Čekajući BNV-a

 

Piše: Slobodan Giša Bogunović 

 

Prevelika je nevolja što BNV stoji nasuprot humanističkom nauku arhitekture, koji se, između ostalog, izučava na našim fakultetima. Kako je reč o projektu nacionalnog značaja, njegovo sprovođenje ozbiljno dovodi u pitanje i smisao takvog obrazovanja. Na tom primeru studenti bi ubuduće uglavnom mogli da uče o razmeri uzaludnosti vlastitog školovanja, o praznoslovlju svojih profesora, o paučljivom teorijskom znanju, o izlišnosti iskustva stručnjaka i nepostojećem učinku arhitektonske pameti u našoj sredini, o ukupnoj nedelotvornosti te struke spram društva, politike i kapitala, o sasvim prevaziđenoj socijalnoj ulozi arhitekture. A nad ovim je i glavno pitanje: zašto ostati u sredini gde se mirno gaze humanistička znanja, gde se po jednom uči a po drugom čini?

 

Mnogi su se voćnjaci u Srbiji zakorovili, pa bi im tužni simbol mogao biti ono usahlo Beketovo drvce u polju. Za to vreme Beograd buja i puni se novim stanovnicima, novim slojevima značenja. Za firmu “Igl Hils”, koja bi da gradi “Beograd na vodi” u naredne dve do tri decenije, to je “dragulj južne Evrope” spreman za novo poglavlje, a njegova “mlada i dinamična populacija teži da se ova žeđ za preobražajem prikaže na međunarodnoj karti.” Otuda na njihovoj ilustraciji za park u BNV-u nasmejani mladi otac pravi selfi, grleći lepu suprugu dok dete duva balone od sapunice. Preobražaj je tu nagovešten kao tamni gustiš jednoobraznih solitera uz reku, ali se oni pojavljuju u maglovitim predelima slike. Ne tako mutno, na ostalim ilustracijama vidimo i saobraćajnice s tek ponekim, bezmalo ukrasnim automobilom, jahte u marini spremne da uvesele dokolicu uspešnih ljudi, budućih stanovnika naselja. 

Da je poželjno da posmatrače ovih ilustracija obuzme izvesno milje, sumnje nema, pa je ovakvo predočavanje, pravo govoreći, sasvim dopušteno. Tehničko treba očovečiti, prikučiti mu zadovoljnog čoveka i olistalo drvo, približiti osećanju za ljudsku meru i potrebu, da bi nacrtano progovorilo obećanjem Mesta.
Ali, što se BNV-a tiče, reč je o Nemestu, pa se ovakve predstave užurbano prave jer jedinica mere tu nije čovek već zarada. Zato se, kao i mnogi, tom pobudom oblikovani produkti masovne proizvodnje i potrošnje, najbolje prikazuju kroz kič koji ima unutrašnju snagu privlačenja masa, a on to čini najbolje prerušen u istinsku ličnu i društvenu potrebu. Ovde međutim naročitog skrivanja i nema, kič je tu bučan i neprovidan, a njegovi pronosioci mu daruju život kroz laž ili možda samoobmanu, vitlajući bakljama za ekološke, saobraćajne, komunalne, demografske, i druge požare.
Stanovnici Srbije nikako da se onovče, ali su zato dobili predstavu grada za moderne i bogate gizdeline, a oni su, kako je pisao Matoš, pre svega čeda sitih društava. Da bi im se ta virtuelnost barem malo u srcu odomaćila, jer se ne tiče ni njihovog ekonomskog stanja, ni budućih izgleda, data im je kao scenografija jutarnjih i drugih TV programa, a jedno vreme beše i ilustracija stvarnog Beograda na Guglu.

 

kartus

Oktroisani prostor

 

Težnja da se baš ovakve, a ne neke druge, slike ostvare, javlja se posle ko zna koliko puta odbranjenih doktorskih teza o neizvesnoj sudbini velegrada, a nasuprot brojnim primerima da se čovekomerni gradovi ne rađaju iz nečije trenutne računice, već iz načela koja su izdržala probu vremena i mnogogde doprinela nastanku i opstanku oplemenjenih gradskih sredina, što je, između ostalog, i cilj svake njihove modernizacije. Dolasku BNV-a, naime, prethode mnoge, danas već klasične postavke iz teorije arhitekture i urbane sociologije. Dobro su poznate teze Dž. Džekobs o značaju zajednice u globalnom gradu i njena zalaganja za učešće građana u urbanom planiranju, Manove o ishitrenom urbanizmu kao drugoj reči za spekulisanje zemljištem i prenatrpavanja građevinama, znamo za upozorenja postmodernista na gubitak ljudske razmere i posebno Rosijeva ukazivanja na neophodnu čitljivost grada pomoću arhetipova; poznato je Norberg-Šulcovo zalaganje za očuvanje duha mesta, takođe i Adornovo za estetiku i imaginaciju u arhitekturi i planiranju; čujni su Krirovi pozivi na dijalektičnost nasleđenog i izgrađenog, ali i Ožeove tvrdnje o Nemestu kao o bezličnom ambijentu komerca ili Suđićeve analize arhitekture u službi državne propagande, a privlačne su i danas Benjaminove predstave ulica kao zajedničkog stana i urbanog pejsaža koji flaneur – tumaralo, obuhvata kao vlastitu sobu. Znana su i studentima Bogdanovićeva upozorenja da nežno cveće životne mudrosti ne cveta u betonskim prašumama, da u besmislenim megalopolitenskim telesinama ne prebivaju duhovne vrednosti urbaniteta, da ta gradoobličja nisu pod uverljivom kontrolom razuma. Takođe se i danas mnogi sećaju Radovićevog uvida da je veza grad – mesto – kuća za mnoge današnje arhitekte nedostižan cilj. 

