На линији моје обавезе да сведочим о своме времену, као човек у озбиљним го­динама, кренуо сам да кроз неколико серија текстова забележим то време које сам проживео и искуство које сам стекао. То сматрам моралном обавезом која припа­да мојим годинама. Наилазећим генерацијама треба отворено рећи нашу истину о нашем времену и наша искуства, а они су образовани и паметни па ће то знати да искористе или ће живети у истим грешкама и заблудама у којима су протек­ли и наши животи

 

Пише: Бранко Бојовић

 

Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап 1

 

Пре десет година, тачније године 2002. изашла је књига мемоара Дра­гог Стаменковића, партијског, државног и синдикалног функционера, јед­ног од највиших у Србији оног времена. (Драги Стаменковић – „Између идеала и политике – лично казивање и сведочење“, Стручна књига, Бео­град 2002. год.).

Ово сведочење Драгог Стаменковића веома је значјно као документ о времену и месту, много значајније него што то на први поглед изгледа. Већ сам наслов књиге отвара питање о томе да ли има идеала у политици или их има само у филозофији политике. Већ тај наслов отвара проблем разли­ка између нормативног (читај: идеолошког) и стварног (читај: политич­ке реалности, политичког прагматизма). Због тога ову књигу треба чи­тати са великом пажњом и између редова – она у многим привидно неваж­ним формулацијама открива праву суштину међурепубличких и међуна­ционалних односа у времену непосредно пред распад друге Југославије. Так­вим читањем полако ћете откривати догађаје иза кулиса који јасно по­казују како су комунисти Србије и комунисти Срби уопште, српски народ полагано, корак по корак, водили из пораза у пораз, све до партијског лин­ча Србије и Срба који је започет ликвидацијом Александара Ранковића, а институционализован на нивоу државе Уставом из 1974. године када је Србија постала у свему неравноправна као република, када је ставље­на под протекторат покрајина и преко њих, Хрватске и Словеније, када је оспорена као држава. Све то је, разуме се, урађено у име идеала – брат­ства, јединства, равноправности. Све што у књизи пише утолико је зна­чајније што је садржај књиге систематизовано сећање на време које смо живели уљуљкивани у напред наведене идеале барона Минхаузена са дугим стажом у домену пратијске пропаганде.

У овом тексту ћу се, мало више него што је то уобичајено, послужи­ти цитатима из књиге Драгог Стаменковића. Први разлог за употребу цитата је у томе што их користим као исказ сведока и учесника у до­гађајима који су значајни за тему овог текса. Други разлог је у томе што ми они омогућавају да тумачењем тих цитата одредим степен верности 

коју према идеалима своје младости показује Драги Стаменковић јер поје­дине, да не кажем многе, формулације јасно показују степен идеолошке, по­литичке и националне заблуделости те генерације српских комуниста.

На странама 153 и 154 налази се следећи текст: 

„Новембра 1964. био сам присутан састанку Одбора за привреду СИВ-а на коме је било речи о финансирању започете изградње хидроелектране „Ђердап“. Остало ми је у сећању да је тада Јаков Блажевић, председник Привредне коморе Југославије, рекао да „Ђердап“ не треба градити.

Био сам толико изненађен да нисам могао веровати сопственим уши­ма. Помислио сам да је Блажевић хтео да каже да Србија има средства, па нека гради електроцентрале, али без учешћа Федерације.

Законско регулисање материје слектропривреде било је у домену Феде­рације, па је увек било свађе око изградње нових хидро и термоелектрана, иако је прихваћен принцип да се граде најпре најрентабилнији објекти. Да би се спорови избегли, било је одлучено да Федерација престане да се бави електроенергијом, јер је то, по природи ствари републички проблем који треба да решавају републике, сходно њиховим потребама и могућностима искоришћавања природних ресурса. Моменат у коме је заузет такав став дио је неповољан за Србију, јер није располагала јачим енергетским изво­рима, а градња „Ђердапа“ је започета.“

Овај цитат сам по себи не захтева тумачење, али треба рећи неко­лико речи о историјском и политичком контексту у коме се све ово о чему цитат говори дешава, треба дати неколико објашњења за оне који ће мо­жда читати овај текст, а не памте оно време нити су о њему обавеште­ни, било кроз процес образовања, било преко медија.

