Kada bi kojim čudom sutra neko spustio izgrađeni „Beograd na vodi” u Savski amfiteatar, ne bi imao ko da ga naseli

 

Razgovarala: Daliborka Mučibabić

 

Izuzetna Vukova nagrada koju je nedavno dobio Mihajlo Mitrović, arhitekta, priznanje je koje će upotpuniti njegovu riznicu u kojoj su Oktobarska nagrada grada Beograda, dve „Borbine” i Velika nagrada za arhitekturu Saveza arhitekata Srbije, Orden Svetog Save, ULUPUDS-ova i Sedmojulska nagrada za životno delo.

– Najdraža mi je Sedmojulska. Nju mi je 1986. godine uručio Ivan Stambolić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije. To je državna nagrada koju nisam dobio samo za arhitekturu nego i za celokupno stvaralačko delo. Obe Vukove, lane sam primio nagradu Vukove zadužbine za umetnost za knjigu „Arhitektura Beograda 1950–2012”, drage su mi. Naročito ova izuzetna, jedina nagrada koja se dodeljuje u kontinuitetu već pola veka– kaže Mitrović.

Zato i ne čudi što je drži na vidnom mestu, na stolu u dnevnoj sobi svog doma u strogom centru Beograda, u jednoj od stotinak zgrada koje je u pola veka dugoj karijeri projektovao. Iznad nje je fotografija iz 1924. godine na kojoj je dvogodišnji Mihajlo sa ocem, majkom i bakom. Preko puta je sobna bašta. Na zidovima su platna Marka Čelebonovića, Peđe Milosavljevića, Jovana Bijelića, Mila Milunovića, crtež arhitekte Aleksandra Deroka s posvetom…

U Mitrovićevom mini-muzeju savremene umetnosti su i skulpture Ane Bešlić, Milice Ribnikar i Jovana Soldatovića. Prostor u kojem provodi najviše vremena oplemenjuju i rezbarene figure iz Indije, lampe koje je donosio sa brojnih putovanja po svetu, zidni satovi, prepune police enciklopedija, knjiga o filozofiji, poeziji, umetnosti, kao i stručni časopisi.

Da li je tačno da se povlačite s mesta predsednika Akademije arhitekture Srbije, koju ste i osnovali pre 20 godina?

To još nisam objavio, ali tačno je. Godine su učinile svoje, hteo sam i ranije da odem, ali kolege mi nisu dozvoljavale. Zamorio sam se godinu dana pripremajući knjigu „Arhitektura u svetu i kod nas”, i sada, kada je objavljena, više nema razloga da bilo šta naporno radim. Dosta je bilo. Ceo život sam posvetio arhitekturi i pisanju. Još malo bih voleo da sređujem svoju arhivu, čitam i odmaram se.

Kada se osvrnete na tih 20 godina, šta vas ispunjava najvećim ponosom?

Možda dve akademije. Srpska i ruska. To što su u Akademiju birani izuzetni stručnjaci, doktori nauka, profesori na fakultetima. U našoj organizaciji nema kvaziarhitekata. Naši članovi biraju se na isti način kao članovi SANU i nikada nas nije bilo više od 30. Upravo zahvaljujući takvim kriterijumima, uspeli smo da sačuvamo Peti park i sprečimo gradnju stambeno-poslovnog objekta. Borili smo se protiv lakog tramvaja za 21. vek koji je trebalo da zameni metro, što bi bio skandal. Prvi smo osporili Most na Adi i sve što smo rekli danas se pokazalo tačnim: on je nefunkcionalan, na pogrešnom mestu i niko ne zna koliko košta. Mostovi na sajlama po pravilu se grade na auto-putevima, na velikim rekama, urvinama i izvan gradskog jezgra jer su veoma ranjivi.

Nije nam uspelo da sprečimo seču platana u Bulevaru kralja Aleksandra. A to je bio zločin. Snimio sam ta posečena stabla, bila su jedra, bez trunčice truleži.

Imate li favorita za mesto predsednika Akademije arhitekture Srbije?

Da, već smo se dogovorili. Biće to, nadamo se, arhitekta Bojan Kovačević. On nije projektovao mnogo objekataali je izvanredan intelektualac koji će umeti da održi dignitet Akademije.

Da li je tačno da će Akademija arhitekture tražiti od države da obustavi realizaciju projekta „Beograd na vodi”?

Jeste. Sve u vezi s tim projektom je netransparentno i izaziva sumnju. Radile su ga neke kuće iz inostranstva koje nemaju predstavu o tom prostoru i njegovom značaju za grad. Možda su njihove arhitekte i došle da se prošetaju obalom Save, ali to nije dovoljno. Ne znamo ko stoji iza toga, ko će biti investitor, ko će to platiti i kako bi se projekat predstavljen na maketi integrisao u grad.

Akademik Simović nedavno je za „Politiku” rekao da je zamišljeni kompleks u Savskom amfiteatru „čardak ni na nebu ni na zemlji koji preti da uništi identitet grada”. Delite li njegovo mišljenje?

Da. Ideja da se grad spusti na reku je stara i to će se sigurno desiti ali danas za to nema mogućnosti ni potrebe. Posebno nisu neophodni toliki kvadrati poslovnog prostora kada ga imate praznog na pretek širom grada. Kada bi kojim čudom sutra neko spustio izgrađeni „Beograd na vodi” u Savski amfiteatar, ne bi imao ko da ga naseli.

