Пише: Бојан Ковачевић

 

У серији одлука и накана управитеља Београда, иритантних великом делу јавности, најновија се тиче прекрштавања једног броја улица, a пред постављање споменика Немањи. Укидање имена некој улици, којој год, увек je отужан, непријатан чин. Актуелна усплахиреност произведена је пре свега најавом измене већег броја имена улица одједном, скоро као да је нека врста „чишћења”. Комедија о посебној молби да се Сарајеву не укида улица у Београду показала је да ковид 19 ипак не спречава позоришни живот престонице. 

Пре деценију и по појавиле су се две обимне књиге које се баве историјатом имена улица и места Београда. Из њих се дâ сазнати да не само да су улицама увек, али не и стално, дакле у спорим таласима, мењана имена, него и да су се, што јавност изгледа не увиђа, нека имена „селила” из једне у другу улицу. Наведимо овде само, на пример, да се 1872. данашња Коларчева звала Цариградском, а данашња Цара Уроша Немањином. Колико је стабилност градских улица кроз имена, те мемо-ентитете, важна, иако не до апсолута, можда најбоље говори податак да, наводно или стварно, у египатској Александрији, оној коју је аташе за штампу британске амбасаде у Београду педесетих година прошлог века Лоренс Дарел лансирао на врх популарности својим Квартетом, постоје неке улице истог имена од заснивања града пре 2.300 година до данас! 

Увек постоји пропитивање где је место неке улице у градској мапи, колико је велика и битна, има ли локалну повезаност с именом које носи или које добија. Случају којим је „чашћен” Борислав Пекић на Врачару не може се одредити жанр, фарсичан је. У нестрпљењу да му се одужимо именовањем па, буп… у кратки ћорсокак на Врачару. Да ли је битније да град уопште има улицу неког имена или је битније да конкретна улица буде у складу – тачније да не сме бити у нескладу – с оним чије име носи. Једва се изборисмо да стуб српске модерне архитектуре Милан Злоковић (1898–1965) не заврши у Мокром Лугу, да л’ Великом или Малом, свеједно. Због своје развучене дијахроничности јасно је да мрежа улица може бити само привидно у некој врсти стабилности, општеприхватљивости. Контрола именика мреже улица, тако је назовимо, више је у домену суздржаности него екстатичности. 

У крштавању улица понекад постоји у пракси додатна брљавост, нажалост својствена нашем менталитету. Тако у Земуну, иза КБЦ „Бежанијска коса”, једна џадица носи име Ле Корбизјеа, патријарха модернистичког урбанизма и архитектуре. Место, величина и амбијент немају благе везе с именованим, плус на табли крезубо пише Kорбизјева, без члана у једној речи, и без другог „о”. А бонус је што на гугл мапи Београда постоји још на једном месту Ле Корбизјеова улица, раније под именом Нова 37-а, у Земун Пољу, мада вас тамо гледају бело када локалце питате о швајцарско-француском великану. Систем имена улица, за разлику од њихове саобраћајне проточности, никад не може, због хронолошких корака у именовањима, бити уравнотежен систем, довољно је да не буде превише дисбалансиран. 

 

 

У замени имена, која не може не бити без идентитетских последица за град, постоји и тип потпуне различитости профила узначеног. На пример, име улице Охридска усмеравало је мисли ка важном топониму Балкана, ка великом и веома лепом језеру и граду, али и ка тамошњој архиепископији као значајном пункту Средњег века источноевропског хришћанства. Заменити је именом Бране Црнчевића, знано луцидног и популарног савременог српског књижевника, осим проблема (не)умесности укидања претходног имена, ствара и проблем деликатности „трампе”. Регионални центар за ипак, у времену, личност локално велику. Попут понуде трампе мајке за лаптоп, како је то сурово поентирао један од Црнчевића славнији му живући колега чију ће улицу у Београду многи хтети. 

Да ли је Александар Обреновић заиста био толико супериоран српски владар да би улица која носи његово име била убедљиво највећа и најдужа? Да ли су Вук Караџић и Доситеј Обрадовић заиста толико „успутни” да имена суседних и оближњих им улица имају имена коју већина Београђана не може да разлучи? Као што трезвен поглед на сићушни и у простору парка и раскрснице изгубљени и за то место омалени споменик Вуку Караџићу каже да је неприкладан месту. Као да се не ради о силном вуку него о некаквом вучићу, апотропејској нејачи. А тек нам следи сусрет са Стефаном Немањом (кажу да је он) од 23 метра као контрапримером, изгубљеном у пропорцији у оном супротном смислу бесловесне „грандиозности”. 

Потпуно је посебна прича о предстојећем уређењу места Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Оно што је најављено код многих је изазвало више чуђење него априорни протест. Борис Подрека, изванредан европски архитекта и човек изузетног образовања и културе, сам је предложио програм за простор меморије на спаљену српску баштину априла 1941. Дизајнирање по том „ништа посебно” програму је сасвим друга тема, да не кажемо донекле развијен кроки. Али ко је овластио Подреку, иако он јесте рођен у Београду, да одреди меру и профил меморије? Чини се да је нацрт за умивање рупе на месту библиотеке био део ширег пословног потеза челника града који су се заклањали иза Подрекиног ауторитета, па и заклињали у њега, себе ради, јасно је.

Југоносталгичарска пренемагања и космополитизам 

Иако се градска власт престонице упиње да преко својих највиших кадрова искаже познавање и разумевање Београда кроз историју, гафови јасно говоре да већ дуже времена траје програмско силовање Београда. Подршка грађана, кроз одборнике, фарса је иза које стоји само принуда. Најављено растеривање топонима који су у вези с просторима бивше Југославије, која је многима толико у срцу да не могу, до неваспитаности, да сваре јасноћу српских интереса, јесте из једног угла поразно, али је и њихово укупно остајање, из другог, недвосмислено замлатно. При тој опречности треба изузети топониме далеко од Србије, али који јесу још или јесу били у темељној вези с историјом нашег народа или институција важних за њега. 

Сведоци смо бркања југоносталгичарских пренемагања с космополитизмом Београда, који ће увек постојати ако ни због чега другог онда јер нам је земља насред друма који је мост световима. Превирања из далека као да не допиру довде, па рушења споменика у САД чак и Колумбу или пак Вудроу Вилсону, који је крунски допринео стварању Краљевине СХС, говоре о болним идентитетским грозницама широм екумене. Због тога наше домаће идеје ресетовања меморије града нису кориговање, нису чак ни реконституисање, него звуче као напросто једно тумбање намах, ужасно опасна ствар. 

Промашени коментар једне историчарке о давању улице у Земуну атентатору на неописивог злочинца Павелића пропраћен је, узгред, податком да је Јововић у Буенос Ајресу пуцао на њега у улици имена Авиадор Мермоз. Жан Мермоз је чувени француски трансатлантски пилот Аеропостала, легенда те земље и народа, па и Јужне Америке. Између осталог, он је инспиратор Егзиперијевог Малог принца. Имена и догађаји се срећу, додирују, преплићу, опонирају до граница сусрета племенитих херојстава с најбеднијим људским створовима. И пошто постоји званична регула да Земун може имати улице истог имена као и Београд, требало би град на десној обали Саве да, кад већ нема улицу Јасеновачких жртава, и он добије улицу извршиоца правде спрам Павелића.

 

”Политика”, 22. 8. 2020.