intervju Zoran Manević, “Arhitektura”, br. 112

Kladio bih se da ni jedan jedini professor “velike” škole (Arhitektonskog fakulteta) ne bi na svoju izložbu doveo toliko mladih arhitekata koliko ih se pojavilo na tvojoj izložbi. Očigledno, sve su to bili nekadašnji polaznici “ male” škole “Čika Mikine pripremne školice za arhitekturu”. Tajna se krije u sadržaju nastave, ali i u tebi, u tvom pristupu omladini, blagom humoru koji provejava kroz čitavu ideju o “školici” za tako neizvesno zanimanje arhitekte u realnom životu. Kako je nastala “školica”, kako se razvijala, kakve su joj perspektive?

Tačno je da mi je supruga, dr Nada Čanak, kao ozbiljna žena od reda, najstrože zabranila da se na bilo koji način razmećem i šepurim. Ali, kada se radi o izložbi, niti mogu niti hoću da je poslušam. Razume se da nisam brojao goste, ali znam koliko je podeljeno kataloga. Dakle, bilo je negde između 350 i 400 posetilaca od čega su dve trećine bili moji sadašnji i bivši đaci i ponosan sam zbog toga. Drago mi je što sam i sa starijima održao kontakt i emocionalnu vezu i što nisam morao da im uz pozivnicu šaljem po jednu čarapu, uz obećanje da će drugu dobiti kada, i ako, dođu na otvaranje izložbe.

A moje druženje sa mladim ljudima koje tako ljubazno nazivaš školicom, počelo je pre 24 godine, kada me je moj sin Miloš (sada već četrdesetogodišnjak, arhitekta) zamolio da ga pripremam jer, kako je rekao, nije imao poverenja u one koji su tada pripremali buduće studente. Ja pristanem i kažem da dovede još nekoga, da čorba bude gušća, a on dovede pola razreda. To se pročuje i tako je krenulo. Nikada se nisam reklamirao, dolazili su đaci sami. Bilo je tu dece prijatelja i rođaka, dece profesora, a bilo je i nepoznatih.

Jednom prilikom, žaleći se na stanje u srednjoj školi, jedno dete mi je reklo “da ih tamo ne poštuju”. Međutim, ja decu volim i poštujem iskreno i bez glumatanja, a oni to osećaju. Deca su u početku puna poverenja, ali to poverenje treba i opravdati. Ona se ne daju prevariti, a ako ih jednom i prevariš, ode poverenje u nepovrat. Nikada se nisam pravio da znam sve, ali sve su mogli da me pitaju, pa smo zajednički tragali za odgovorima. Težim da im budem mentor a ne tutor, i verovatno je u tome tzv. tajna našeg spontanog i nonšalantnog, a ipak veoma odgovornog druženja. Tajne zapravo i nema…

A što se tiče budućnosti “školice”, najvažnije je da se preko timskog rada obezbedi kontinuitet aktivnosti i pronađu naslednici koji će dosadašnji kvalitet nastave i dalje razvijati i unapređivati. Veoma se protivim uobičajenoj praksi političara da se zbog straha od konkurencije okružuju lošijima od sebe.

Naprotiv, moj običaj je da ortačim sa najkvalitetnijima koje poznajem. Već više godina sam u partnerstvu sa svojim bratom, matematičarem profesorom dr Milošem Čankom i arhitektima Đorđem Alfirevićem i Marijom Ćurčić, briljantnim projektantima i grafičarima. Istini za volju, Marija se udala i odselila u Sloveniju, ali smo mi, koji smo preostali, zbili redove, prestrojili se i idemo dalje. Dokle ćemo da guramo tako, pojma nemamo. Radićemo do god bude moguće i dok osećamo da možemo biti od koristi…

Naš zajednički veliki, prerano i tragično preminuli Aca Đokić često mi je pričao “kako je Mika čarobnjak; u svaki kvadrat, svaki pravougaonik, svaki nepravilni gabarit, ume da udene stan u tren oka”. Aca je to smatrao veštinom, što je delimično tačno. Ta veština, međutim, svakako je zasnovana na znanju, a znanje je proisteklo iz dugih i obimnih studija. Da li je studiranje problema stanovanja bilo tvoje lično opredeljenje ili sticaj različitih okolnosti, izgradnje stanova za (socijalističko) tržište, uticaj opsednutosti sredine stanogradnjom u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka?

