Predugi čas anatomije

 

Silueta grada u zoni Šterićkinog betona na Zelenom vencu donela je skoro simpatičnu konstataciju o kući kroz koju može da se gleda, naizgled i nakratko poetično, ali što je, kao i svaki vic, ograničenog trajanja duhovitosti. Ovaj čas anatomije, na kome nikako da zvoni, podseća nas na lekciju koju skoro da je savladao čak i Diznijev dobroćudni tupavko Šilja: ne rastavljaj ako nećeš umeti da sastaviš

Piše: Bojan Kovačević

 

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina “starog Energoprojekta”, kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela “Beobanka”. Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

P1090185

Istorijski gledano, arhitektura ovakvog sklopa začeta je u Čikagu kućom Lejter iz 1879. (srušena 1972!) arhitekte Vilijama Le Baron Dženija, oca američkog oblakodera, školskog druga Gistava Ajfela u Parizu, kasnije inženjerca u američkom Građanskom ratu. Zdanje je arhetip skeletne zgrade slobodnog plana, sa rasterom stubova, tada metalnih a kasnije i armirano-betonskih, sa minimalno zauzetim prostorom pri ćoškovima za smeštaj lifta, stepeništa, toaleta i vertikalnih koridora instalacija. Kod Dženija još uvek, naravno, nema “zid-zavese”, ramovi prozora su razuprti između jakih zidanih pilastara koji od spolja ne nagoveštavaju vazdušastost unutrašnjeg prostora. Tu i druge takve potonje kuće poštujemo kao pionire “oslobađanja” prostora od stamenih nosećih zidova, kroz zasnivanje konstrukcione šeme za maltene neograničenu varijabilnost namene, sve do “tekućeg prostora” kao vrednosne krune arhitekture Moderne.

Apsurdno, ta sjajna liberatorska osobina, pak, uz scenario totalne rekonstrukcije srpskog tipa “počni pa ćemo videti…” vraća nas pitanju: čega i ko ostaje autor kada zgrada biva ogoljena spolja, iznutra biva svedena na raster i vertikalne komunikacije? Kada se dilema proširi upitom šta je uopšte enterijer, po sebi, kroz bazičnu funkcionalnu šemu prostora, šta su kategorije dekorativnosti, na nižem, i sušstastvene ambijentalnosti, na višem horizontu tumačenja? Upravo takve provere saleću nekadašnje Šterićkino delo koje je neko krenuo da obnovi i dâ drugom na upotrebu, pa stao, uz ozbiljne relativizacije ideje o ponavljanju izgleda nekadašnje fasade. O nabujalim vanestetskim temama potreba urbanizma i saobraćaja da i ne govorimo. Kuću danas niko neće a svi moramo njen leš da gledamo.

mihailovic

Prekoputa, na drugom uglu Caricine ulice, je omanja zgrada nekadašnjeg “Srbijaprojekta”, iz 1959. godine, autora Slobodana Mihajlovića, decenijama čuvena kao jedan od najstarijih primera prefinjenog oblikovanja elemenata fasadne zavese. U međuvremenu je, bez arhitekte koji nije među živima, preobučena novim fasadnim panelima, negde i kao interpretacija originalnih, ali sa daleko manjim dometom u težnji ka rafiniranosti i cizeliranosti koju je imalo prvobitno odelo. Ne treba, dakako, smetnuti s uma naloge termičkih i drugih propisa koje vreme zaoštrava. U kući, koju ne znamo kako i dalje da pripisujemo Mihajloviću, sada je sedište Agencije za borbu protiv korupcije. Arhitektura se, sluti latinski koren poslednje reči iz imena novog stanara, ovde dobrano iskvarila.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  

No, Beograd ipak nije sazdan samo od luzerskih epizoda. Suprotan primer svemu prethodnom može se identifikovati u procesu i u rezultatu zamene fasadnih elemenata na zgradi Opštine Vračar Alekseja Brkića. Delo možda najposebnijeg arhitekte Beograda druge polovine XX veka, jedna od tri njegove kule uz pijacu Kalenić, dobila je novu obujmicu, izgledom identičnu originalnoj, bez obzira – a tu je poenta! – što bi se danas to dalo napraviti drugačije, možda bolje u nekim tehničkim aspektima, a skoro sigurno i jeftinije. No, ni Englezima ne pada na pamet da pevaju Mocartovog “Don Đovanija” na svom ekumenski dominantnom jeziku, jer napisan je na italijanskom, kao ni njegovu “Čarobnu frulu” drugačije no na izvornom nemačkom. Bivša beogradska ambasada ovog drugog jezika, u Ulici Kneza Miloša, ovih dana je, takođe, u nekakvom dubinskom ogoljavanju, prolaznicima ružnom i neshvatljivom, uz apsurdnu okolnost da je njen arhitekta, Bogdan Ignjatović, svojevremeno upravo jedan oplemenjeni betonski “roštilj” osmislio ispred povučene ravni prozora, kao glavni izražajni akcenat.

Mogući cinični zaključak mogao bi biti da je odlično to što rekonstrukcija Narodnog muzeja nije ni započeta, da ne bi, eto, on mogao biti “ostavljen na pola”. Da ga mi, u stvari, možda ne čuvamo od polutanstva!? Sve sa takozvanim predizbornim skelama koje pred njim stoje na našem Trgu, biće uskoro, pune dve godine iako se, inače, iznajmljuju po tarifi na dan. Silueta grada u zoni Šterićkinog betona na Zelenom vencu donela je skoro simpatičnu konstataciju o kući kroz koju može da se gleda, naizgled i nakratko poetično, ali što je, kao i svaki vic, ograničenog trajanja duhovitosti. Ovaj čas anatomije, na kome nikako da zvoni, podseća nas na lekciju koju skoro da je savladao čak i Diznijev dobroćudni tupavko Šilja: ne rastavljaj ako nećeš umeti da sastaviš. Jeftinoća vremena u Srbiji strašnija je od kuge.