Већ у тексту Првог петогодишњег плана који је рађен под руковод­ством Андрије Хебранга (Петогодишњи план развитка народне привре­де Федеративне Народне Републике Југославије, 1947-1951 и народних ре­публика, Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе), створена је концептуална основа партијске политике према Србији јер су Србији, у том плану, биле предвиђене најниже стопе раста и развоја. Догађаји из 1948. године добро су дошли за даљу разраду овог кон­цепта. Са позивом на опасност са Истока започела је сеоба индустрије из Србије на западне територије Југославије и то пре свега онога што је у привреди Србије било највредније, као што је нпр. производња камио­на освојена у индустријском басену Раковицa још пред Други светски рат. Врх партије и државе се није тиме задовољио. Кадрови партије задужени за стратегијско војно планирање зарадили су идеју о минирању Ђердапске клисуре како би се цела Војводина потопила, итд. За читаво то време, и само у Србији, траје беспримерно суров и непринципијелан тзв. „откуп“ пољопривредних производа од сељака о чему је у својим делима писао нпр. Младен Марков, и други. Кроз безброј оваквих и сличних политика и мера створена је основа за трајно заостајање Србије у привредном развоју што се испољило још у седмој деценији прошлог века, а у осмој и деветој деце­нији истог века чак су и најокорелије комунистичке главе почеле о томе да јавно говоре придружујући се тако анализама и упозорењима које је током низа година стручној и грађанској јавности упућивао др Коста вић (Коста Михајловић: „Расправе о развоју југословенске привреде“, Еко­номски институт, Београд, 1977. године; „Економска стварност Југосла­вије“, Београд, 1982. године; „Регионална стварност Југославије“, Еконо­мика, Београд, 1990. године), али и Андрија Гамс (који је иако је мађарски Јерврејин, проглашен за српског националисту) и многи други.

Све се то веома добро знало у врху Партије и државе. Са 1965. годи­ном, тј. са уласком у тзв. привредну реформу (крај јула 1965. год) у другој Југославији се најзад признало да Србија заостаје и да је треба компензо­равати за вишедеценијско заостајање. Тада је на нивоу федерација доне­та одлука да Федерација учествује у финансирању пет великих капита­линих објеката у Србији:

– Пруга Београд – Бар

– Железара Смедерево, данас САРТИД

– Ауто-пут кроз Србију

– Канал Дунав – Тиса – Дунав 

– ХЕ Ђердап – 1 

Иако на први поглед добро решење за Србију, ова компензација се по­казала као својеврсна подвала. Наиме, новац који је обезбедила Федера­ције одређен је у фиксном износу тј. без урачунавања инфлације која у дру­гој Југославији никада није била мала. У исто време радило се о изградњи објеката који се, по природи ствари, граде по неколико година. Тако је, на пример, сам систем Ђердап 1 грађен од 1964. до 1972. године. Инфлације је учинила своје, средства Федерације бивала су, из године у годину, реално све мања тако да је Србија због изградње ових објекта морала да захвати и акумулаицју из привреде али и да распише интерне зајмове не били бар неке од ових објеката како-тако завршавала. Цена је била велика – сада су ови објекти, управо због некоретног начина финансирања, постали раз­лог за даље заостајaње Србије. Ипак, и у тако неповољним условима, а мо­жда и баш због тога, велики инжењери Србије, и други привредни руково­диоци као што су били Гавра Мартић (Барска пруга), Панта Јаковљевић (Ђердап 1), Милутин Чеперковић (Железара Смедерево), Првослав Рако­вић (Црвена застава), Ђорђе Стрижак (Магнохром) и др., и њихови тимо­ви правили су велике и веома значајне резултате. 

Доказ за твредње изнете у предходном пасусу налазимо на 155. стра­ни текста у сећањима Дргаог Стаменковића:

„У 1965. стално су се потезали проблеми око нивоа инвестиција и њи­ховог кресања. Нарочито је Федерација настојала да ову обавезу уклони из своје надлежности, јер се пошло од оцене да су инвестиције узрок све већем расту цена и инфлацији.

Србија се нашла последња у реду завршавања започетих, а недоврш­них инвестиција у чијем покривању учествује Федерација кроз заједнич­ка средства. Уз велике напоре и уз наше учешће од 20 посто, што није био случај са друигима, успели смо да се заврши део аутопута кроз Београд и мост на Сави“.

