MILAN LOJANICA, intervju


Dijana Milašinović Marić
“Forum+”, br. 50, jun, 2005.

lojanicaArhitekta Milan Lojanica rođen je u Beogradu 1939. Opredeljenje za arhitekturu proizašlo je iz njegove zainteresovanosti za umetnost uopšte. U mladosti bavio se slikarstvom, vajarstvom, pisao je poeziju, dramatizovao književna dela čak i režirao. Uspešan đak a potom i student, bio je od onih, radoznalog duha. Arhitektonski fakultet diplomirao je 1962., potom kraće vreme radi u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije. Od 1967. godine započeo je nastavničku karijeru na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu na predmetima Projektovanje i Proces projektovanja. Poslediplomske studije iz oblasti arhitektonsko – urbanističkog projektovanja osniva i njima rukovodi 1999.-2004. Dobitnik je niza prestižnih nagrada i priznanja, član je Akademije Arhitekata Srbije, Inženjerske akademije SCG i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 2003. godine.

Svojim projektantskim radom, širom obrazovnom i kulturnom delatnošću, opštim profesionalnim i intelektualnim ugledom, arhitekta Milan Lojanica je, mogli bismo reći, najmlađi član malobrojne porodice srpskih arhitekata čiji je rodonačelnik, u tridesetim godinama prošlog veka, bio dr Milutin Borisavljević, docnije arhitekti: Milan Zloković, Nikola Dobrović, Aleksej Brkić, Milorad Macura…

O procesu projektovanja 
- Od prvih Vaših graditeljskih radova ( kompleks zgrada Vetprom, 1969, Julino brdo, 1972) zapaža se nastojanje da pri projektovanju, kako sami primećujete “jednovremeno koristite precizne procedure i tehnike kao i .. slobodne imaginacije “. U kojem segmentu stvaralačkog procesa je moguće premostiti tu delikatnu razdvajajuću nit? Ili se možda ti elementi neprestano prepliću? 
Ovaj razgovor započinjete interesovanjem za pitanje procesa projektovanja. Meni se to dopada. Oduvek mi je ta oblast bila privlačna tematika, a i danas je, ništa manje nego pre tridesetak godina kada sam na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu privoleo nastavnike i studente da podrže moj predlog te da se ova materija uvrsti u nastavni program. Dabome da se racionalni elementi i slobodne imaginacije prepliću u gotovo svim fazama arhitektonskog projektovanja. U godinama kada su nastajala dela koja pominjete bili smo daleko od saznanja o metodama i tehnikama koje bi mogle biti korisne u poslovima koji se danas obavljaju rutinski ili makar jednostavnije. Nikakvo, međutim, metodološko ili tehnološko unapređenje procesa projektovanja neće ugasiti draž igre i čaroliju otkrića uvek prisutne u procesu projektovanja u kome, i pored mogućih mnogih racionalizacija, uvek postoji “. . . . nešto, ne zna se šta, dođe ne zna se otkud i raste, ne zna se kako, do izvesne forme, ne zna se zašto ” ( Hindenith). Trenutak u kome se prelamaju procesi kristalizacije dobro je skriven u regionima duha iza polja jasnog vida. (……možda je to na delu duh, duša ili Bog?).

