Centralna zona današnjeg Beograda, razvijena oko ušća Save u Dunav, elemenat je identiteta današnjeg Beograda. Tom centralnom zonom dominiraju elementi istorije beogradskog  prostora. Nejasno je  zašto bi  ceo taj pejsaž trebalo podrediti dominaciji jedne hotelske zgrade.  Nejasno je zašto najznačajnija markacija, odnosno vizuelni simbol  u centralnoj zoni Beograda treba da bude hotel Kempinski. Da li taj lanac hotela  ima sličnu kulu u centru Beča, unutar Ringa? 

Piše: Branko Bojović

Gde god nađeš zgodno mesto 
Tu drvo posadi 
A drvo je blagorodno 
Pa će da nagradi 
Jovan Jovanović – 3. maj 

Gde god nađeš zgodno mesto 
Tu kuću posadi 
Blagodarni investitor 
Će da te nagradi 
Jovan Prčetić – 5. oktobar 

1. UVOD 

Čovek je, od kada postoji kao socijalno biće, stalno okružen simbolima porodice, religije, ideologije, civilizacije, nacije, države, korporacija, banaka, sportskih društava, gradova i drugo. Simboli mogu biti različiti – grbovi, zastave, himne, amblemi… Ali simboli mogu biti i građevinski objekti. Objekti–simboli izražavaju identitet mesta, odnosno posebnost grada, države, vere, nacije. Objekti-simboli se najbolje i najduže pamte i traju u našoj svesti, u našim uspomenama, kao reprezenti prostora u kome smo bili i koji smo, na ovaj ili onaj način doživeli. Objekti–simboli nastaju na razne načine. Države, nacije, korporacije, namerno i svesno stvaraju svoje objekte–simbole. To je, na primer, karakteristično za velike američke, ali i druge korporacije koje izgradnjom ogromnih solitera žele da izraze svoje bogatstvo, moć, tehnološki kapacitet i time izraze svoj identitet. Slično se ponašaju i države. Tako je, na primer, So-vjetski Savez izgradnjom objekta Univerziteta Lomonosov u Moskvi stvorio objekat–simbol ekonomske, tehnološke i druge moći Sovjetskog Saveza. Slično tome, Srbija je posle Prvog svetskog rata pokušala da postavljanjem Pobednika na Terazije stvori objekat – simbol svoje pobede u Prvom svetskom ratu. Kada je, pod pritiskom javnosti, Pobednik premešten u prostor Beogradske tvrđave, on je izgubio dimenziju pa time i svoje simboličko značenje, jer se radi o relativno malom spomeniku u korpusu veoma velike novovekovne tvrđave. 

Objekti–simboli mogu nastati slučajno odnosno neki objekti, sticajem istorijskih okolnosti, naknadno dobijaju značaj simbola. Takav slučaj imamo u Beogradu sa palatom Albanijom, koja je ime dobila po kafani „Albanija“ koja se nalazila na tom istom mestu sve do kraja četvrte decenije prošlog veka. Epopeja srpskog naroda i sprske vojske u Prvom svetskom radu dali su imenu tog objekta simbolički značaj, koji je pojačan time što se u osovini Terazija, Ulice kralja Milana i Ulice svetog Save nalazi Hram svetog Save, pa je čitava ta osovina, nenamerno i neplanirano, dobila simbolički značaj. 

Konačno, objekti–simboli se mogu i negirati, takođe namerno ali i slučajno. Nameran slučaj negacije objekata – simbola imamo, na primer, u Beogradu, gde su sve značajne i markantne crkve stavljene pod senku solitera koji su ili u funkciji stanovanja ili su notorni gradski servis. U senci solitera nalazi se Crkva svetog Đorđa na Čukarici, Crkva sv. Konstantina i Jelene na Voždovcu, Crkva svetog Marka i dr. Siluetom Beograda umesto da dominira Hram svetog Save, dominira zgrada tzv. Telekomunikacionog centra, odnosno telefonska centrala kao deo običnog komunikacionog servisnog sistema grada i republike, itd, itd. 