На страни 154. сећање Драгог Стаменковића налази се следећи ци­тат:

„У то време су у Словенији биле завршене све хидроелектране на Дра­ви и цена енергије била је врло профитабилна. У Хрватској је била слич­на ситуација. То је био прави разлог што је дошло до жестоког сукоба из­међу Србије и Федерације, јер смо солидарно учествовали у изградњи енер­гетских објеката у Словенији, Хрватској и БиХ-а и то са 40 посто. И сада, када такав прилаз треба да се примени и на Србији, од ње се тражи да сама финансира изградњу „Ђердапа“. Тада је Србија градила још две хи­дроцентрале: „Бајина Башта“ и „Потпећ“. Закључено је да у будуће пи­тање снабдевања електричном енергијом преузму републике. Компромис сам постигао с однашњим потпредеседником СИВ-а Борисом Крајгером. Тада сам у име Србије рекао да се слажемо, али смо упозорили „да када ‘Ђер­дап’ буде готов, не буде приче да је распоедела енергије ствар Федерације, па није правично да неко буде у мраку, а други имају светло“. Много година касније управо се то догодило, (подвукао Б.Б.). Србија је уложила огромне напоре и средства и решила проблем електричне енергије за дужи период, а нарочито градњом великих термо-електрана код Обреновца, док су дру­ги почели да осећају несташицу електро-енергије“.

Три наведена цитата могла би да послуже као основа за израду низа доктората који би могли да буду посвећени односима у тадашњој Федера­цији, положају Срба и Србије у тој и таквој држави, проучавању привред­не историје Србије онога времена и другом, али то су теме за неке друге људе, и прилике. Ја ћу се овде задржати на изношењу две-три констата­ције и неколико чињеница.

Најпре, треба приметити да је цела идеологија СКЈ тога времена била заснована на причи о солидарности радних људи и грађана (у домену фи­нансирања стамбене изградње, нпр.) на солидарности република и по­крајина и сл. Ипак, текст показује да је тај принцип важио селективно – Србија има обавезу солидарности са другим политичким територијама у тадашњој држави, али обратно – тај принцип не важи. Ипак, то је мало или бар мање зло, велико зло ће тек доћи – о томе ће бити речи касније.

И тако, у недостатку домаће акумулације, једини излаз за Србију био је задуживање у иностранству. Уз одобрење тадашње савезне државе. У име савезне државе са захтевом Србије се сагласио Борис Крајгер, потпред­седник СИВ-а, тј. савезне владе. Та сагласност није могла да буде дата, а да није била одобрена са највишег места у тадашњој држави тј. дру­гој Југославији. И Србија се задужила. Тиме је створена финансијска кон­струкција, основа за изградњу ове хидроелектране, једне од највећих у све­ту онога времена.

Србија се журила са изградњом ове електране из много разлога. Први је свакако производња струје која је Србији недостајала. Други разлог био је уређење Ђердапа за пловидбу али то баш и није био неки велики прио­ритет за привреду Србије, обзиром на стање домаће речне флоте и обим речног саобраћаја. Уређење Дунава као пловног пута у сектору Ђердапа било је много важније за државе које су биле господари пловидбе на Дунаву – пре свега СССР-а који је тада још увек постојао и био подунавска земља за разлику од данашње Русије, али и Немачку. Најважнији разлог за жур­бу било је то што је ХЕ Ђердап 1, када почне са производњом, требало да буде основа много шире активности на уређењу и изградњи простора Ср­бије. Основа те идеје била је начину организовања и пословања електро­привреде, у то време.

Наиме, електропривреде су биле републичке, цене су биле повољне тј. обезбеђивале су значајну акумулацију, а та акумулација је била шанса за озбиљне послове на уређењу државе Србије.

Према јавно објављеним подацима производна цена струје тј. кило­ват-сата (кWh) у тренутку завршетка ХЕ Ђердап 1 на излазној тра­фостаници била је 8 тадањих динара, цена киловат-сата на месту по­трошње, односно конзума била је 16 динара. Разлика од 8 динара по ки­ловат-сату умањена за губитак на мрежи (у преносу струје) требало је да буде инвестирана великим делом у уређење сливoва све три Мораве (и њених притока) са примарним циљем да се смањи продукција наноса иза­звана дуготрјаним процесима ерозије. Уређење слива три Моравe подра­зумевало је изградњу система акумулација које би успориле засипање Ђер­дапског језера али би, уз то, обезбедиле водоснабдевање великог броја на­сеља водом, наводњавање релативно великих површина пољопривредног земљишта, заустављале поплавне таласе, умањиле неравномерност па­давина и протока на домицилним водама, и друго. 