I vaše najznačajnije delo, Zapadna kapija Beograda („Geneksova” poslovna zgrada), dočekano je s nepoverenjem. Osporavano je pre četiri decenije, a danas malo ko može da zamisli grad bez tog zdanja koje je u svetu dobilo visoka priznanja. Da li je „Beograd na vodi” samo strah od novog i nepoznatog?

To se ne može porediti. Zapadna kapija je samo jedna kuća, na obodu grada. „Beograd na vodi” zauzima centralni prostor u starom jezgru, pored reke koja ima svoju amblematiku i s njom se ne smeju poigravati neki anonimni ljudi koji nikada pre nisu čuli za Beograd.

Mnoge vaše kolege ne podržavaju arhitekturu „Beograda na vodi”, ali u tom projektu vide šansu za domaću građevinsku industriju.

Možemo i piramide da gradimo, da otvaramo kamenolome. Čemu? Među ljudima koji se zalažu za taj projekat nema afirmisanog stručnjaka. Mogu da prihvatim i razumem kada laik kaže da će to biti lep novi centar grada u kome će raditi hiljade ljudi. Ali to su samo puste želje, ostvarive tek za stotinak godina. Jer, Beograd će tada drugačije izgledati, dobiće nove mostove. Ne kažem da na tom mestu ne treba da se gradi, sada nikako ne može. U svoje vreme, naravno.

Metro projektujemo skoro pola veka, Prokop čekamo decenijama. Šta biste savetovali gradonačelniku Beograda, šta je gradu najpotrebnije?

Metro na prvom mestu, a „Beograd na vodi” na poslednjem. Godine i novac smo proćerdali putujući po Španiji, Austriji, Francuskoj, tražeći najbolji model za šinski sistem saobraćaja. I svaka vlast je u tom velikom projektu htela da progura neke svoje interese. Bez metroa, Beograd će uskoro biti saobraćajno paralisan.

Za vas je arhitektura klasična umetnost. Zašto je ona danas na marginama?

Zato što je takva društvena klima. Danas više nema reda, gradi ko i kako hoće. Divlja gradnja još cveta. Sve je više satelitskih naselja poput Kaluđerice. Zatvara se šivara (fabrika „Beko”), spomenik kulture, i daje Zahi Hadid da projektuje čudovište u podnožju Beogradske tvrđave. To je blasfemija, pritisak na državu da izda dozvole za projekat jer ga potpisuje slavni arhitekta. To se može poturiti jedino još nekom urođeniku u Africi.

Ko je odgovoran za takvo stanje?

U Srbiji su estradne ličnosti rangirane daleko više od arhitekata, lekara, profesora, šakom i kapom im se dodeljuju nacionalna priznanja. Akademija se samo jednom obratila Ministarstvu kulture za pomoć jer smo hteli da izlažemo u Poljskoj. Dobili smo odgovor da nismo u njihovom programu. A onda jedan ministar svoje delo sa armijom ljudi vodi u inostranstvo. I sve to plaćaju građani Srbije. Jer vlast je uvek jača i od pojedinca i od udruženja. Jedino od advokata nije jača. Tu se država osramotila.

Promenili ste sedam država, kako biste danas opisali vreme u kojem živimo?

Živimo na marginama egzistencije, pod tutorstvom velikih, kao većina malih država. Nažalost, mi gore od njih. Kada se osmehne nada, tad nam odjednom u glavi kvrcne: pod nogama polja neaktiviranih mina i prostori osiromašenog uranijuma. Tu smo svi priterani uza zid kobne egzistencije.

———————————-

Varvari ruše Generalštab

„Politikin” ste kolumnista s najdužim stažom, čak 53 godine. Pisali ste o svetskim projektima, ukazivali na domaće urbanističke probleme, hvalili i kudili. Da li ja vaša kritička oštrica imala efekta?

Kako da nije. Na najlepšem skveru u gradu, ispred „Politike”, trebalo je da budu porušeni moćni platani. Dan posle teksta u kojem sam napisao da je to neviđeni vandalizam pozvao me je Ratko Vujnović, tadašnji direktor Direkcije za izgradnju grada, i rekao da će odmah obustaviti seču platana. Ponosan sam na to što sam lično spasao platane ispred moje „Politike”.

Protivite se i rušenju Generalštaba, zdanja Nikole Dobrovića, dekana Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, koji je potpisao vašu diplomu 1948. godine?

Ako država bude, kao što je najavila, porušila te objekte, time će potvrditi da je kočničar razvoja arhitekture. Varvari ruše. Ako hoće da se identifikuje s varvarima, to će biti njena odluka.

———————————-

O Novom Beogradu, biseru srpske arhitekture

Novi Beograd je evropsko dostignuće, a njega su gradili naši ljudi, domaća radna i kreativna snaga. To je najveći biser naše arhitekture. Ali, da nije bilo političko-socijalnog miljea koji je to omogućio i provocirao mlade ljude da ulože najbolji deo sebe u podizanje novog grada, od toga ne bi bilo ništa. Zamislite da danas treba da se gradi tako grandiozan projekat, imali bismo jato manipulanata i rat za procenat – kaže Mihajlo Mitrović.
“Politika”, 01.03.2015.