O ličnom putu, idealima, pitanju umetniČkog u arhitekturi 
- Interesovanje za umetničko pri oblikovanju prostora prožima sva vaša delovanja i pedagoško i teorijsko i arhitektonsko – urbanističko. Vaši sopstveni ideali u arhitekturi gde se najviše očituju? 
Priča o idelima uvek je vezana za biografsku sferu čoveka. Ideali nekako vuku životnu putanju, mada i sam život, okolnosti, ponešto i van plana i čovekove volje, uzvratno ume da, neki put, pomera prethodno izabrana opredeljenja, ciljeve i idele. Rano interesovanje za umetnost i s druge strane okolnosti koje su me dovele u te tri oblasti delovanja, priča su za sebe, a iz te priče idu putevi za koje bismo doista mogli reći da se težišno ukrštaju na pitanjima oblikovanja arhitekture, oblikovanja prostora. Same ta reči – ” oblikovanje”, a naročito reč ” umetničko” , budući da su od preterane upotrebe malo izlizane i umorne, čini mi se treba malo objasniti. Oduvek klasifikovana u šaržu umetnosti, gde će zacelo zanavek i ostati, arhitektura ipak nije što i druge umetnosti. Razlikuje je potpuno drugačiji odnos prema konkretnom životu iz koga izrasta odnos prema stvarnosti od koje druge umetnosti mogu biti znatno manje zavisne ili čak nezavisne. Ali to nije ono što hendikepira arhitekturu nego joj, naprotiv, daje dodatnu dimenziju. Tako pitanje oblikovanja u arhitekturi nije nešto što se tiče samo ljuske, površine, lepotnosti, estetike. Arhitektura nije samo oblikovna retorika. Arhitektonski oblik, a time i umetničko u arhitekturi, nesvodivo je na pitanja očiju. Arhitektura, koja je previše okrenuta tom formalnom aspektu je arhitektura koja previše ” maše ušima “, kako to jedan meni drag arhitekt kaže. U projektovanju, pedagoškom radu ili traktatima i zapisima nastojim da akcenat bude na relaciji između forme i smisla. Smisaoni, konceptualni aspekt forme je u prvom planu a ne estetski, pri čemu “smisao ” nije samo u upotrebnoj celishodnosti nego u skali pitanja vezanih za čovekove potrebe. Ne postoji estetski ili još gore “umetnički ” alibi za grube promašaje u arhitekturi. Eto takvo oblikovanje prostora mogao bih uzeti sebi i preporučiti drugom za ideal u atrhitekturi – ono oblikovanje koje ne ugrožava etički postulat i dubinu arhitekture.

Lični Manifest 
- U vašem tekstu iz 1977. “Zapisi sa crtaćeg stola”, gotovo proročki skicirate portret savremenog graditelja i probleme otuđenja koje donosi novo doba. Možemo li o tom tekstu razmišljati kao o svojevrsnom manifestu za bloka 19a, ili uopšte kao o manifestu vaše arhitekture?
Kao što se pesnici rascvetavaju rano tako se i sve intimne poetike javljaju u doba kada je oduševljenje svetom najsnažnije, u mladosti. Potom nailazi vreme kada se svet manje smatra isključivom svojinom, pa potreba za znanjem i iskustvom nagoveštava dolazak zrelijih godina. Baš u takvom periodu ( bilo je već prošlo desetak godina mog profesionalnog staža sa izvesnom afirmacijom) nastali su i ” zapisi sa crtaćeg stola “- neka vrsta ispovesti, monologa, u stvari zbirka malo doteranih zabeleški koje sam imao običaj da uz crteže ostavljam po ivicama hartija. Pokazalo se da složeni jedan uz drugog, jedan preko drugog, ti mali pokušaji da se samom sebi ponešto razjasni, imaju nekog smisla. Između mladosti i sazrevanja je momenat kada se prilično uobliči vaš pogled na svet, svoju delatnost, ono čime se bavite. Zadugo posle tog teksta, pa i danas, nisu se mnogo promenili ni moje viđenje uslova za rad arhitekata, niti su se mnogo promenile moje sklonosti, afiniteti, orijentacije. I dalje mislim da bi pred pritiskom neugodne svakodnevnice, arhitektonski oportunizam i naraslu apatiju trebalo da zameni borbeniji, angažovaniji odnos arhitektonske inteligencije – aktivizam koji pravi promaju da se ne ugasi elan. Bio sam, a i danas sam pristalica reformističkog duha. Zar nisu u jedno slično vreme, vreme upropašćavanja gradova ( dvadesetih godina prošlog veka), u aktivizmu arhitekata izlaz tražili i kovači manifesta Moderne ? Slično kao u nauci ili umetnosti i u arhitekturi postoji jedan prostor na distanci od svakodnevnog iskustva i tekuće prakse. To je TERA INCOGNITA – ono privlačno polje sa koga isklijava seme mogućih anticipacija onoga što tek dolazi. Uz pomenute “zapise ” objavio sam kao konkretnu proveru iznetih stavova i delove studije mogućnosti razvoja jednog sistema za projektovanje i građenje stanova. Samo godinu dana kasnije ukazala se prilika da značajan deo te studije nađe primenu u konkursnom projektu za Blok 19 a na Novom Beogradu. Deo studije koja jeste u neku ruku imala karakter manifesta, ostao je na papiru. Iako do danas nikad prilike da se u celosti realizuje, ovaj koncept, izgleda, evo ni posle čitavih 30 godina, nije izgubio mnogo od metodološke pa ni od vizuelne, artističke atraktivnosti odnosno aktuelnosti.