2. PRIMER ZA RAZMIŠLJANJE 

Problem kome je posvećen ovaj uvodnik prikazaćemo i razmotriti na jednom vrlo karakterističnom beogradskom primeru. Da bi se shvatila suština procesa koji se dešavao, vratićemo se malo u istoriju. Oko 1830. godine Beograd je bio varoš u Šancu, koji je išao, približno, trasom Kosančićevog, Topličinog i Obilićevog venca, preko današnjeg Trga Republike, pa ka današnjoj crkvi Sv. Aleksandra Nevskog. Neposredno uz Šanac nalazi-lo se cigansko naselje– današnja Skadarlija. Na prostoru današnjeg Tašmajdana i  dalje, nalazilo se selo Palilula sa starom crkvom Svetog Marka, blizu današnje crkve Svetog Marka. Prema „Topografskim beleškama“ Milana Đ. Milićevića, Hatišerif iz 1830.godine pročitan je sa obronka, odnosno lesnog odseka u blizini Pali-  lulske crkve. Između Beograda i Palilulske crkve nalazila se Batal džamija tj. napuštena (bataljena) džamija – na tom mestu danas se nalazi zgrada Skupštine Srbije. Oko 80 godina kasnije tj. 1907. godine, Kraljevina Srbije je započela izgradnju zgrade Skupštine po projektu arhitekte Konstantina Jovanovića, na mestu Batal džamije. Izgradnja je prekinuta 1912. godine zbog balkanskih ratova. Izgradnja je ponovo započeta 1932. i završena 1937. godine. Nekako u isto vreme završena je i nova crkva Svetog Marka arhitekata braće Krstić izgrađena u srpsko-vizantijskom stilu.  Tako su se, u jednom trenutku istorije Beograda, relativno blizu, jedan do drugog našli objekat Skupštine kao simbol svetovne i crkva Svetog Marka kao simbol duhovne vlasti. Ali, zajednički život ova dva objekta – simbola države i simbola crkve trajao je vrlo kratko.  U isto vreme, sa pozivom na krizu 30-tih godina i javne radove, započeta je izgradnja objekta Glavne pošte po projektu arhitekte Josipa Pičmana, zagrebačkog arhitekte. Bio je to izvanredan primer moderne arhitekture, ali se njegova fasada  vladajućoj strukturi Srbije i Beograda nije svidela, pa je arhitekta Vasilije Androsov dobio zadatak da tu fasadu prepravi. Tako je nastala fasada Glavne pošte od bosiranog, cepanog jablaničkog gabra. Zbog nečega, taj objekat je postavljen između  Skupštine i crkve Svetog Marka, po logici koja je napisana u motu ovog teksta. Pošta je, razume se, veoma važan objekat, ali ona je važna samo kao komunikacioni servis, ona nema nikakvo simboličko, nego samo funkcionalno značenje i njena izgradnja na tom mestu je apsolutno neumesna, neprikladna, besmislena. Suštinsko je pitanje šta će Glavna pošta pored Skupštine. 

Objekti-simboli države, nacije, vere, civilizacije, grade se kao najlepša i najreprezentativnija zdanja vremena, na najboljim mestima tj. na mestima gde se mogu najbolje doživeti, videti. Takvi se objekti okružuju dostojnim objektima po funkciji i arhitekturi, što u ovom slučaju nije ostvareno. U našem slučaju zgrada Pošte  je ekran koji degradira status Skupštine kao simbola države i crkve Svetog Marka kao simbola vere. Objekat Pošte ih razdvaja i na određeni način poriče kao simbole, tj. menja simbolički status ova dva objekta. Osim toga, u prostoru o kome je reč sada je najmarkantniji objekat, u stvari, objekat Glavne pošte, kao neka vrsta kamenoloma – beogradske La Pedrere, koja, za razliku od Gaudijeve kuće u Barseloni, ima veoma malu arhitektonsku vrednost, odnosno ima samo materijalnu, utilitarnu vrednost. Pa i tu vrednost gubi svakog dana stalnim dogradnjama raznoraznih tehnoloških skalamerija na krovu, pored sata, iza sata, itd.  Očigledno je dakle, da je ubacivanjem zgrade Pošte između dva vredna arhitektonska dela koji su imali značaj simbola načinjena krupna urbanistička greška. 

