељиване појединачно, осим 2014. године када награда није додељена.
4. Број добитника
Посматрано у просеку у 36 година награду је добило 53 архитеката а то је просечно 1,5 добитник по години због аритмије у додељивању награде што је констатовано у претходној тачки.
5. Место боравка добитника награде
Иако републичка по свом карактеру, с обзиром на то да је додељује Удружење архитеката Србије, несразмерно највећи број добитника живи и ради у Београду, што мења суштински какрактер ове награде. Са једне стране оваква ситуација је логична – у Београду живи и делује највећи број архитеката, у Београду су лоцирани најмоћнији, најпотентнији инвеститори, архитектонска продукција је највећа, урбана изградња је најинтензивнија. Па ипак, београдска архитектонско-урбанистичка пракса није већа од 30-35% укупне изградње у Србији, која је оваквом дистрибуцијом награђених потиснута у други план тј. маргинализована. Салони архитектуре у Београду и урбанизма у Нишу показују да у унутрашњости Србије без обзира на материјална, кадровска и друга ограничења такође постоји значајна и важна архитектонска и урбанистичка продукција коју никако не би требало заборављати и потискивати. Напротив, мислим да би позитивна сегрегација у односу на архитектонско и урбанистичко стваралаштво у унутрашњости Србије била од велике користи за унапређење архитектуре у Србији. У сваком случају погрешан је закључак и против интереса струке је да се сматра да се архитектура постиже и остварује само у Београду.
6. Место запослења добитника
По аналитици из претходне тачке могло би да се закључи да се архитектура производи само у Београду, а по аналитици за ову тачку могло би да се закључи да су главни „произвођачи“ архитектуре професори Архитектонског факултета у Београду. Та ситуација очигледно није нормална и она би тражила врло детаљну анализу не само ове награде него и кадровске политике факултета кроз неколико протеклих деценија. Иако битно ремети структуру овог текста овде се морају учинити две напомене.
Напомена:
1. Као стар човек на крају каријере и при крају живота, ја имам своју концепцију професора архитектуре. По мом схватању професор је личност која бескрупулозно познаје материју којом се бави и због тога има личну харизму и статус јавне личности. Примарно он треба да буде способан да своја знања пренесе својим студентима на организован и квалитетан начин. Осим тога професор ради практичне послове тј. појављује се као пројектант и градитељ и коначно, резултате свога педагошког и практичног рада приказује као допринос теорији струке. Изузимајући групу старијих професора, који су знали да пројектују и граде, који су неговали статус јавних личности, који су написали знатан број незаобилазних уџбеника, генерација професора која долази иза њих изразито је некомплетна у односу на четири критеријума који су исказани на почетку ове напомене.
2. Архитектонски факултет у Београду је део корпуса техничких факултета Београдског универзитета. На том факултету архитектура се учи као техника. Међутим, кадровска политика се водила битно другачије него на другим техничким факултетима. Већ у групи старијих професора било је талентованих архитеката, професора, који нису били у стању да одрже предавање а о томе да напишу стручни чланак или уџбеник није могло да буде ни речи. Једноставно, таленат и способност тих људи није био за професуру већ за делатост пројектовања у разним пројектантским бироима, којих је у оно време било јако много. Када се ради о групи млађих професора они су бирани по уметничким, а не по техничким критеријумима. За њихов избор у наставничка звања биле су важне победе на конкурсима, изложбе које су одржаване у просторијама Архитектонског факултета и коју углавном шира стручна и културна јавност није видела, и тако даље. Због тога у групи млађих професора постоји јака асиметрија између њихове практичне пројектантске и градитељске делатности и доприноса теорији струке. Врло мали број професора млађе генерације има објављене релевантне текстове који би могли да буду третирани као доприос развоју струке.
7. Стручни профил
Стручни профил добитника награда показује веома озбиљан отклон ка архитектонском пројектовању као најважнијој и у ствари једино важној архитектонској пракси. У жаргону архитеката, архитектура која настаје у том процесу зове се ауторска архитектура, што опет захтева две напомене које такође ремете структуру овога текста.
Напомена:
1. Термин „ауторска“ архитектура посматрано језички је идиотија – сви облици правог архитектонског стваралаштва су ауторско дело. Овај термин који се одомаћио у нашој пракси и нашем говорном језику је бесмислен. Наводим једну аналогију. У нас се производи војне, односно тачније ратне индустрије који служе уништавању људи и онога што је човек створио, називају наменска индустрија, што је бесмислено. По тој логици сви остали индустријски производи немају намену и одмах по завршетку производње се бацају.