O timskom radu 

- Julino brdo, blok 19a, rekonstrukcija trga u Valjevu, šetališna zona u Pančevu, sve su to realizovana rešenja i ambijentalne celine koje ste radili timski sa kolegama ( Cagićem, Jovanovićem, Marićem i dr). Čini se da je timski rad neophodan u tako velikim arhitektonskim zahvatima? 
Tip, karakter zadataka, složenost poslova, informacije, kontakti, pritisak rokova i što šta drugo, zahtevaju tim koji na više nivoa treba dobro da funkcioniše. Ishod celine zavisi od dobrog rezultata na svim nivoima rada, pa su preduslovi za takav rad, pre svega, na okupu dobro i snažno motivisani pojedinci, njihov izgrađen međusobni odnos i vera u ono što rade. Mnogo sam radio sa izvanrednim arhitektima Jovanovićem i Cagićem, takođe još ranije sa Sonjom i Nedeljkom Borovnicom, nešto kasnije sa Rajkom Marićem i Marijom Božanićem. Na nekim važnim poslovima veoma su mi pomogli Bora Petrović, Miloš Komlenić. Ima još imena koja bi trebalo pomenuti. Poslednjih godina sa mnom je, najpre saradnički, a sada i koautorski Vladimir Lojanica. Sve su to odlični, daroviti, struci potpuno odani arhitekti za koje me vezuju divna druženja i snažne emocije. Nekada je timski rad osporavan, čak naruživan, danas vidimo da je postao gotovo isključiva forma delovanja arhitekata. Razume se, osim pragmatičnih profesionalnih razloga, timski rad ima i objektivnu kulturološku pozadinu, a i zanimljive psihološke sociološke i druge komponente. Zbog čega i kada nastaje, kako se razvija, kada uspeva, kada se i zašto gasi i td. To su interesantna pitanja za jednu istoriju arhitekture, možda im nekom prilikom posvetimo jedan ” čas anatomije “.