3. I POSLEDICE 

Francuska narodna poslovica kaže da je samo prvi korak pogrešan, a posle toga je sve logično. Posle izgradnje zgrade Pošte bilo je mnogo različitih koraka, ali se mi zadržavamo samo na dva-tri koji su od značaja za našu temu.  Pred Drugi svetski rat, Srpska pravoslavna crkva je završavala crkvu Svetog Marka i otpočela izgradnju Hrama svetog Save na Vračaru. Pred Srpskom pravoslavom crkvom se pojavio veliki finansijski problem – nije bilo sredstava za mozaike u crkvi Svetog Marka. Tada se rodila ideja da se ispred crkve, na frontu Bulevara kralja Aleksandra, podigne kuća za rentu koja bi finansirala dovršavanje crkve Svetog Marka, a kad se ta crkva završi i kuća amortizuje, kuću je trebalo srušiti, napraviti crkvenu portu i trg ispred crkve.  Sve je lepo zamišljeno, ali je došao rat, došlo je oslobođenje, izvršena je nacionalizacija crkvene imovine, u kuću podignutu za rentiranje useljeni su stanari sa stanarskim pravom, stanarine su bile neekonomske i od prihoda za Srpsku pravoslavnu crkvu nije bilo ništa. Prošlo je 70 godina od kraja Drugog svetskog rata i crkva Svetog Marka je neoslikana, a stanovi u nekadašnjoj crkvenoj zgradi za rentu su rasprodati nosiocima stanarskih prava za male pare, što znači da trga ispred crkve neće biti još decenijama. 

Ovih godina Beograd posvećuje pažnju svojim ulicama, pa i Bulevaru kralja Aleksandra, kao jednoj od najznačajnijih gradskih saobraćajnica. Idući od Trga Nikole Pašića u dubinu Bulevara, u vidnom polju prolaznika objekat Glavne pošte pojavljivao se kao svojevrsni pilon, kao svojevrsna kapija – ulaz u Bulevar kralja Aleksandra. Već dosta davno porušena je zgrada u kojoj su bili  restoran „Tri lista duvana“ i knjižara „Đačko doba“, a sasvim nedavno završen je stakleni poslovni objekat MPC. Time je Bulevar dobio neku vrstu simboličkog ulaza, ali su Skupština i crkva Svetog Marka izgubili svoje simboličko značenje. U centru starog Beograda umesto  dominacije dva objekta koji simbolizuju svetovnu i duhovnu vlast, ostvarena je dominacija dva utilitarna objekta – Glavne pošte i poslovnog objekta MPC. Ti objekti nemaju nikakav simbolički značaj, oni mogu biti bukvalno bilo gde. Tako je jedan veoma reprezentativan gradski prostor degenerisan i degradiran, tako su oni koji vode politiku o urbanizmu, svesno ili nesvesno, odradili posao protiv Beograda. 

