Инфраструктура Балкана – интереси Републике Србије и Републике Српске

 

Ако при читању овог текста помислите да се аутор бави политиком – у заблуди сте. Он се труди да разуме политике јер му оне одређују све животне алтернативе али се бави само последицама погрешних и штетних политика. И ништа више од тога

 

 

Пише: Бранко Бојовић

 

Посебни односи Републике Србије и Републике Српске установљени Дејтонским споразумом улазе у нову фазу  инфраструктурног повезивања, који се пре свега односе на везе између Републике Србије и Босне и Херцеговине.  То повезивање има и шири значај и тој теми посвећујемо овај чланак.

 

 

Историја?  То је само
борба за географију
Један српски афористичар

 

 

УВОД

Појам инфраструктуре појављује се први пут у време Наполеонових ратова и подразумева систем територијалних инсталација које треба да обезбеде функционисање територија.

Планирање и уређење простора и насеља не почиње од онога што цртају урбанисти већ почиње од геополитичких интереса у простору.

У овом тексту  под геополитиком подразумевамо две ствари:

утицај великих геополитичких играча, односно утицај великих сила унутар њихових интересних сфера , који обухвата мале народе и мале државе као политичке територије,

интерну организацију малих држава као политичких територија нарочито многонационалних држава, каква је, на пример, била прва и друга Југославија

Године 1974.  новембра месеца, одржан је 8. симпозијум Југословенског института за урбанизам и становање на тему „Развој и планирање градова средње величине“. На том симпозијуму наступио сам са рефератом „Историјско-политичке детерминанте развоја урбаног система Србије“. Једна од најбитнијих констатација у том реферату била је да распоред политичких територија на Балкану није коначан. Један од мојих професора који је присуствовао овом скупу био је изненађен мојим рефератом. Спадао је у људе који су били убеђени у вечно трајање друге Југославије као националног компромиса. Изразио је своје незадовољство , рекао је да треба да будем ухапшен, а он ће, као хуман човек, да ми доноси ћебад, веш и цигарете.

Године 1981. у Заводу за планирање развоја града Београда рађен је Просторни план града Београда. Руководилац израде овог плана, познати планер и инжењер хортикултуре преузео је овај став из мог реферата и унео га у уводне делове текста финалне верзије Просторног плана Београда. Доживео је крајње непријатну реакцију  Савеза комуниста Србије, односно Градског комитета Савеза комуниста Београда која је имала последице и по његову каријеру – доживео је врло велике непријатности.

Опште је познато шта се десило после тога – то не треба никоме посебно објашњавати нити писати о томе у овоме тексту. Ипак, за оне који верују да је данашњи распоред политичких територија на Балкану коначан, као повод за размишљање, прилаже се карта из мојих геополитичких фајлова прерасподеле утицајних сфера на тзв. Западном Балкану, нађена код америчког официра који је ратовао на страни Муслима у Босни и Херцеговини и погинуо. Карта је датована на 1977. годину.  А када се ради о новијим идејама о геополитичком прекрајању Балкана треба се присетити да су, сасвим недавно, неки од водећих италијанских политичара изразили своје аспирације на Истру и Далмацију. Исто тако,  лансиран је пројекат  групе православних земаља чланица и потенцијалних чланица Европске Уније у коме су Грчка, Бугарска, Румунија, Србија ( са Косовом и Метохијом), Црна Гора, Босна и Херцеговина и Албанија.  

prilog1 copy

Б.  ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ, ОДНОСНО ПРОБЛЕМ

Од стварање прве па све до распада друге Југославије територија те државе опремана је инфраструктурним системима разних врста. Иако држава са унутрашњим сагоревањем, што је црно-хуморна дефиниција односа народа и република у другој Југославији, развој инфраструктурних система је ипак био релативно интензиван и омогућавао какво-такво функционисање  државе као политичке територије упркос сталним и све жешћим сукобима интересима република и покрајина.

Распад друге Југославије у крвавом грађанском рату и стварање низа малих држава међусобно завађених и национално и економски супротстављених, отворио је веома много проблема у функционисању територија сваке од тих држава.