Kuda ide arhitektura danas?
- Prostor je pojmovna i konkretna kategorija, njegovo razumevanje i oblikovanje upravo zavisi od duhovnog i saznajnog stanja svesti čoveka. U tom smislu ako je u antička vremena arhitektonski oblik bio pre svega podređen kosmičkim i božijim zakonima, u vreme renesanse čovekomeran, tokom baroka beskrajan, a u vreme moderne savladiv, na kakvo pitanje mora da odgovori arhitekta današnjice? Da li danas prostor izmiče realnom, iskoračuje li u privid?
Stara je istina da je radoznalost čovekovo imanentno svojstvo i faustovsko iskušenje kome se ne može odoleti. U lavirintima misli o arhitekturi pouzdana je istina jedino da nema pouzdane istine. Istorija misli o arhitekturi je nikad dovršena potraga za univerzalnim pravilima. Od Vitruvija, Albertija, Paladija , zatim novovekovnih mislioca pa korifeja Moderne i njihovih potonjih sledbenika do protagonista najnovijih doktrina i konceptora arhitektonske misli, vrtoglava je evolucija ideja o razumevanju arhitekture i njenoj sudbini. Možda je najpouzdaniji oslonac za razumevanje arhitektonskih pojava jedino Vinkelmanova biologistička – metafora sa početka XVIII veka o nužnosti stalnog rađanja, razvoja i umiranja arhitektonskih paradigmi. Nastanak, zrenje i gašenje arhitektonskih pojava na istorijskoj pozornici stalno doživljava ciklična ponavljanja i potvrđuju posthegelijanski dijalektički princip o neprestanom nicanju novog na ruševinama starog. Nekada su ti procesi burni i brzi, nekada rasplinuti u vremenu, usporeni i naizgled jedva primetni. Iza pojava sa samog kraja veka već smo u vrtlogu koncepcije o arhitekturi bez ortogonalnih referenci, arhitekturi amorfnih formi koja uklanja elementarne semantičke kodove čitavog graditeljskog iskustva. To je arhitektura plutajućih formi, topoloških površina koje obavijaju , umotavaju prostor jednako sa svih strana, insistiranjem na opni iza koje je nemoguće pročitati bilo kakvu namenu. Poslednje epizode kompjuterski generisanih kurvatura forme koje se pozivaju na atemporalnost i reference u oblasti moderne fizike, usmeravaju pažnju na razvoj novih resursa digitalne tehnologije elektronskih medija. Na pragu smo mogućnosti izmeštanja iz realnog prostora u novi kibernetski, odnosno virtuelni prostor. U susretu smo sa neverovatnim promenama čiji je magnetizam jednak a možda i veći nego što je to imala bilo koja druga istorijska realnost ili utopija.

Pisana reč o arhitekturi 
- Kao poslanika pisane reči pitam Vas šta mislite o pisanoj reči i arhitektonskoj kritici u nas? Šta je preduslov da se stanje u toj oblasti popravi? Da li mislite da bi nekakva šira i promišljenija aktivnost mogla da da određenije rezultate?
Mi smo sredina u kojoj se ne drži previše do pisane reči. Pogotovo ne danas u tzv. “civilizaciji slike “, dominaciji vizuelnih medija. Ipak, pisana reč je je kičma bez koje bi svaka delatnost pala, srozala se na nivo obične tehnike ili zanatstva. Misao nema formu dok se ne uobliči rečima, pisanim rečima pre svega, onim koje imaju snažno dejstvo na duhovni i intelektualni status sredine i arhitekture. Pišući jednu od najuticajnijih knjiga XX veka ” Ka pravoj arhitekturi ” Le Korbizje je dokazivao da arhitektura nije stvar crtanja nego da ” nastaje u glavi”. Setimo se da je samo nekoliko kratkih Vilarovih tekstova iz XIII veka bilo dovoljno kao ” osnova da se izgrade sve gotske katedrale”. Arhitektonska kritika, za koju pitate, a koja se kod nas drži na nekoliko entuzijasta, kao i sve druge forme pisanja o arhitekturi- eseji, studije, knjige, sve to zaslužuje apsolutno drugačije vrednovanje nego ono koje danas dobija.