У време док је трајала веома интензивна градитељска акција на ХЕ Ђердап 1, водопривредно предузеће „Морава“ добило је задатак да уради програм и пројекат уређења слива све три Мораве а то је простор који обухвата скоро целу централну Србију. „Морава“ је урадила свој задатак, а њен тадашњи директор, Исидор Чоловић, активно је радио на пред­стављању овог пројекта србијанској јавности.

Истовремено са овим послом одвијало се и пројектовање конкретних акумулација и припрема за њихово грађење.

Са пуштањем у рад ХЕ Ђердап 1 Србија је дошла у доста добру енергет­ску истуацију – имала је струју за своје потребе и продају вишкова стру­ке како унутар тадашње Југославије тако и у окружењу. То је омогућено започињањем изградње великог трансјугослвоенског далековода на напон­ском нивоу од 380 кило-волти (кV) који је требало да прстенасто пове­же све југословенске републике и покрајине, као и да оствари везе са сусед­ним електроенергетским системима у државном окружењу. Овде се трeба подсетити још једне веома битне чињенице, зато правим малу дигресију. ХЕ Ђердап 1 завршен је 1972. године. Те исте године обављен је и спроведен партијски обрачун са тзв. либералима. У држави Србији смењен је прак­тично цео републички комитет осим неколико Титових подрепаша, а изр­шена је ликвидација много хиљада партијских, а нарочито привредних ру­ководилаца, нарочито и пре свега, способних руководилац тада најзначај­нијих предузећа, пословних удружења и др. О томе је веома аргументова­но и поучно писао Славољуб Ђукић (Славољуб Ђукић: „Слом српских либе­рала“, има више издања ове књиге). Хајка на Србе и Србију отпочета уби­ством Слободана-Крцуна Пенезића и обарањем Александра – Леке Ранко­вића, добила је импулс. Била је то прилика коју је требало искористити. То се управо и десило, коју годну касније.Резултати ове акције су многи, наводим само оне који се тичу ХЕ Ђер­дап 1, напосредно. Најпре, пошто је сва акумулација по основу производње струје преливена у савезну државу није било средстава за изградњу аку­мулација у сливу све три Мораве, односно уређење слива све три Мораве, а пре свега за изградњу акумулација које би зауставиле нанос и на тај на­чин проудужиле век Ђердапског језера. Ни данас није урађена ни половина акумулација (Ратко Вујновић: „Воде Србије“, Грађевинска књига, Београд, 1995. год.), који је предвиђао пројекат уређења слива три Мораве што зна­чи да је речни нанос сада већи више од 40 година засипао Ђердапско језеро и оно сада има знатно смањену запремину. Пре више од 10 година имао сам прилику да се лично у то уверим. Нашао сам се у броду Лучке капетаније из Кладова и брод се два пута насукао на исталожени муљ на дну језера.

Осим овога што је речено, због успора Дунава изазваног изградњом ХЕ Ђердап 1 дошло је до плављења целе доње зоне канализације у Београду, до­шло је до подизања нивоа подземних вода у великом делу Баната итд.,итд. О неким од тих проблема биће речи у другим текстовима истог овог ци­клуса.

Чињенице које су концизно, али мислим, довољно разумљиво и јасно ис­причане у претходним деловима овог текста верујем да доказују поткра­дање, да не кажем пљачку Србије, спроведену системом политичко-прав­них и организационих мера на почетку осме деценије прошлог века. Али причу не желим ту да завршим. Желим да додам још нешто што је по мојој процени важна чињеница која захтева коментар. Веома је интересантно како све ове догађаје коментарише, односно не коментарише, Драги Ста­менковић. Његов коментар наћи ћете у трећем цитату у овом тексту, тај коментар је подвучен. Драги Стаменковић поткрадање Србије кроз механизам стварања Југословенске електропривреде коментарише ла­конски, он каже: „Много година касније управо се то догодило“. Како се то догодило – мајоризацијом, какве су последице по грађане, државу и привре­ду Србије – све то он не коментарише. Он је, очито, веран својим идеали­ма од младости па до краја своје каријере и живота и за њега је, изгледа, то једино важно. Штете које је тај будаласти идеализам српских комуни­ста наносио народу и држави нису баш много значајне. Ето, они су се тру­дили али нису могли, прагматизам живота, а нарочито партијског живо­та условљен односом снага у СКЈ био је јачи од њихових добрих намера. И тако су се Срби комунисти, идући за својим идеалима, нашли ако не надо­мак националне издаје онда бар надомак издаје великог броја интереса на­рода и државе Србије.

