Piše: Dragan Živković
GOVORITE LI NOVOKASAPSKI ILI STE JOŠ UVEK NORMALNI?
Neiskrenost (pre svega prema sebi), laž i osionost tri su stuba novokasapskog doba koje, zahvaljujući globalnoj rasprostranjenosti surove medijske i mrežne efemernosti poprima obrise najobuhvatnijie civilizacijske strukture, sa najkraćim pamćenjem u istoriji čovečanstva. Njihov raison d’etre je četvrti stub – koristoljublje, alava potreba da se što više, a ako je moguće i sve otme, ukrade, prisvoji, kapitalizuje…
Istrgnuto iz Dnevnika od 08.04.18, na Uskrs
Davne 1987, neposredno po završetku čuvene Osme sednice, Bogdan Bogdanović je (svestan ludila koje se kao neki Osmi putnik pomaljalo iz utrobe organizma koji smo bili) svoju knjigu Mrtvouzice –mentalne zamke staljinizma počeo vešću-metaforom o rušenju stare zgrade guberevačke ludnice. Bilo je to, znači, pre punih trideset godina (!!!) tokom kojih kao da su se, stvarno i bez imalo metafore, raspušteni pacijenti svi našli u politici tadašnje i potom nastalih zemalja. Posle trideset godina proživljenih/preživljenih u njihovim de(kon)struktivnim zabavama, od slike srušene ludnice, hteli-ne-hteli, teško da možemo pobeći. Posle tri decenije, međutim, utisak je da su na sličnim ustanovama širom Planete popucali katanci, jer se čini kao da svetom vladaju bolesni Džokeri i Krastiji, klovnovske kreature kao zamišljane za horor filmove… Slika je to koju smo prepoznali dok smo pre pola godine, u Staroj ciglani, gledali novu postavku Ibija sa Goranom Jevtićem u naslovnoj i rediteljskoj ulozi. Nismo se smejali kao onoj Draškić-Radmilovićevoj predstavi od pre pola veka kada je Ibi-klovn bio samo tužni duh Felinijeve nostalgije ili podsećanje na Čaplinovog Velikog diktatora. Naprotiv, izašli smo naježeni, smrknuti i smrznuti jezivijim čitanjem Žarijevog teksta. Šizoidne spodobe obnevidele od pohlepe, organizatori ratova, vile koje su se našle u čem’ nisu bile, Novi kasapi… orgijali su na ruševinama sveta, tu pred nama onemoćalima da činimo bilo šta sem da posmatramo. Pozorište je, kao što reče Dušan Kovačević, i ovaj put, potkazalo život.
A njega, naš svakodnevni život u Makluanovom selu koje kao da je počelo da liči na veliku svetsku Kasabu, kakvu on, rekao bih, nije predviđao, pritiska strašna poruka izreke Novi (kasapski) kasapi pod rep kolju, ili bolje reći – njena košmarna strana, ono što, okupanog znojem, probudi svakoga ko u drugi plan odbaci, na prvi pogled karikaturalni karakter poslovice i fokusira se na jezivu posledicu opisanog čina – mučenje, trajnu agoniju bez očekivanog, pa i željenog smirenja u perspektivi, makar to bilo i u smrti. Naime, Novi kasapski kasapi su velika porodica patoloških mučitelja sposobnih da bez griže savesti, sa sadističkim smeškom i sladostrašćem gledaju žrtvama u oči u kojima se gasi život, odlažući im prekraćivanje muka do nekog samo njima znanog trenutka.
Neobrazovane neznalice? Ma, ne! Njihova ignorancija je rezultat svesne odluke da se – što manje zna, jer znanje obavezuje duh da se probudi, a sa buđenjem ide i sećanje na faustovsko prostituisanje… To zaranjanje u memoriju uz – ne daj Bože – nedostatak sredstava za smirenje, bi zlog, ludog klovna-tiranina pretvorilo u kenjkavog, jecavog Leonkavalovog pajaca koji patetično, ali iskreno rida na Frojdovom otomanu. Zato su neiskrenost (pre svega prema sebi), laž i osionost tri stuba novokasapskog doba koje, zahvaljujući globalnoj rasprostranjenosti surove medijske i mrežne efemernosti poprima obrise najobuhvatnijie civilizacijske strukture, sa najkraćim pamćenjem u istoriji čovečanstva. Njihov raison d’etre je četvrti stub – koristoljublje, alava potreba da se što više, a ako je moguće i sve otme, ukrade, prisvoji, kapitalizuje… Dok nabrajam ove, tek recimo, osnovne osobine novokasapskog karaktera postaje mi jasno da bi se od njima sličnih mogla formirati čitava kolonada jednako prljavih, amoralnih, a u istoj meri osnovnih nosača za opstanak ove socijalne strukture. Jer: novi kasapi su prvo zaklali etiku i norme koje su propovedali bilo duhovni, bilo svetovni tradicionalni sistemi. Lakim zanemarivanjem jednog kratkog i za njih beznačajnog – NE, pretvorili su ih u njihove suprotnosti. Istina, ono NE i dalje, formalno, stoji gde je i do sada stajalo samo što se ne upotrebljava. Da ne nabrajam bez potrebe, dovoljno je, na dan kada ovo pišem (videti početak teksta), pročitati ili se prisetiti (ali bez negacije) propisanih hrišćanskih normi ponašanja i shvatiti da tako izgovorene predstavljaju sliku savremenog sveta. Mračnu kasapsku sliku stvarnosti kao precrtanu iz bilo koje od distopija kojih se setite.