Posleratni period u ratom razrušenoj Evropi karakterisala je intenzivna stambena izgradnja, u svom vidovima, klasična i industrijska, individualna i kolektivna, privatna i društvena. Racionalan i funkcionalan stan bio je conditio sine qua non, kako u bogatim zemljama Zapadne Evrope, tako i u devastiranoj Istočnoj Evropi. A da bi se do njega došlo bilo je potrebno sprovesti obimna istraživanja in vivo i in vitro.

Takva istraživanja su sprovođena u Holandiji (Bowcentrum, Roterdam), Zapadnoj Nemačkoj (Građevinski institut, Hanover), Francuskoj (Centre scientifique et technique du batiment, Pariz), Švedskoj (Bygnadsforkning Institut, Stokholm) itd. U bivšoj Jugoslaviji postojala su dva punkta koja su se intenzivno bavila konceptom stambenog prostora i to jedan na Arhitektonskom fakultetu, koji je činila grupa odličnih projektanata okupljenih oko profesora Mate Bajlona, i drugi u Centru za stanovanje IMS gde je 26 godina radila i moja malenkost sa grupom dobro potkovanih ortaka. Za razliku od Arhitektonskog fakulteta, koji se više bavio teorijom i projektovanjem, mi smo projektovanje kombinovali sa konkretnim istraživanjem, često unakrsno proveravajući, kako istraživačke rezultate, tako i kvalitet projekata preko veoma sofisticiranih dinamičkih metoda vrednovanja, u to vreme jedinih takve vrste u Evropi.

U laboratorijskim uslovima istraživali smo probleme stanova, antropometrijskih pokazatelja, stambene ergonomije, analizirali veze između ljudskih potreba i stambenih funkcija, funkcionalnost pojedinih konstruktivnih raspona, dimenzije prostora i prostorija u stanu, frekvencije veza u stanu itd., dok smo na terenu na uzorku od 5000 stanova (Blokovi 21, 22 i 29 u Novom Beogradu), tada najvećem u Evropi, detaljno ispitali funkcionisanje stanova, zgrada i naseljskih prostora, kao i uslove života i ponašanje stanara.

Mnogo smo putovali, učestvovali na stranim i domaćim kongresima i habitološkim seminarima, bili smo u stvari odlično informisani o svemu što se u svetu zbiva u našoj profesiji. Pošto sam 15 godina bio član jugoslovenske delegacije u radnoj grupi za građevinarstvo Komiteta za stanovanje, građenje i planiranje Evropske ekonomske komisije UN, bio sam u toku svih stambenih zbivanja i problema u Evropi. A rezultati naših istraživanja su delom iskorišćeni za izradu projektantskih normativa JNA i normativa za grad Beograd, dok su pokazatelji, koji su možda bili najinteresantniji (kao, na primer, zašto se ne druže podoficirska i generalska deca), proglašeni vojnom tajnom i zatvoreni za javnost (naručilac cca 80% istraživanja je bila Građevinska uprava JNA).

U takvom okružju, a uz rigorozne zahteve da se vodi računa o svakom pedlju stambenog prostora, nije čudno što smo se svi u Centru za stanovanje IMS, pa i ja, razvijali kao osvedočeni funkcionalisti i racionalisti. Budući da smo u Institutu IMS bili prinuđeni da prednost uvek dajemo industrijskoj izgradnji, odnosno Industrijskoj Moderni, a uz pauperističke tendencije naših investitora, oblikovne mogućnosti koje su nam se pružale, bile su više nego skromne. Dakle, nije to bilo naše opredeljenje, već imperativ kontinualno nametan spolja. Već u naselju Kijevo-Kneževac, koje smo zajednički projektovali Đokić i ja, napušten je svaki minimalizam i prihvaćena tzv. skulptoralna pozna Moderna (termin Č. Dženksa) koja u sebi sadrži snažnu notu ekspresije. I to je druga faza mog opusa.

Postojala je i treća faza o kojoj se malo zna. Kada smo se Aca i ja razdvojili, on se orijentisao ka nekoj vrsti rado prihvaćene pitoreskne ekspresije, dok sam se ja nekoliko godina zamajavao sa neovernakularnom (Bežanija, Banja Koviljača, Kraljevo) i pseudoistoricističkom arhitekturom (Loznica), da bih se konačno prizvao zdravom razumu i uz podršku sina Miše, vratio Neomoderni, kao četvrtoj i za sada poslednjoj fazi moga rada.