Ипак, правде ради, мислим да треба да кажем и нешто у одбрану Дра­гог Стаменковића. Као човек који дуго и много памти, због себе самог тј. због соптвеног поштења, морам да јавно напишем да је међу многим пред­седницима републичке владе у Србији (а то се некада звало председник Из­вршног већа Републике Србије – односно РИВ-а) Драги Стаменковић био један од двојице најбољих – други је био Миленко Бојанић. Али – о томе не­ком другом приликом.

 

НАПОМЕНА:

Године 2015. обележен је један значајан јубилеј – 50 година од отпочињања ра­дова на Хидроелектрани „Ђердап 1“. Белешку о томе инжењера Бранислава Воји­новића објавили смо у броју 7-8 часописа „Изградња за прошлу годину. Током про­шле године објављена је монографија о великом српском инжењеру Пантелији – Панти Јаковљевићу, аутора Мр Бранислава Војновића, Иване Стекић Јаковље­вић и Славке Лазић Војиновић, која је промовисана на Трибини „Српски неимар“ Удружења „Изградња“, 9. јунa 2015.г. Све што је напред наведено повод је за објављивање овог уводника.
Текст уводника настао је 2012. године у серији текстова на којима годинама радим и која носи збирни назив „Како смо поткрадани некад и сад“. Неки од тих текстова, у целини или у деловима објављивани су у нашем часопису као серија уводника.
У годинама од 1966. до 1973. радио сам на изради Планерског атласа простор­ног уређења Југославије. Када сам уведен у овај посао имао сам 26 година и непуне три године праксе у Комуналној служби Општине Чукарица. Тим за израду Пла­нерског атласа радио је у саставу Бранислав Крстић, архитект, руководилац пројекта, Александар Вељковић, географ, Миша Давид, архитект и Бранко Бојо­вић, архитект. Атлас је рађен као приручник за људе који доносе крупне инвести­ционе одлуке, а рађен је по методологији просторног планирања. Одштампан је у „Геокарти“ 1974. године, а његова дистрибуција је забрањена Одлуком Генера­литета JНA (Генерали Радаковић и Вранић), иако су у изради Атласа коришћени само јавни подаци. Према информацијама добијеним од колега и пројатеља који су били у војној дипломатији, Атлас је био обавезна литература за све наше војне аташее широм света – то говори о његовом значају и квалитету – био је то огро­ман резултат у тематској картографији чак у светским размерама. Oko 800 не­продатих примерака Атласа отишли су у стари папир, а обимна документација која је коришћена у изради овог Атласа уништена је у Југословенском институ­ту за урбанизам и становање у коме је цео овај пројекат урађен. Остала је лична архива и сећања на овај пројекат – вероватно највећи пројекат икада у урбаниз­му Југославије и Србије.
У овом Планерском атласу, ја сам руководио израдом карата привреде, ин­фраструктуре и серији појединачних карата, као што су културна добра на тлу Југославије и друго. Током израде Атласа остварена је веома обимна сарадња са републичким и савезним министарствима, Службом друштвеног књиговодства, привредним коморама, научним и другим институцијама. Онај ко је био вољан могао је у тој сарадњи веома много да научи.
Током рада на овом пројекту дошао сам до великог броја личних контаката и многих сазнања. То је почетак мог мишљења о урбанизму који почиње од гео­политике а завршава се на парцели и објекту. То је почетак мог опредељења да општу политику и све пратеће политике разумем, јер ми оне одређују животне алтернативе, али и почетак моје омразе са политиком о којој мислим да је ружан и прљав посао. Ипак, сазнања која сам стекао о политици и струкама обавезују ме да сведочим о своме времену, колико год могу лишен идеолошких, политичких и партијских/страначких обзира.
На линији моје обавезе да сведочим о своме времену, као човек у озбиљним го­динама, кренуо сам да кроз неколико серија текстова забележим то време које сам проживео и искуство које сам стекао. То сматрам моралном обавезом која припа­да мојим годинама. Наилазећим генерацијама треба отворено рећи нашу истину о нашем времену и наша искуства, а они су образовани и паметни па ће то знати да искористе или ће живети у истим грешкама и заблудама у којима су протек­ли и наши животи.
Објављивањем овога текста поводом јубилеја једног од највећих инжењер­ских успеха у историји српског народа, ја сматрам да извршавам свој део грађан­ске дужности према свом народу и својој држави.