Bogdan Nestorović, Kovnica A.D. (1930-31), Bulevar vojvode Mišiča 45, i projekat nove zgrade na tom mestu (2020)
No, hajde da vidimo zašto jutrošnja vest, sa severa sveta, nudi bar malo svetla:
Portal Dezeen Daily je pre dva dana objavio da je švedska vlada predstavila javnosti nove smernice namenjene arhitektima i dizajnerima koji bi svojim delovanjem trebalo da Švedsku učine društvom postojanog razvoja, ujednačenosti i manje izraženih podeljenosti. Apstraktna definicija, za trenutak, zaliči na Rajtovu idealističku viziju važnosti društvene uloge Arhitekte. Iz šireg konteksta, međutim, shvatamo da nije u pitanju tek fraza, opšte mesto, već da je reč o sažetku široko fokusiranog Zakonao očuvanju životne sredine čiji cilj je da postojanost i kvalitet učine sastavnim delovima procesa projektovanja. Arhitekti i dizajneri bi, kaže Zakon, trebalo da savesnim delanjem, promišljeno projektujući prostore za život, učine dostupnim svim žiteljima Švedske, sve pogodnosti okruženja koje zajedno dele – jednako u svakom pogledu.
Zapazimo, Zakon se obraća arhitektima i dizajnerima, a ne političarima. Znači – stručnjacima odgovornim za temu o kojoj je reč, poznavaocima zanata, a ne nosiocima izmišljenog zanimanja, efemernim posednicima institucija sistema, umišljenim gospodarima života svih žitelja Planete i navodno sveznajućim kreatorima zajedničke svakodnevice.
Komentarišući ovaj zakonski akt, Kiren Long, direktor švedskog Narodnog muzeja i centra za arhitekturu ArkDes iznosi pretpostavku da je Švedska trenutno, možda i najambicioznija u zastupanju ideje da dizajn može učiniti uslove življenja primerenijim ljudskoj zajednici. Zakon, njegove smernice i uputstva doneti u Parlamentu, dakle, odlukom predstavnika svih Šveđana, propisuju koncept razvoja i oblikovanja gradova kojim se od gradskih vlasti, građevinskih firmi, preduzimača i profesionalaca raznih profila, zahteva postavljanje dizajna na sam vrh liste prioriteta pri donošenju odluka u različitim fazama procesa projektovanja i planiranja. Long takođe smatra da je na ovaj način švedska Vlada bacila rukavicu arhitektima i dizajnerima stimulišući ih da pokažu kako njihov rad može, zaista, pozitivno uticati na život ljudi i dosegnuti dalje od dobrih namera i ideja, pa će u prilog tome Centar za arhitekturu ArkDes švedskoj i međunarodnoj stručnoj javnosti ponuditi i izložbu najboljih primera u projektovanju javnih prostora.
Naravno, povodom Zakona su se oglasili i sami arhitekti i dizajneri izražavajući se, uglavnom, afirmativno o onome što sadrži. Ističe se pohvala njegovom interdisciplinarnom karakteru, ali i oprez kada je u pitanju orijentacija ka istraživačkoj praksi, jer nisu razrađeni podzakonski mehanizmi za regulaciju finansiranja takvih projekata posebno kada je reč o vezi između akademija i fakulteta sa jedne i biznisa sa druge strane. Ukazuje se na moguće agresivne, a preovlađujuće interese kapitala, kao i na nametanje partijsko-političkih zahteva sa kojima se arhitekti sada svakodnevno suočavaju. Sa druge strane, vladina akcija se smatra obećavajućom za građevinsku industriju, ali se naglašava kako se mora voditi računa da ispod standarda kvaliteta, a iz potrebe da se unapredi život velikom broju ljudi, u brzini, ne promakne i ponešto što sa čitavom idejom i nema mnogo veze.
Ima i onih, međutim, koji sumnjaju u primenljivost ove ideje u realnom prostoru i vremenu obrazlažući svoj skepticizam tezom po kojoj je to sve, ipak, samo politika i još jedna politička deklaracija o značaju arhitekture, no – sa druge strane – kažu, svako postavljanje arhitekture u pravi kontekst, makar i deklarativno – valja uvek pozdraviti.
Bilo kako bilo, činjenica je da u svesti svih aktera povezanih sa ovom informacijom, arhitektura i dizajn postoje kao nesporni uzročno-posledični faktori razvoja društva, te da je jasnoća odraza društvenih promena na fizičkoj strukturi gradova jednaka oštrini projekcije životne sredine na fonu socijalne strukture. Vekovno iskustvo u postojanom razvoju (sustainable development) je formiralo ovo uverenje i jasno je da će, čak i da u praksi ne bude moguće u potpunosti primeniti ovaj zakon, ceo ovaj slučaj ostati zabeležen kao eksperiment, pokušaj koji će jednog dana, kada se za to steknu svi realni uslovi, biti – bez imalo idealističkog prizvuka – realizovan upravo kako je zamišljen.
©ААС