Piše: Dragoljub Bakić
Dok je još u kriškama, iako svaka kriška teži bar 10 tona.
Može to naša posvećena gradska uprava. Oni su, svi odreda, već uveliko dokazani uspešni urbanisti koji svakodnevno sprovode svoju misiju da u Beogradu ostave što više svojih dubokih tragova. Verovatno zato retko sami izlaze na ulicu, jer kada ih uoče, presrećni građani prestonice ih jure po ulici ne bi li im se nalupali čvrga i šamara.
No ipak ih treba podsetiti – mesto je važno – pa tako i javni prostor na koji treba postaviti jednu ovakvu ogromnu skulpturu kakav je spomenik Stefanu Nemanji. U pitanju je i vrhunska umetnost kakva je skulptorska delatnost i javni prostor u koji se smešta skulptura – što je takođe posebna vrhunska urbanističko-arhitektonska delatnost i umešnost ako ne i umetnost.
Kad već napravismo onolikog Nemanju od onolikog gvožđa, 28 metara visokog i 60 tona teškog, kad već dadosmo onoliko para da se on u bronzi izlije i čak iz Rusije u našu zemlju prenese konvojima teških kamiona – onda treba učiniti i mali mentalni napor pa tolikom spomeniku pronaći adekvatno mesto.
Velika je greška uguravati ga na silu u ćorsokak jedne beogradske ulice pa makar nosila i njegovo ime. Tu na tom malom prostoru, u tesan prostor ispred bivše železničke stanice, ljudi oko tolikog spomenika će izgledati kao buve i osećaće se kao buve (ukoliko to nije i osnovna namera gorepomenutih upravljača odnosno zavojevača Beograda).
Ovolikom Nemanji treba široki prostor gde će se sagledavati iz velikih daljina i gde će i on sam moći da vidi daleko. Za razliku od glavnog urbaniste koji pre neki dan obznani mudrost da je svih 99 odsto javnih primedbi na trg i na spomenik besmisleno i da mu nije dostavljen nijedan alternativni predlog – ja ovde tvrdim da su svih 99 odsto primedbi i te kako smislene i iznosim svoj predlog.
Predlažem da se na na špicu Ušća gde je predviđeno za glavnu gradsku „jarbolčinu“ postavi upravo ova osmospratnici ravna skulptura Stefana Nemanje. Neka to bude naša Statua slobode – nalik onoj na ulazu u njujoršku luku. Ona tamo je 92 metra visoka, ali nije ni naših 28 metara mačiji kašalj.
Ili mu treba naći neko još adekvatnije mesto gde su omogućene široke vizure u svim pravcima. Ima Beograd 7 ili 17 brda pa možda treba naći jedno koje se lepo sagledava iz grada a i grad sa njega vidi kao na dlanu – vidikovac. Tu postaviti Stefana Nemanju da dominira gradom. Nešto slično Isusu Hristu Spasitelju u Rio de Žaneiru, koji sa svoja 34 metra dominira čitavim raskošnim zalivom i vidi se iz skoro svake ulice jednog od najlepših gradova sveta.
Pored razmera u prostoru kada se usklađuju dimenzije spomenika sa dimenzijama prostora u koji se spomenik smešta, neophodno je voditi računa i o razmerama učinka pojedinih istorijskih ličnosti u odnosu na ukupnu dugu istoriju srpske državnosti.
S tim u vezi treba obratiti pažnju na dimenzije postojećih spomenika u Beogradu, na primer kneza Miloša u parku ispred Ministarstva finansija. Ili dimenzije spomenika caru Dušanu ispred Palate pravde. Ili pak dimenzije spomenika Svetom Savi ispred njegovog hrama, ili Karađorđu u istoimenom parku. Umesno je upitati se kada su dimenzije u pitanju da li je Stefan Nemanja baš desetostruko važniji od svi njih. Pa ako je i tako, zašto se ta bronzana gromada od spomenika smešta u krajnje neadekvatan prostor jednog na silu napravljenog pešačkog urbanog džepa koji neće ni imati pešake, jer nakon izmeštanja železničke i autobuske stanice pešaci nemaju nikakvog razloga da tamo uopšte budu. Na taj način se nekako ruga i samom Stefanu Nemanji, a da okupatori Beograda toga uopšte nisu svesni.