I onda, veliki obrt. Fasada zgrade Kreativnog centra koja je zapanjila se tvoje prijatelje. Posle silnih, tako dugih i mučnih uveravanja da je pristup arhitekturi u biti racionalan, odjednom se pojavljuje jedna sasvim “otkačena” forma. Da li samo zato što u zgradi stanuje “kreativni duh” ili je u pitanju spoznaja da bavljenje arhitekturom pruža prava zadovoljstva samo kada se duh tvorca “otkači” i zađe u predvorje iracionalnog sveta mašte?
Projekat zgrade Kreativnog centra

Obrt i nije bio tako iznenadan. Pre zgrade Kreativnog centra, sličan postupak je bio primenjen na više projekata (vila u Libanu, Komercijalni most u Loznici, paviljon za Naselje mladenaca, itd.), koji, međutim, nisu realizovani pa su zato i ostali nepoznati. Kreativni centar je bio samo jedna do kraja prečišćena ideja, koja je rado prihvaćena i realizovana od strane ne manje kreativnih investitora i koja po mom neskromnom mišljenju predstavlja najeklatantniji primer ekspresionističkog minimalizma u nas. To je i razlog što ga mnogi, zaslepljeni dominantnom i agresivnom strujom modernističkog eklekticizma, smatraju duhovitom ali marginalnom minijaturom koja se ne može meriti sa monumentalnim poslovnim zgradama, halama i tržnim centrima. Ko je u pravu, odlučiće vreme! Žao mi je samo što usled zabrane građenja na ovom području, prouzrokovane potencijalnom izgradnjom kontraverznog saobraćajnog prstena, druga faza Kreativnog centra najverovatnije neće biti izvedena po mojoj zamisli, a ja ću ostati bez svog životnog dela.

Najzad, i jedno potpitanje. Na izložbi su prisutni tvoji crteži, nastali nedavno. I u temama, i u metodu, prepoznajemo uticaj Renesansa. Naravno, sasvim slobodne asocijacije vode nas ka neizbežnom Direru, čije smo sjajne gravure imali prilike da vidimo u Galeriji SANU pre nekoliko godina. Otkud kod tebe ta naklonost ka renesansnom duhovnom miljeu?

Tema Apokalipse je daleko starija od renesanse pa čak i od nama najviše poznatog teksta sv. Jovana Bogoslova, učenika i apostola Gospodnjeg koji me zaokuplja već godinama. Sa čuđenjem otkrivam i jednu drugu stranu svoje ličnosti, koja se ozbiljno i predano prepušta nizu veoma ličnih mističnih doživljaja.

Ove crteže po pravilu ne planiram, već puštam da mi direktno teku iz ruke. Ako podsećaju na Direra ili na srednjovekovne tapiserije, to je verovatno zato što se intuitivno inspirišu iz istih, meni samo posredno pristupačnih duhovnih izvora. Često, radi što veće spontanosti, počnem crtež iz jednog ugla i pojma nemam kako ću ga završiti, a o tehnici uopšte i ne razmišljam. Kao da crtež nastaje sam po sebi i ja sam samo posrednik. Znam samo da su stvorenja sa crteža nematerijalni, astralni entiteti i zato, ako im se sasvim približite, videćete da se forme tope i nestaju u haosu linija, tačaka i mrlja, da se potpuno dematerijalizuju.

Ovih deset crteža treba da predstavljaju samo uvod u serijal od nekih tridesetak tema, koje ću verovatno obrađivati do kraja života, ako budem imao dovoljno snage, inspiracije i vremena, a posvetio sam ih svom ocu, inženjeru Stevanu Čanku koji se dugo vremena bavio istom problematikom, ali nikada nije imao odlučnosti da svoje likovne interpretacije dovede do završne forme. Za razliku od mene, bio je suviše skroman i samokritičan.

Ovo je tvoja prva potpuno samostalna izložba. Kakve su tvoje impresije?

Izložba traje onoliko koliko traje i njeno otvaranje. Nakon nekoliko dana, na nju svi zaborave, pa i ja. Prvi utisak koji se nameće je da se radi o pokušaju dostojanstvenog i pomalo patetičnog oproštaja sa profesijom, koji sam prilikom otvaranja nazvao Akontacijom za komemoraciju, posle pedeset godina, više ili manje poštenog bavljenja profesijom.

Međutim, postoji i skriveno tumačenje da je ova izložba znak da su čiči počeli da rastu i treći zubi. To sigurno nisu neki predatorski očnjaci raskidači, ali ako su i samo sitni zubići, s kojima bi moglo ponešto da se glocne, biću njima više nego zadovoljan. I opet će vreme pokazati koje je tumačenje pravo, a možda su i oba. Inače, u poverenju, na mene je veći utisak ostavila ona predivna i bučna bulumenta mojih bivših đaka od samih aksponata, koji su mi, uost+alom, dobro poznati.