Sva ta znanja, naime, i čine našu arhitektonsku i urbanističku pismenost, te se smatra da moraju podležati mišljenju o novim naseljima, i kao takva ugraditi se u tela gradova. A nažalost, malo koja od ovih pouka ili opomena uticala je na maketu BNV-a. Umesto teorijskog utemeljenja, taj zamišljeni deo grada podupire poluprazni reformizam i politička volja izvanredne “snage intenziteta”, što bi rekao kralj Ibi. Umesto starom Beogradu srodne, isporučena je odudarna arhitektura, umesto maštovite i stvaralačke – kičerska i komercijalna, umesto čovekomerne – autoritarna, umesto lokalnog – globalno, umesto kontinuiteta – diskontinuitet, umesto duha mesta – Nemesto po meri naručioca, ne građana; umesto zakonima štićenog dobili smo oktroisani prostor i priliku za korupciju.

 

Teskoba nepripadnosti

 

Otuda je znatna nevolja što BNV stoji nasuprot humanističkom nauku arhitekture, koji se, između ostalog, izučava na našim fakultetima. Kako je reč o projektu nacionalnog značaja, njegovo sprovođenje ozbiljno dovodi u pitanje i smisao takvog obrazovanja. Na tom primeru studenti bi ubuduće uglavnom mogli da uče o razmeri uzaludnosti vlastitog školovanja, o praznoslovlju svojih profesora, o paučljivom teorijskom znanju, o izlišnosti iskustva stručnjaka i nepostojećem učinku arhitektonske pameti u našoj sredini, o ukupnoj nedelotvornosti te struke spram društva, politike i kapitala, o sasvim prevaziđenoj socijalnoj ulozi arhitekture. A nad ovim je i glavno pitanje: zašto ostati u sredini gde se mirno gaze humanistička znanja, gde se po jednom uči a po drugom čini?
Zbog svega toga se oni stvarni i postojeći mladi ljudi, kojih nema na ilustracijama “Igl Hilsa”, u velikom broju danas i protive BNV-u. Jer, zamišljajući sebe u njemu, pored njega ili uprkos njemu – i ne mogu imati osećanje da bi mogli biti “neko” ko živi “negde”, već pre “niko” ko će živeti “nigde”, a svakako ne ovde, ne tu. “Niko”, pre svega zato što se njihov glas, po koji već put, ne čuje i ne sluša, što je njihovo pravo na debatu i odlučivanje o budućnosti još jednom izigrano, pa je egzistencijalna teskoba tim veća. “Nigde” zbog opravdanog osećanja nepripadnosti, obeskorenjenosti, godoovskog odrođenja i otuđenja. Na stranu s činjenicom da, budu li ga dočekali, više neće biti mladi, ili što, da apsurd bunta bude još veći, BNV-a verovatno biti neće. I zato odlaze, ili odlazak žele, da se više ne vrate.

 

IMG_0008

Sloboda tržišta

 

Mnoga promena nije napredak, a BNV niti je napredak niti promena koju treba upisati u istoriju Beograda. Pa i sama ideja napretka otančala je na dugom putu od prosvetiteljstva, pa se još svakim časom distopijski krnji. Što je manja sumnja da je više, veće i novije uvek lepše i bolje, a da istorija sigurnom linearnošću ekonomskog razvitka vodi napretku, to je izvesniji sudar s činjenicama neodrživosti ekosistema i sve veće međuljudske nejednakosti. Napredak vuče naviše, ali svojim mrkim tovarom i naniže, i to ne samo panurbiume, već i svet koji jedva zna kuda ide. Stoga slepo hitanje ka njemu mora odmeniti poziv na preispitivanje, lucidno sažet u Žižekovoj inverziji 11. Marksove teze o Fojerbahu: došlo je vreme za stanku u zahuktalom menjanju sveta, za nova tumačenja, jer delanje kakvo danas jeste, izvesno ne vodi dobru.
Stiglo se, naime, i do one tačke da je nazadnost u neku ruku napredna, a da su argumenti tradicionalista ubedljiviji premda su naoko nazadni. Naprednije li je danas imati ili nemati ta dva sve izrazitija predmeta neslobode – mobilni telefon i bančinu karticu, voziti se biciklom ili automobilom, trčati u podrumu teretane ili po šumskoj stazi, stanovati usred elektromagnetnog i drugog zagađenja i buke, ili podalje od toga?
Naporedo sa svetom velikih priča, kao što je onaj o progresu, postoji i svet ljudskih prava i slobode, koji daje odgovore na ova pitanja, ma koliko da je potaknut samo pukim snovima o idealnom gradu i domu, svojoj ulici, trgu i drvetu, zdravlju, i zdravom Mestu. Ali, kada se sva sloboda iscrpljuje u slobodi tržišta, koja skriva pretnju sve većeg dužništva pojedinaca, pa i država, onda je na delu napad na običnog čoveka, i njegov moguć odgovor ne treba da začudi. Tada je posvuda i revolucija blizu, jer se on s pravom mora braniti i odbraniti, – i gnušati onih balona od sapunice s početka.