Ko danas grad i projektuje u Beogradu? Uz statističku grešku, samo podobni, partijski miljenici, procentaši, konkursni nameštenici, oni koji za srce Beograda daju prvu nagradu studentima, a potom projektovanje njihovim profesorima, aktivistima žirija. Da bi ovo i slično ponašanje opravdali, gradsko-opštinski, sekretarijatski, urbanistički cezari raznim manipulacijama isključuju iz graditeljske sudbine Beograda sve one proverene i časne arhitekte koji su izgradili sve ono što je najvrednije u posleratnom periodu grada

Piše: Mihajlo Mitrović 

U nekoj normalnoj, sređenoj,  pravnoj državi odgovor bi uvek bio kratak i svodio bi se na to da ga grade odabrani, kreativni i angažovani arhitekti.
Za našu pritisnutu, zapuštenu, opljačkanu, izdeljenu, bombardovanu i poniženu sredinu taj odgovor ne važi. U mlinu reorganizacija, reformacija, integracija, stabilizacija, privatizacija, evropeizacija, izigrane su vrednosti koje se nalaze u nekom od ovih “cija” – i sve se usmerilo na novac, pljačku, egoizam, tajkunstvo, raspikućstvo, bogaćenje. Sve se ovo porazno odrazilo i na arhitekturu, a među arhitektima izbacilo na površinu sramotnu sliku kvazi-arhitekata, velikih i pouzdanih protagonasta naše nacionalne nesreće. Uz proređene, časne i sjajne pojedince, čija dela povremeno bljesnu u moru epigonije, krovnog i staklorezačkog egzibicionizma, neumerenog kiča – danas Beograd grade na prvom mestu politički podobnici, manipulanti konkursima, ovejani sinekuristi, podmitljivci, tržišni buldožeri, jereji investicionog urbanizma, šampioni prve lige “Sukob interesa”.

Početak trećega milenijuma u Beogradu poklapa se sa njegovom gradouređivačkom istorijom beščašća kakva nije zapamćena od kako Beograd postoji. Evo samo nekoliko paradigmatičnih primera:

1.       Paradigma rasipništva i voajerstva zarad egoistične političke promocije je insistiranje na gradnji Savskog mosta sa stubom visine 200 metara, koji treba da se gradi našim parama i da košta koliko kompletna dva normala gredna mosta, plus rekonstrukcija Pančevačkog mosta i “Gazele” koji trunu i prete raspadom.

2.       Paradigma nerešenog saobraćaja i saobraćajnog haosa u Beogradu, koji se iz dana u dan katastrofično pojačava, jeste ponuda tramvaja i “lakog metroa”, kakav nigde ne postoji u svetu, umesto metroa bez koga ne funkcioniše ni jedan veliki ozbiljan grad.

3.       Paradigma ignorisanja i nipodaštavanja svojih građana od strane gradskih vlasti je njihovo inaćenje i dvogodišnja svađa sa braniocima “Petog parka”. A to je istovremeno i paradigma fanatične podrške Beograđana svojoj deci i ugroženim sugrađanima.

4.       Paradigma divlje gradnje je tolerisanje i negovanje u samom srcu grada nakaznog provincijskog uljeza nad spomenikom kulture iznad bioskopa “Balkan”.

5.       Paradigma vrhunske zloupotrebe vlasti je njen stav o Operi. Obmanjuje se javnost da neko hoće da gradi Operu, ne znamo čijim novcem. Isteruje se Opera sa njene istorijske lokacije u dunavske trstike, a da bi isterivači mogli za sebe nešto da grade na najbogatijoj lokaciji grada. Pri tome, oni ignorišu i nemaju bilo kakav kontakt sa svetski uglednim ansamblom Beogradske opere.

Opera na Trgu je moguća: projekat arh. Milana Pališaškog 

6. Primer paradigme neznanja i antidizajna javnog gradskog prostora je skver kod Doma vojske.

Ko danas grad i projektuje u Beogradu?
Uz statističku grešku, samo podobni, partijski miljenici, procentaši, konkursni nameštenici, oni koji za srce Beograda daju prvu nagradu studentima, a potom projektovanje njihovim profesorima, aktivistima žirija. Da bi ovo i slično ponašanje opravdali, gradsko-opštinski, sekretarijatski, urbanistički cezari raznim manipulacijama isključuju iz graditeljske sudbine Beograda sve one proverene i časne arhitekte koji su izgradili sve ono što je najvrednije u posleratnom periodu grada. Proglasili su ih penzionerima, ljudima pregaženim vremenom, koji ne razumeju nove društvene promene i novu demokratsku sreću.
Mene su tu negde stavili pri vrhu ne bi li porušili mesto na koje su me stavile moje velike kolege. A oni su mi dodelili dve “Borbine” nagrade, Oktobarsku nagradu, Sedmojulsku nagradu, Veliku nagradu SAS-a. Moj fakultet mi je dodelio počasnu titulu, kolege su me birale za predsednika SAS-a, za generalnog sekretara, potom i potpredsednika SAJ-a, za predsednika Veća dobitnika Velike nagrade SAS-a, za predsednika Akakdemije arhitekture Srbije.
Koga mandatnog svemoćnika danas to interesuje?
Posle šezdeset godina zagriženog bavljenja arhitekturom, doživeo sam da me isključe iz svih tela SAS-a i DAB-a, više od deceniju ni jednom me nisu pozvali za člana žirija, sprečavaju me da projektujem i gradim na sve moguće načine. Doživeo sam ovih skorih dana da me beskrupulozni i bezosećajni mandatni mali bogovi puste da stojeći čekam po hodnicima Sekretarijata sa svojih osamdesetpet godina, da bi me potom primili na preslišavanje, da me podučavaju kako treba da izgleda fasada moje najnovije zgrade, da mi postavljaju sumanute uslove, da čitave dve godine čekam da mi se smiluju i da mi dozvole da posle desetogodišnje pauze ponovo gradim u Beogradu. Gde im je kućno vaspitanje koje uči da starijeg valja poštovati? I da sam poslednji arhitekta, trebalo mi je u hodniku ponuditi stolicu na kojoj bih mogao da sedim.
Gde im je moral, gde im je duša?
Sve su prodali za novac. Zato su danas bogataši i milioneri, džet-seteri, otvarači svečanosti, presecanja traka, polaganja venaca.
Preživeće to Beograd, preživeo je i mnoge tirane, pa čak i najužasnije bombardovanje kojim je čovečanstvo započelo treći milenijum.