O beogradskoj školi arhitekture
- Posebnost tzv. beogradske škole arhitekture vidite u “jednom nedogmatskom pristupu idealima moderne i u individualističkom ne tvrdo doktrinarnom pristupu načelima brutalnog funkcionalizma ” da li je možda potcrtavanje posebnosti prednost ili usud graditeljstva našeg podneblja? 
Hteli ili ne postoji nešto od čega ne možete pobeći, neka veza sa miljeom iz koga ste ponikli, veza sa tlom, poreklom i neki osećaj pripadnosti bez koga biste bili sa nejasnim identitetom. Svaka škola ima izvesnu fizionomiju koju određuje mesto i vreme . Osim toga, kako je nastala kako se razvijala beogradska škola veoma mnogo definisale su ličnosti nastavnika, takođe i plejada studenata snažne domaće i međunarodne afirmacije. Ono što nas naročito privlači razmišljanjima o beogradskoj školi je profilacija programa koji je još uvek u duhu tradicije ” stare indžilirske ” škole, bliske srednjoevropskim uzorima i njihovom određenju arhitektonske discipline u trijanglu između tehničke, društvene i umetničke komponente. Ideološki, beogradska škola je moderne provenijencije uz, kako sam u vašem navodu pomenuo, nedogmatsku interpretaciju funkcionalizma i estetizma tih modernih pokreta. Mislio sam pre svega, pritom, na one nedogmatske subjektivne interpretacije doktrina i recepture moderne, na onaj neuštogljeni refleksivan i subjektivan odnos shodan našem mentalitetu i ovom podneblju. Osim, dakle, generalne orijentacije na širinu obrazovanja u kom se istovremeno značajno drži do konkretnog zanata, beogradska škola ima karakterističnih programski markantnih faza evolucije od kojih bi ovde možda bilo zanimljivo pomenuti tri specifične: onu koju je Dobrović nastojao da definiše sa teorijskih stanovišta ” pokrenute arhitekture u makroprostoru ” , onu koju je Bogdanović protežirao kao “invajromentalnu” i onu treću programsku orijentaciju sa težištima na “proširenom stanovanju ” koju smo, mi mlađi, preuzeli od Bajlona i razvili do ugledne, nekada jugoslovenske, a zatim i međunarodne afirmacije. U celini uzev mislim da je u težištu zalaganja beogradske škole uvek bilo jedno traženje subjektivnog u polju modernosti i to smatram iskustvom koje treba negovati. Otkad pamtim školu imala je ovakvu orijentaciju uprkos brojnih i neprestanih reformi. I sada je vidim na dnevnom redu ponovo reformistički pokušaj, ovog puta centriran na zahteve Bolonjske deklaracije i izgradnju jedinstvenog evropskog obrazovnog prostora. Meni je uvek kao pitanje reforme nastave više od pitanja šta treba menjati zanimalo pitanje šta treba zadržati kao vredno nasleđe jer je lako sve porušiti iIi negirati, a tome smo često skloni, misleći naivno da će uz pomoć umanjivanja i čak samoponištavanja ranijih vrednosti naš reformistički podvig biti veći. Po pravilu vreme revidira pogreške i stvari polako dolaze na svoje mesto. Iz tradicije arhitektonskog obrazovanja u Srbiji duge više od 150. godina sigurno ima nečega što se kao zrnevlje treba da prenosi u novi žrvanj u kome se miksuju evropska i planetarna iskustva. Neophodna mera opštosti i s druge strane držanje do posebnosti, to bi trebalo da bude kulturni obrazac.

Arhitektura na pipiru 
- Tzv. papirna arhitektura, arhitektura zamisli, projekcija, mnogo toga ste istraživali, projektovali, osvajali prve nagrade na konkursima.. . Setimo se samo Centra na Slaviji, turističkog kompleksa “Lekovina ” u Boko-kotorskom zalivu, tržno – poslovnog centra “Liman” u Novom Sadu, Savskog amfiteatra, Hotela u Rajićevoj ulici. To su sve, može se reći, gotovo uklete lokacije. Koji su po Vašem mišljenju razlozi što tu danas nisu uređeni gradski prostori?
I tzv. ” arhitektura na papiru” i “baumajsteraj” – zidanje, imaju svoje prednosti i nedostatke. Dabome, volim gradilište, onaj neposredni kontakt sa materijalom, zanatom. Nicanje projektovane kuće je uzbudljivo i divno. Baumajsteraj vam, mađutim, traži i nešto drugo, neke vanarhitektonske veštine, poslovni, preduzimački duh i neke spretnosti koje su mene uvek više iscrpljivale nego što su mi pričinjavale zadovoljstva. S druge strane, veći, komplikovaniji, složeniji zadaci u kojima je naspram praktičnog aspekta izraženija imaginarna crta, ona koja je mene uvek naročito privlačila, po pravilu nose rizik da do realizacije projekta ne dođe iz više razloga: gašenje investicije, česte komplikacije sa imovinskim odnosima, politička pozadina, krajnje nekorektna otimačina posla i drugi razlozi. Mnoga iskustva ove vrste, kojima ide na ruku i sve raširenija praksa minimalizacije autorskog prava arhitekata zaista su deprimirajući. Umesto očajavanja i žalopojki u takvim okolnostima radije bih preporučio upuštanje u novu avanturu ideja. Kada malo bolje pogledate noviju istoriju, ta arhitektura na papiru je podjednako, pa i više od realizovanih građevina bila nosilac dugoročnijih poruka, pa time i faktor razvoja misli, ideja, odnosno, gledano na duže staze i nosilac razvoja naše delatnosti.

