Пише: Бојан Ковачевић

 

 

Када неко премине у својој 97-oj, ”обични” људи питају се шта је радио у толико времена, дуже но код осталих који, често, не знају шта ће са собом ни у периоду од неколико деценија мање. Када помислим да сам са Михајлом Митровићем почео чест контакт пре неких четврт века, схватам да је он тада ”већ” имао више од 70 година, силно искуство и мудрост, главна остварења иза себе. До самог краја било је фасцинантно слушати га, његов јасан ток мисли и говор човека у десетој деценији живота, понешто успорен али сасвим течан.

Радознао као дете, овамо озарени поштовалац рецентних дела светских Херцога и ДеМерона, обојице рођених скоро три деценије пoсле њега, онамо отприлике толико млађи колега и саговорник наших Брашована, Добровића и Злоковића. Када би говорио о значајним класичним делима архитектуре у свету, модернима и ранијима, увек бисте се осећали не баш мало инфериорно, јер је Михајло скоро све те дестинације обилазио, путовао до њих, као што су били тада потпуно нови градови Чандигар и Бразилија, фантастике Јапана, опера у Сиднеју, ближе европске адресе да и не спомињемо. Данас, када су екранске верзије свега свукуд срозале ниво разумевања архитектуре уживо, то делује као несумњив маркополовски реликт.

Шира публика ипак зна Михајла Митровића, за све београдске архитекте и остале – Микицу, превасходно по писању о архитектури. То је донекле парадоксално, јер његово грађено дело, са троцифреним бројем подигнутих здања, помало тиме остаје у сенци. А баш је изузетно градитељско дело заправо донело потпуност легитимитета Митровићевог писања. Слика целине Митровићевог градитељског опуса сачувана је у монографији о њему Александра Кадијевића, објављеној 1999. године. Такав опус данас делује нестварно, без обзира на рани почетак реализација 1954, стамбеном зградом у Јовановој 25, и касним делима око пола века доцније.

Да не би остао мање провокативан ни у постхумним временима, Митровић је оставио Београду своје близаначке куће, на прилазима са запада, тамо где сремски терен околине града почиње да пада ка Сави, долазило се са аеродрома након авионског лета или колима Аутопутем. Коментари тих зграда распршили су се попут неког српског космичко-локалног Биг Бенга, да ама баш свако има своје мњење за које мисли, мније да је мишљење о архитектури. Дакако, експлозија се чула ове године и у Њујорку, у Музеју модерне уметности, где су, како приличи, још за Михајлова живота, Генексове куле освануле на насловној страни књиге која прати велику изложбу југословенске  архитектуре, до јуче несањану у тој метрополи. Зато је невероватно да се у овом Београду догоди да један млади наставник са архитектонске високе школе ослика подножје једне од кула као да је у питању зид неке батаљене фабрике. Недопсутива истовременост. Тас срамоте није у Њујорку, овде је.

 

Михајло Митровић у башти Kлуба књижевника, 2014. (фото Б. Ковачевић)

 

Мерећи Митровићев значај не може се не видети да је он био огромни посленик српске културе, који је повезивао свет архитектуре и архитеката и са широм и са елитном културном јавношћу, био је заправо једини архитекта чија се реч умела чути и бити респектована у темама које нису само оне уже архитектонске. А такав глас Србији  је потребан као кисеоник, јер нас је запахнуо нашминкани шићарџијски дунђерај који сатире све, од престонице до планинских врхова.

Осим својих потписаних грађевина, Михајло Митровић је деценијама зидао и дозиђивао један од стубова српске јавности, лист Политику. Иако је она на превоју последња два века умела да се саплете па затетура, сама нечија заинтересованост за надгледатељску моћ те новине говори о њеном значају. Михајло је то разумео и нашао начин да збори са њених страница, поглавито суботом, да у њој станује симболично колико и у својој угаоној згради у улици Браће Југовића 10. А ту, поред, на броју 14, стоји још једна његова зграда, из 1964. године, пророчица са раштрканим прозорима по етажама, мајка матица данашње архитектонске поетике.

За означеност личности Михајла Митровића можда се најбоље побринула његова сопствена коса, бујна и несмирена до последњег дана. Таква му је и архитектура коју је видео, цртао и зидао. Његова архитектонска синтакса је као џез-варијација Модерне, код великог броја номиналних аутора отромбољене у испразну регуларност. Микицине синкопе градитељског језика су га скоро стално држале у алтернацији главним токовима, једном га уписујући у романтичну архитектуру (шта год да то значило), други пут у пред-постмодернитет, трећи пут у касномодерну, али сваки пут у – јасно његову! Умевао је и да буде личан више но што околина може да истрпи, али се ”личним” и бива када се пуно зна, пуно искуси и пуно створи.

Митровићев животни пут карактерише још једна, ређе спомињана чињеница. Наиме, он никада није био неко ко се бори и оглашава иза неког моћног штита, иза бедема неке институције. Није био човек са Архитектонског факултета (!?), није био човек из САНУ (!?), бирои у којима је радио више су били попут ботеге из поткровља но парни чекићи бизниса. Успевао је, иронично говорећи, да се ставовима сукоби са разним хористима, али је опраштао и касније помагао, чак промовисао неке од оних који су га били фаулирали, па и са ниских, бековских позиција. Количина умишљене сујете исказиване спрам њега била је, када се примирено размисли, управо мера његове стварне величине и значаја.

Бављења Митровићевим опусом и написа о њему ће тек бити, јасно је. Ово је само једна белешка о човеку и његовом делу, до дубоке a радне старости коју је доживео и тепајућем надимку по коме су га зви знали. Траговима његовог дела, по ширини и по дубини, ићи ће и они млађи људи који нису имали прилику да га упознају. А за то постоји један услов, налог савести: сачувати Микицине куће од нагрђивања, поготово онда када неко мисли да их ”побољшава” или чак да их ”оплемењује”. Написе Михајла Митровића, на срећу, неће преправљати. Сваки примерак књиге, или новина, је оригинал, али од кућа је само по један. Пазимо их!

 

”Политика”, КУН, 29. 12. 2018.