Milan Raonić, In memoriam

MILAN_RAONIC

Prošla je bezmalo decenija od kada je Milan Raonić primio na sebe dužnost sekretara naše Akademije. Sada, samo čas posle Milanove smrti, teško je o tome govoriti, ali je izvesno da se na tom poslu nije mogla naći podesnija ličnost. Taj zahtevni rad u maloj i tesnoj sredini kakva je naša, preuzeo je istinski građanin sveta, počasni član Američkog instituta arhitekata, bivši predsednik Saveta arhitekata Centralne i Istočne Evrope, nosilac Zlatne medalje Saveza arhitekata Rusije, urednik međunarodnih izdanja časopisa “Forum”, projektant pariskih bistroa kraj Sakr Kera, stvaralac sa delom u Danskoj, Zambiji, Crnoj Gori, Srbiji i Beogradu, vrednovanim na domaćoj i inostranoj arhitektonskoj pozornici.
Otuda je sasvim razumljivo što se od dolaska arhitekte Raonića 2006. godine, naglo i nabolje menjala slika našeg udruženja. Već u tim prvim godinama, u Akademiju biva udahnut novi život, iz Milanovog računara pristižu iscrpna saopštenja i beleške o održanim sastancima, o inicijativama, apelima, namerama, o sveukupnoj delatnosti. On prilježno arhivira dokumente, upotpunjuje spiskove, odašilje mejlove i obaveštenja, učestvuje u postavljanju veb portala, a njegovom zaslugom organizuje se i regionalni arhitektonski konkurs. Zahvaljujući njegovom zalaganju, prikazi dela svih naših članova putuju u svet, u Moskvu, na veliku izložbenu smotru kod Kremlja, a potom i u Bruneleskijevu Firencu. Isključivo na njegovu inicijativu, Akademija, kao dobar domaćin, učestvuje na Konferenciji Američkog instituta arhitekata u Beogradu, a ubrzo se izdaje i monografija o njenom radu.
Tokom Milanovih deset godina, naime, otvorili su se putevi saradnje sa svetom, a mnogo čujnije nego pre toga, Akademija se oglašava da zaštiti domaće stvaralaštvo, održi čestiti i takmičarski duh javnih konkursa, da upozori na skrnavljenje spomenika arhitektonske baštine, na nasrtaje sumnjivog kapitala na javno dobro gradova, na greške i rasipništvo ovdašnjih vlasti. Ona uspostavlja prisniji odnos sa javnošću, a njen glas dopire sa konferencija u Medija centru, sa tribina u Kolarcu, sa javnih sednica u Udruženju književnika, sa promocija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali i sa pločnika kraj posečenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra.
Sve to vreme, svoj posao Milan Raonić je obavljao pregorno i posvećeno, na svoj nenametljiv, uvek neposredan i jednostavan način. Bio je pravi čovek na pravom mestu. Upravo zato što je Akademiju doživljavao kako bi jedino valjalo, – ne kao počasnu, kabinetsku i katedarsku instituciju, već kao živu, aktivističku, delatnu, blisku javnom dobru i običnim građanima. Plenio je svojim dobrim i bodrim duhom, ironičnim smeškom Beograđanina koji je odrastao u Dalmatinskoj ulici, stasitom pojavom svojih predaka sa Durmitora.
Krajem prošle godine, kao da je znao da mu se kraj bliži, Milan je odlučio da se povuče sa mesta sekretara kad i njegov najbliži saradnik u Akademiji – predsednik Mihajlo Mitrović. Ipak, svoje poslednje dane proveo je ustalački i borilački, sa svima nama, opirući se bezumlju pod nazivom “Beograd na vodi”. Otišao je da ne vidi kako se ludosti, i svemu protiv čega je bio, ovih dana slavodobitno udara kamen temeljac.
Milan Raonić nam je u zalog ostavio dalju borbu, a s ponosom i svoje najveće delo – dostojne naslednike u arhitekturi i nauci – ćerke Ivanu i Aleksandru, i sina Miloša.
Slava mu.

(Pismo članova Akademije arhitekture Srbije porodici, prijateljima i kolegama arhitekte Milana Raonića). 

untitledIn memoriam / Milan Raonić / “Архитектура, Строительство, Дизайн”, br. 4 (81), 2015.