Srpska arhitektura i autorski pečat
Savez arhitekata Srbije već dve – tri godine priređuje izložbu Srpska arhitektura na prelomu milenijuma. Letimičan pogled na ovu izložbu otkriva veliku raznovrsnost savremene srpske arhitekture a sama dela obojena su izrazitim autorskim pečatima. Da li Vam se čini da možda insistiranje na autorskom često postane internacionalno pre nego posebno? 
Vaše me pitanje navodi da podsetim na činjenicu da skoro 90% izgradnje u Srbiji pripada fondu potpuno anonimne arhitekture po svemu sudeći nastale sa mizernim učešćem ili čak mimo svakog učešća građevinskih stručnjaka ponajmanje arhitekata. Ostatak čine dva korpusa od kojih je znatno veći onaj koga doduše servisira arhitektonska tržišna projektanatska usluga, ali bez vidne ambicije ka prestižnoj afirmaciji. Tek je jedan sasvim mali broj građevina na koje bi se moglo odnositi vaše pitanje. Srećemo ih na uglednim galerijskim prezentacijama po pravilu u najužim nominacijama i selekcijama za javna priiznanja i među kojima ima i onih koja bi se s pravom mogla kvalifikovati kao arhitektura sa autorskim pečatom. Ne znam kada ćemo prestati da markantni korpus graditeljske produkcije jednostavno previđamo smatrajući ga uprkos njegovoj ogrimnosti marginalnom pojavom. Onaj drugi deo, Vi ste u pravu, karakteriše velika raznovrsnost ali to bih pre nazvao pluralističkim orijentacijama među kojima ima uspešnih i ubedljivih primera koji su vredni svake pohvale i izdvajanja. Ali reč autor, pa dakle i “autorska arhitektura ” mogla bi se odnositi tek na onaj tanak sloj pronalazaštva u arhitekturi kada je nesumnjivo reč o prodorima u novo i nepoznato. Među primerima elitne produkcije, koju srećemo u galerijskim i časopisnim prezentacijama, dosta je onih koji svedoče o znanju, veštinama i talentima naših arhitekata. U pravu ste da se za neke može reči da su sa autorskim pečatom. To je onda kada su na jednom ili na više sektora zadatka evidentni doprinosi, neka specifična obeležja, iako, generalno, primer ne mora da predstavlja novinu već samo varijaciju nekog poznatog iskustva, recimo iskustva u tradiciji moderne, istorijske, tehno, eko, regionalne, minimalističke ili neke druge arhitekture. Treba imati u vidu da je, objektivno, u arhitekturi toliko zavisnoj od spoljnih uslova, od miljea, dosta teško izvući autorske markacije dela. U našim uslovima pogotovu. Višestruko neslobodni, najčešće u smislu ograničenog budžeta, skraćenih rokova, agresivnog ultimativnog odnosa investitora, slabe zaštite esnafa i.t.d., naši arhitekti su prinuđeni na mnoge kompromise, skraćene rokove, ishitrena rešenja, oskudna sredstva i najčešće na sasvim nedovoljne prethodne pripreme studije konkretnog problema. Najmanje je prilika i mogućnosti za istraživanje usmereno na formulaciju i razvoj ličnih autorskih poetika. Mene, međutim, više od autorske arhitekture u Srbiji ipak brine sudbina prosečnog nivoa naše izgrađene sredine, odnosno generalna slika prostora za koju će Vam nažalost, svako, pa izvesno i naša pokolenja, reći da pripada odgovornosti arhitekata. Paradoksalno, mi imamo dobre arhitekte a lošu arhitekturu. Po neki novi uspeli ( autorski) objekat je dobrodošao, ali srpska arhitektura će biti bolja tek kada bude manje primitivnih i rugobnih građevina, manje užasavajuće uništenih prostora u našim gradovima i naseljenim mestima, odnosno kada uspele gradjevine ne budu samo iznimni primeri nego kada se opšti nivo graditeljstva podigne.