Još jedan razlog za ovu moju javnu priču jeste i taj i što ja mogu postaviti apsolutno isto pitanje svom kolegi arhitekti koji je takođe bio član žirija na istom tom međunarodnom konkursu. Samo što mene ne interesuje njegov umetničko-profesionalni stav koji ga je doveo do toga da glasa u korist jednog ovakvog urbanističko-skulptorskog incidenta.
Mene interesuje šta ovaj moj kolega arhitekta uopšte traži u tom žiriju i zašto uopšte učestvuje u nečemu što predstavlja deo projekta Beograda na vodi. Zašto je on tu kada je u isto vreme član Akademije arhitekture Srbije. Kako sme da ignoriše stav Akademije o projektu Beograda na vodi koja je tokom 2015. i 2016. godine izdala tri svoje javne profesionalno argumentovane deklaracije kojima se od republičkih i gradskih vlasti tražilo da obustave projekt Beograda na vodi, koji je civilizacijska greška i koji nanosi nenadoknadivu štetu Beogradu za sva vremena, štetu na otetom javnom dobru.
Inače sam taj konkurs zaslužuje malo širi profesionalni osvrt. Prvi urbanističko-arhitektonski konkurs doneo je za pobednika beogradskog arhitektu u čijem je projektu bila zadata skulptura Stefana Nemanje visoka 14 metara kojoj je pored ostalog trebalo odrediti i tačno mesto postavke u odnosu na objekat železničke stanice kao i u odnosu na geometriju Savskog trga.
Preko noći, niotkuda, stigao je nalog da skulptura mora da ima duplo veću visinu, 28 metara, pa je to bio jedan od zadatih parametara za drugi međunarodni konkurs. Žiriju je ovog puta predsedavao arhitekta iz Slovenije, a prvo mesto i prva nagrada su dodeljeni dvojici arhitekata iz Španije. Tako se na honorare i sve što ide uz to potrošilo još stotinak hiljada evra, kako bi se uradio parter oko spomenika – zapravo pešački trg, a dodatno je doneta odluka da će budući umetnik koji će izvajati skulpturu velikog srpskog župana Stefana Nemanje biti ruski skulptor Aleksandar Rukavišnjikov.
Pešački trg oko spomenika odavno je bio prostorno rešen. Oblikuju ga postojeće zgrade, pa tu nema nekog posebnog urbanističkog izazova niti velikog mudrovanja. Saobraćajno rešenje sa polukrugom koji čine tramvajske šine je takođe zadato i precizno formira završni odlik trga. To znači da se za projektovanje pešačkih staza, oblikovanje travnjaka, razmeštaj klupa za sedenje i žardinjera za cveće – što je u stvari posao za par dobrih studenata arhitekture, raspisuje na sva zvona međunarodni konkurs sa međunarodnim žirijem.
A čitav Beograd na vodi sa svih svojih 160 objekata i dva miliona kvadratnih metara se gradi bez i jednog jedinog međunarodnog konkursa pa čak i bez prethodnog urbanističkog projekta – master plana. Realizuje se na osnovu jedne nesrećne makete pristigle neznano odakle – niotkuda – pa mi ni posle sedam godina ne znamo ko je taj arhitekta koji nas je svojom vizijom „usrećio“ za sva vremena.
Ovih dana čusmo sa visokog mesta: „Beograd na vodi je sada jedno od najlepših mesta u Evropi. Glavni grad Srbije sada ima lepšu promenadu od Osla i Tel Aviva.“ Ako je to zaista tako, onda će Beograd na vodi kada se završi biti jako velika vrednost. Pravo veliko bogatstvo. S tim u vezi imam za ono visoko mesto samo jedno obično pitanje: Čije je sve to?
“Danas”, 25. 8. 2020.