2. Редуковање праксе архитектуре искључиво на пројектовање, тј. на стварање „ауторске архитектуре“ по мом схватању је дубоко погрешно. У напомени 2 тачке 6 написано је по којим је критеријумима вршен избор кадрова за Архитектонски факултет. Фундаменталан је неспоразум да се наставно особље техничког факултета бира по уметничким критеријумима – то је само по себи неспојиво. Поред стварања и устоличења знатне групе анонимних архитеката у звање професора, што је довело до пада квалитета наставног особља, па и наставе на самом факултету, уништене су и неке друге праксе. Тако, на пример, уништена је добра пракса архитектонског конкурса, јер је деценијама јавна тајна да је члан жирија Пера ове године Ми
ки наместио награду на конкурсу, а идуће године ће Мика да се реваншира Пери на неком другом конкурсу. Народ има изреку за ту и тавку праксу „ти мени сердаре, ја теби војводо.“ Таквим системом рада Архитектонски факултет је претворен у пројектни биро, једини пројектни биро у архитектури и урбанизму Србије који је преживео време транзиције. Због тога имамо у последњих неколико деценија, врло мало објављених стручних и научних дела од значаја за развој архитектуре и урбанизма у Србији, а једностраност у поимању архитектуре довела је и до смешних али и трагичних последица. Тако је, на пример, један професор Архитектонског факултета, који још није добио ВНА, јавно, у телевизијску камеру, изјавио да ће он да направи макету генералог плана Београда када буде уведен у једну важну функцију у Београду. За очекивати је да надлежни професор после ове макете уради и макету Устава Србије а можда и макету буџета Србије. Други професор Архитектонског факултета је објавио књигу у коауторству са колегом у којој има словом и бројем 2,5 стране текста, што је било довољно за његов избор у наставничко звање. Очигледно, редуковање све богатије архитектонске праксе на само један облик те праксе налазим да је дубоко погрешно и у суштини против интереса струке.
8. Појединци и тимови
Већ је констатовано да су као тимови награђени двојица браће архитеката и два брачна пара. Креативна тројка аутора Блока 23 на Новом Београду који је недавно приказан у колекцији МоМА, никада није награђена као тим већ су два члана тога тима награђени појединачно 1992.године и 2013.године, а трећи члан није награђен никада. Са друге стране, други тим од тројице аутора никада није награђен као колективитет већ су његови чланови награду добили појединачно у различитим годинама. За случај награђивања ова два тима од по три члана, је немам рационално објашњење.
9. Жене и мушкарци
Само је једна жена појединачно добила награду а друге две су добиле као двочлани тимови, односно као брачни парови. Веома је важно да се овде истакне чињеница да су два врло значајна добитника ВНА имали судске спорове са својим сарадницама и да су обојица судске спорове изгубили. Не само да се ради о значајним архитектима добитницима награде, него се ради и о њиховим најзначајнијим делима. Веће Велике награде архитектуре се о овим чињеницама никада није изјаснило, колико је мени познато.
10. Године добитника награде
Без жеље да спорим било чије остварење износим став да је мало рано да се награда за животно дело додељује људима на почетку или на половини шесте деценије живота, тј. у време када њихова креативна енергија треба да буде у крешченду.
Г. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Текст који вам је стављен на увид нисам умео да направим краће – и аналитика и коментари су кратки, односно примерени намери аутора да анализом ове награде отворим проблем њене оправданости и њене сврхе. Нарочито је важно питање дејство ове награде на свеукупност архитектонских пракса у Србији. Једностраност у схватању струке и њено редуковање на производњу тзв. „ауторске архитектуре“ налазим да је дубоко против интереса развоја струке и када се ради о тоталитету архитек
тонског стваралаштва и када се ради о регионалној дистрибуцији ствара-
лаца чији се рад вред-
новао.
Мислим да сам показао недостатке асиметрије, непринципијелности у додељивању ове награде, који се не отклањају деценијама. Годинама очекујем некога ко би учинио напор у промени концепта награде, али свих ових година то нисам дочекао.
Поставља се питање мотива да се овакав текст објави. Што се мене лично тиче ја себе сматрам истраживачем у области архитектуре и урбанизма. Неко се залуђује политиком, неко спортом, неко женама, неко белом ракијом, неко сања да проведе живот као удбаш-позорник, неко је заокупљен собом сопственим биолошким и креативним животом. Од студентских дана ја сам се определио да трагам за суштинама појава и процеса који утичу на мој живот и цео свој живот сам посветио трагању за истинама које се често не виде и још чешће не разумеју.
Уздржавам се од предлога за реформу ове награде и то из два разлога. Први разлог је у томе што не желим да моје идеје потписују други који нису хтели да озноје вијугу и анализирају награду и њено дејство, јер они не мисле јер знају. Други разлог је у томе што сам у осамдесетој годии живота, односно човек у одласку. Судбину награде треба да одреде они који долазе, јер она треба да одговори њиховим сврхама, тј. потребама струке и науке у временима која долазе. Њихово је право да ову награду извуку из патолошког стања у коме се она данас налази.
За овај тренутак и за овај пут налазим да је ово што је написано довољно.
Архитектима и пријатељима архитектуре желим срећну Нову годину.
Бранко Бојовић
Текст преносимо из часописа ”Изградња”, 73, 11–12, 569–573.
Мишљења, погледи и тумачења чињеница представљају лични став аутора текста.
Уредништво ААС