Uticaj na kulturnu javnost i Srpsku akademiju nauka i umetnosti 

- Vi ste graditelj, poslenik pisane reči, profesor arhitekture čija je ukupna aktivnost uvek imala i ima veliki uticaj kako na studente i kolege tako i stručnu i kulturnu javnost. Danas kao član SANU čini se da imate nešto šire mogućnosti. Može li se uticati na našu arhitektonsku budućnost ?
Ako je arhitektura jednog vremena samo slika u ogledalu tog vremena, onda budućnost naše arhitekture najdirektnije višestruko zavisi od celine životnih procesa koji nas očekuju. Ništa manje od naše sveopšte sudbine i budućnost arhitekture objektivno stoji u okruženju pomešanih strahova i nadanja. Činjenica je da su mnoge okolnosti veoma nepovoljne. Bojim se da su za arhitekturu značajno destimulativni ako ne i porazni uslovi sve dubljeg i sve šire rasprostranjenog siromaštva. S druge strane još je ubitačnija bezvoljnost, apatija sredine u odnosu prema prostoru, prema kvalitetu i nivou uređenosti sredine, što je sve posledica psiho- socijalnog stanja, dezorjentacije ljudi, gubljenja osećaja pripadnosti, odgovornosti, životne volje i dr. Budući dakle da na arhitekturu odnosno njenu budućnost presudno utiče bekgraund – materijalna, ideološka, moralna, duhovna pozadina, u našem vremenu , našoj sredini trebaće mnogo snage uložene u preduslove arhitekture, u postament arhitekture. Verovatno da su negde u prvom redu važnosti kao preduslov preduslova značajni poslovi oko rehabilitacije vere u smisao i mogućnost oporavka, reklo bi se u vihoru vremena izvesno poljuljanog nacionalnog samopoštovanja. Srpska akademija nauka i umetnosti, pretpostavljam kao i druge značajne institucije – univerziteti, škole i td. u predstojećem periodu , nosiće jaku odgovornost za poslove na buđenju energetskog potencijala i oporavak duhovne supstance koja je osnova svakog nacionalnog habitusa. Ali ne samo ove ustanove, u svim sferama delatnosti, u svakoj pori egzistencije biće potrebni doprinosi radi šire shvaćenog prevazilaženja postojećeg stanja. U arhitekturi tako neće biti dovoljni rezultati postignuti na primerima malobrojnih eksluzivnih građevina. Treba oporaviti opštu sliku prostora, izbaviti ga iz prevage svakojake agresije , bahatosti, neukusa, poraznih klišea i primitivizma. U tom cilju najvažniji su poslovi koji predstoje na podizanju nivoa opšte arhitektonske kulture u narodu, edukacija sredine, uticaj na investicione procese i druge aktivnosti koje bi s jedne strane mogli videti kao jačanje arhitektonske delatnosti, ali i kao buđenje novih oblika neophodnog šireg arhitektonsko urbanističkog patriotizma. Taj ambiciozni program će morati da ponesu svi pa i mlađe ili naročito mlađe generacije jer bi odricanje takve ambicije značio odsustvo svake vitalnosti koja je ne samo uslov razvoja u budućnosti, nego i uslov pristupa, pa zatim i uslov opstanka u razvijenom svetu, kome navodno težimo i kome bi voleli da pripadamo.