У времену трајања друге Југославије активно је рађено на оствривању неколико политичких програма који се тичу српског народа и Србије:

– разбијање српског етничког корпуса; упоран и систематски рад на економском заостајању Србије и српских земаља, пре свега у   Хрватској и Босни и Херцеговини

  поништавање свих елемената српског националног идентитета

  оспоравање српских интереса свих врста, свугде и на сваком месту

  претварање Срба у мањински народ па чак и у Војводини и централној Србији

  и друго.

Свим овим процесима у другој Југославији управљали су  политички кадрови Хрватске и Словеније. Хрвати, ослобођени кривице за пораз и геноцид у два светска рата водили су стално антисрпску политику. Томе су се придружили и Словенци иако су се, у историјском смислу нашли и између три аутентична фашизма – италијанског, аустријског и хрватског.  Када је процењено да су Срби довољно разбијени и Србија довољно уназађена обе републике су кренуле у отцепљење. Резултат тог процеса је грађански рат и прерасподела територије Југославије на неколико малих држава.

Нова геополитичка стварност Западног Балкана тражи нове одговоре у развоју инфраструктурних система. Овде је веома важна констатација да Србија данас има боље односе са  бившим земљама окупаторима Србије – Бугарском, Мађарском и Аустријом него са бившим  братским републикама  друге Југославије.  Народи који су државе добили на мору српске крви испољавају патолошку мржњу према сваком српском интересу. Тако је недавно један од водећих политичара Словеније јавно лобирао да оне земље чланице Европске Уније које нису признале Косово то ураде. То је нама наша борба дала. (слика 2)

Све ове околности изнете укратко напред утицале су на развој инфраструктурних система у другој Југославији. Овде се износе примери развоја само неколико најкарактеристичнијих инфраструктура, како следи:

Железница

Седамдесетих година прошлог века укинуте су узане пруге Вардиште-Међеђа-Устипрача-Сарајево са огранцима Устипрача-Миљевина и Међеђа-Прибој. Исто тако, укинута је пруга Никшић-Требиње-Хум-Чапљина са огранком Хум-Дубровник чиме је територија Босне и Херцеговина потпуно отцепљена од железничког система Србије. Све везе Србије и Босне и Херцеговине одвијале су се практично преко пруге Београд-Загреб, односно посредно, преко Хрватске.

Са друге стране, железнички систем Хрватске био је вишеструко повезан са простором Босне и Херцеговине. Тако, на пример, Унска пруга Сплит-Книн-Бихаћ-Босански Нови  повезује се преко Суње на пругу Београд-Загреб. Огранак пруге кроз Босну и Херцеговину Босански Нови-Приједор-Бања Лука-Добој-Тузла долази на домак границе Србије. Исто тако пруга Плоче-Сарајево-Добој-Врпоље повезује се са пругом Београд-Загреб , а постоји и железничка веза Винковци-Тузла.

Када се ради о железничком систему Србије, поред пруге Београд-Загреб преко које се остварује индиректна веза са Босном и Херцеговином постоји пруга Рума-Шабац-Лозница-Зворник. Од Лознице до Тузле има мање од 50 км у ваздушној линији, али је тих 50 км пруге било немогуће изградити за сво време трајања и прве и друге Југославије. Истина, пруга Београд-Бар дужином од око 11 км пролази кроз територију Босне и Херцеговине у зони насеља Штрбце, али то нема никакав саобраћајни  значај у смислу железничког повезивања Србије и Босне и Херцеговине. Исто тако, недавно је обновљен део узане пруге у зони Вишеграда, што такође има веома ограничен саобраћајни значај.

Како се из изложеног види, железнички системи Хрватске и Босне и Херцеговине су потпуно интегрисани, железнички системи Србије и Босне и Херцеговине су потпуно раздвојени.

Путеви

Седамдесетих година прошлог века у Босни и Херцеговини је расписан народни зајам за изградњу путне мреже. Ова република је тих година премрежена  релативно модерним путевима за оно време, али путевима за мале брзине. Између Републике Србије и Босне и Херцеговине постоји осам путних прелаза од којих су најпропулзивнија два у доњем току Дрине – Рача и у зони Бијељине преко Павловића моста, а у средњем току Дрине најпропулзивнији је прелаз Котроман-Вишеград.  Објективно, са аспекта брзих саобраћајних путних веза Република Србија и Босна и Херцеговина су лоше повезане. То се види из чињенице да из Београда до Бања Луке, у време када гранични прелази нису много оптерећени може да се стигне за 3 до 3,5 сата, а ако се иде од Бијељине  кроз Босанску Посавину потребно је двоструко више времена.