4. A DALJE? … 

Autor ovog uvodnika je godine 1992, kao član Izvršnog odbora Grada Beograda vodio akciju da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi obezbedi 15 lokacija za nove bogomolje. Akcija je uspešno završena i Srpska pravoslavna crkva je dobila pravo da  gradi u Beogradu, posle višedecenijskih zabrana. Jedna od tih crkava trebalo je da bude podignuta u Bloku 26 u Novom Beogradu.  Blok 26, u primarnoj koncepciji Novog Beograda iz oko 1960. godine, trebalo  je da bude manifestacioni trg. Promenila su se vremena, manifestacije više nisu u modi, na terenima pokrivenim infrastrukturom došlo je do tzv. pogušćavanja, što znači da je i državi zagustilo, pa je i Blok 26, delom, privreden izgradnji. Raspisan je konkurs, podeljene su nagrade, a rešenja su diskutovana u Muzeju primenjene umetnosti. Prvonagrađeno rešenje predviđa izgradnju male crkve u senci velikih  stambenih blokova, crkve koja je, i volumenom i pozicijom, potpuno degradirana kao objekat. Na diskusiju o prvonagrađenom rešenju pozvao sam ljude iz Srpskepravoslavne crkve i niko se nije odazvao, iako je, tih godina bilo govora o formiranu Eparhije novobeogradske. Konkursno rešenje je prihvaćeno, autori nisu prihvatili primedbu o potrebi izgradnje crkve u frontu bloka prema SIV-1, danas Palati Srbija. Ti autori o sebi misle kao o dobrim Srbima, a mi mislimo da je u prostoru ispred SIV-1 (Palata Srbija) u kome će uvek biti smešteni organi države, trebalo  popraviti grešku koja je počinjena na prostoru Bulevara kralja Aleksandra u vezi sa zgradom Skupštine i crkvom Svetog Marka.  Na kraju, još i ovo. Već dosta dugo se raspravlja o izgradnji novog dela Hotela Jugoslavija, čiji je vlasnik kompanija Kempinski. Radi se o izgradnji kule od oko 40 spratova. Investitor se žali zbog teškoća oko dobijanja saglasnosti a mnogi političari se izjašnjavaju za izgradnju ove kule i kritikuju aktuelne vlasti u vezi sa tim.  Ti političari celu stvar vide samo kao investiciju, druge aspekte nemaju u vidu.  Kolosalnim radom voda formirano je ušće Save u Dunav sa dve akropolske pozicije na kojima su Beogradska tvrđava i Gardoš. Između ove dve akropolske pozicije razvijena je centralna zona današnjeg Beograda koja obuhvata istorijske centre Beograda, Zemuna i centralnu zonu Novog Beograda. Ova centralna zona današnjeg Beograda razvijena oko ušća Save u Dunav je elemenat identiteta današnjeg Beograda. Tom centralnom zonom dominiraju elementi istorije beogradskog  prostora. Nejasno je zašto bi  ceo taj pejsaž trebalo podrediti dominaciji jedne hotelske zgrade.  Nejasno je zašto najznačajnija markacija, odnosno vizuelni simbol u centralnoj zoni Beograda treba da bude hotel Kempinski. Da li i taj lanac hotela ima sličnu kulu u centru Beča, unutar Ringa? Sve je utoliko nejasnije i zbog toga što pored Hotela Jugoslavija ima prostora da se ceo trakav objekat „položi“ po zemlji i time postigne isti ili veći smeštajnih kapaciteta, itd. 

*  *  * 

Izgradnja grada treba da odgovori pre svega potrebama ljudi. Te potrebe su obične, svakodnevne ali i povremene, retke, pa i luksuzne. Istovremeno, potrebe države kao kolektiviteta i njenih institucija zaslužuju posebnu pažnju u procesu  izgradnje grada. Svaka država i svaki grad koji drže do sebe treba da se trude da objekti koji reprezentuju njihov status, identitet, kulturu, istoriju, civilizaciju i druge slične stvari budu građeni kao reprezentativni objekti, na reprezentativnim i dobro prezentovanim lokacijama i na način da ta reprezentativnost, koja je u funkciji  prestiža države i gradova, nikada ne bude ugrožena stvarima i objektima nižeg ranga, značaja i vrednosti. 

“Izgradnja” 66 (2012) 3–4