Нафтоводи и гасоводи

Југословенски нафтовод од Крка до Новог Сада и Панчева претежно је изграђен средствима Србије и Босне и Херцеговине, које су укупно биле  много веће конзумно подруче од подручја Хрватске. Нафтовод ни једним дужним метром не пролази кроз Босну и Херцеговину и централну Србију – напротив, траса нафтовода од Новог Сада до Панчева стриктно прати  границу централне Србије и Војводине.  При том, Босна и Херцеговина је добила две рафинерије – нафте  у Босанском Броду и уља у Модричи. Обе рафинерије у Србији налазе се у Војводини.

У процесу распада Југославије и после њега Хрватска је годинама систематски уцењивала Србију и Босну и Херцеговину ценама за транзит нафте за босанске и србијанске рафинерије. Због тога су у то време разматране разне трасе  нових нафтовода од Бара до Београда, од Солуна до Београда и тако даље. У једном тренутку Србија је била принуђена да граци цистерне да би обезбедила снабдевање својих рафинерија нафтом из других праваца.

В.  КА РЕШЕЊУ

Србија је претрпела тешке материјалне и људске губитке у два светска рата, заостајала је веома озбиљно после Другог светског рата, разарана је у НАТО бомбардовању 1999. године, а разарање српске привреде и друштва настављено је и деловањем власти у Србији после 1999. године.

Време после 1999. године је показало  да Србија ипак није довољно уништена. Срби су државотворни народ  који последњих година чини велики напор на подизању и обнављању Србије као државе. Поучени историјским искуством Срби знају да се морају уздати „у се и у своје кљусе“, они знају да не могу опстати у систему „Данке Дојчланд“, „Данке Русланд“, „Данке Ингланд“.

Прекомпозиција простора Западног Балкана показала је у ствари нову геополитичку стварност тога простора. Српски народ мора да се прилагоди тој стварности односно новим елементима те стварности.  Да би избегао или бар умањио  притиске земаља у окружењу било да се ради о источним и северним  суседима или бившим југословенским републикама, Србија мора да битно трансформише своје инфраструктурне системе са погледом у будућност.

У првој и другој Југославији најважнији однос био је однос Срба и Хрвата као највећих народа у тој држави. У простору данашњег Западног Балкана, највећи народи су Срби и Албанци.

Од посебног значаја за српски народ је веза Републике Србије и Републике Српске која има  веома изражене елементе државности. Између та два политичка ентитета налази се Федерација Босне и Херцеговине претпжно насељена Бошњацима која је транзитна земља за повезивање Републике Србије и Републике Српске.  Важност ове транзитне територије за српски народ је утолико већа  што се у Брчком већ дуго брчка патолошки однос западних сила према српским националним интересима. Кантон Брчко је отприлике исто оно што је по Берлинском конгресу  из 1878. године  био  коридор између две српске државе онога времена – Србије и Црне Горе.

Са елиминацијом српског политичког народа у Хрватској  простор Хрватске и Словеније постаје периферија Западног Балкана, односно простор  од смањеног интереса за српски народ, али и простор од смањеног утицаја на Западни Балкан. Коначно, са распадом Источног блока, поново је успостављена битна  историјски веома важна Балканска рута Цариград-Једрене-Софија-Ниш и Солун-Ниш, а од Ниша-Београд-Будимпешта-Беч. Тиме је алтернативна траса Београд-Загреб-Љубљана-Беч изгубила на значају.  Осим тога, прем информацијама којима распочажем Хрватска је одбила понуду Србије за  пруге Београд-Загреб. Србији је то свеједно, Мађарска ће Хрватској, због такве њене одлуке,  бити захвална  бар наредних 50 година.

Сви ови елементи указују на неопходност промене стратегије изградње инфраструктурних система у Србији, односно потребу да се Србија као земља без изласка на море окрене свим могућим опцијама повезивања са светом. Потребно је да Србија обезбеди излаз на светска мора преко Констанце, Бургаса, Солуна и Бара а у ближој или даљој будућности можда и преко Плоча и преко Драча.

Железнице

У складу са оним што је укратко наведено напред у Србији предстоји  модернизација пруга које повезују Солун и Будимпешту.  Модернизација дела пруга кроз Србију је у току. Планирана је модернизација пруге Ниш-Софија, као и темељна реконструкција пруге Београд-Бар, а исто тако планирано је и повезивање Лознице и Тузле, чиме би се железнички системи Србије и Босне и Херцеговине повезали  директно на природан и нормалан начин.

Овде треба додати још и ово. Просторни план Републике Српске донет 2007. године за период до 2015. године, отворио је могућност изградње железничке пруге од насеља Штрпци (у Републици Српској, у близини Прибоја) према Требињу, до Јадрана – све кроз територију Републике Српске.  Био би то излаз српских земаља на Јадран уколико Република Српска добије, купи или закупи на дуги рок део јадранске обале на граници република Хрватске и Црне Горе. Ово, утолико пре,  што Република Српска, према мом сазнању, није добила 51% територије Босне и Херцеговине.

Путеви

Приводи се крају изградња ауто-пута ка македонској граници, односно Скопљу.  Исто тако, приводи се изградња ауто-пута од Ниша према бугарској граници тј. ка Софији. Најављено је саобраћајно повезивање Београда и Сарајева као и  западноморавског коридора преко Ужица и Вардишта према Сарајеву. У исто време Република Српска гради ауто-пут од Бања Луке према Бјељини чиме ће бити  остварена дирекна  путна веза између Београда и Бања Луке као главних градова две српске политичке територије на Балкану.

Нафтоводи и гасоводи

У време после 2000. године јако много се говорило о изградњи нафтовода и гасовода Констанца- Тргу Жиу-Панчево-Крк. Тих година рађен је Просторни план Републике Српске који је важио до 2015. године. Стицајем околности аутор овог текста био је руководилац израде тог планског документа.  Просторни план Републике Српске предвидео је да се евентуални нови нафтовод и гасовод  после Панчева воде јужно од Саве кроз Босанску Посавину према Хрватској граници уколико Хрватска буде имала потребу за гасом и нафтом из ових инсталација. Просторни план Републике Српске усвојен је на седници Скупштине Републике Српске крајем 2007. године.

У овоме тренутку очекује се да Србија добије гас из Туског тока преко Бугарске, а Република Српска очекује да гас добије преко Србије и да се гасовод преко Дрине пребаци негде у зону Љубовија-Братунац.

Г. КА ЗАКЉУЧКУ

Најбоља помоћ је самопомоћ.

Проф.арх. Милорад Пантовић

Распад друге Југославије драматично је отворио српско национално питање за чије решавање нема разумевања међу великим силама Запада, већ вековима.

Српски народ разбацан широм Балкана данас има бољи третман у државама бившим окупаторима  него у оним земљама, односно државама које су биле у саставу Југославије..

Распад друге Југославије био је крвава драма за српски народ, али је од тога било и користи – српски народ се ослободио од илузија александровске и титовске концепције Југославије и братства и јединства у њој као кохезионог фактора. Српски народ се ослободио од државе у којој је све било важније од српског народа и српске државе.

Данас је углавном свима јасно да српски народ примарно мора да се бави собом, својим интересима, својим проблемима. Време је показало  да Србија није довољно уништена ни политиком комуниста ни незнањем и небригом њихових наследника. Србија је имала довољних капацитета да крене у нову фазу развоја који је у току.  Са друге стране, српски народ у Босни и Херцеговини створио је Републику Српску као ентитет са јаким елементима државности, који гарантује опстанак српског народа на тој територији.

Делујући организовано, синергички Србија и Република Српска могу да у постојећој политичкој стварности Балкана обезбеде услове за преживљавање народа, економски и социјални развој, одржање верског, културног и сваког другог идентитета.

Изградња великих и савремених инфраструктурних система преко територије Србије и нарочито повезивањем Републике Србије и Републике Српске тим великим инфраструктурним системима није само позив инвеститорима да граде у Србији и Републици Српској, није само отварање радних места, односно запошљавање људи, није само економски и социјални развој. То је нешто много више од тога – то је услов за организацију, хомогенизацију и преживљавање српског народа у данашњој и будућој геополитичкој стварности Балкана. Српски народ се очигледно налази у фази интензивног  саморазвоја, односно самопомоћи. Надајмо се бољим временима.