O arhitekturi Beograda sve manje se pitaju arhitekte, a tek ne njegovi stanovnici, već se odluke o novim zgradama, spomenicima, fontanama, jarbolima donose bez dogovora, dijaloga i javne rasprave. Čak ni kritike ni polemike koje se vode oko novijih graditeljskih poduhvata ne dotiču mnogo one koji odlučuju o tome kako će izgledati Beograd. A to sve urušava postojeću arhitekturu grada, načetu još devedesetih

 

Piše: Ana Mitić

 

Zgrada tehničkih fakulteta jedna je od najlepših u Beogradu, simbol grada, i za nju je, u konkurenciji sa više od 50 zgrada u anketi Nedeljnika “Koja zgrada u Beogradu je najlepša?”, glasao najveći broj učesnika (pogledaj podtekst). U toj zgradi nalazi se, između ostalih, slučajno ili ne, i Arhitektonski fakultet. Tamo se obrazuju arhitekte, stručnjaci za arhitekturu. Naziv je potekao iz grčkog jezika od reči “arhi” što znači “nad” i “tekton” što znači graditelj i označava nekoga ko je iznad običnog graditelja, ko spaja nauku u umetnost.

Ali o arhitekturi Beograda sve manje se pitaju arhitekte, a tek ne njegovi stanovnici, već se odluke o novim zgradama, spomenicima, fontanama, jarbolima donose bez dogovora, dijaloga i javne rasprave. Čak ni kritike ni polemike koje se vode oko novijih graditeljskih poduhvata ne dotiču mnogo one koji odlučuju o tome kako će izgledati Beograd. Kao da Beograd pre njih nije ni postojao. A to sve urušava postojeću arhitekturu grada, načetu još devedesetih, kažu arhitekte – dakle oni koji se razumeju.

Put do simbola u arhitekturi je složen, i retke se građevine uzdignu na tu srećnu ukrsnicu stvaralačkog nadahnuća, tehnološkog proboja, konstruktorske invencije, vešto iskorišćene lokacije, i, što je najvažnije, opšteg prihvatanja u javnosti, objašnjava Slobodan Giša Bogunović, filozof i teoretičar arhitekture.

“Ovde, inače, imamo primere da se nove i skupe građevine apriori proglašavaju simbolima Beograda. To se, u maniru Kralja Ibija, ‘onako sune u masu pa kako padne… Nekako krene od nama ka njima…’. Ali neće, ne ide tako. Gromko najavljivan simbol nije postao ni Most na Adi, ni fontana na Slaviji, niti će ‘Beograd na vodi’, sve sa svojom kulom. Naivnost simboličkih htenja ide, naime, u korak s prihvaćenim političkim modelom dekorativizacije stvarnosti, i sve je to, nažalost, plod površnosti i analfabetizma naših gradotvoraca”, priča Bogunović za Nedeljnik.

 

 Foto: Mosha

Sve promene u glavnom gradu Srbije – počevši od projekta “Beograda na vodi”, rekonstrukcije centralnih ulica i trgova, najavljene 54 fontane – sa sobom neizostavno nose i pitanje potencijalnog narušavanja “duha Beograda”. A Beograd je inače jedan od gradova koji je najviše puta rušen u svojoj istoriji i koji je isto toliko puta iznova građen. Ipak, ima svoje simbole u arhitekturi. U pokušaju stvaranja nekih novih simbola, iznutra se urušava ono što je stvarano i preživelo mnoga rušenja kroz istoriju.

“Kao što tabloidi nemaju veze sa ozbiljnim novinarstvom, tako se i senzacionalizam dekorativnog tipa u umetnosti i arhitekturi uglavnom svuda manifestuje kao kič. Niko se ne zalaže za uspostavljanje komesarskih represalija nad lošom arhitekturom, koja cveta širom starog Beograda s njenim belim neoklasicističkim pročeljima, zašećerenim balustradicama, ljupkim timpanonima i opštim pozivom na dopadanje na prvu loptu, kao što, naravno, niko ne može starletama braniti da izgledaju kako izgledaju, ali kič izvesno ima upliva na društveni identitet i jeste poguban za stanje i budućnost nacije”, kaže Bogunović.

“Taj identitet se već poznaje, i pored sve slobode rada palcem pri menjanju TV kanala. Na stranu što je sve manje onih koji upotrebljavaju palac kao spoljašnji instrument mozga, i sve će ih biti manje nastavi li se ovako. Krunski protivargument producenata i tvoraca kiča jeste onaj: ‘Gospodo, ne sviđa vam se, promenite kanal.’ Ali stvari u urbanizmu i arhitekturi uopšte nisu tako jednostavne. Znate, tu se kanal teško menja i emituje se ponekad čitavim naraštajima”, opominje Bogunović.

 

 

O tome kako se sve te nove građevine, spomenici, fontane… (ne) uklapaju u postojeću arhitekturu i izgled Beograda i koliko ruže prestonicu, Dejan Krajinović, urednik portala Beobuild.rs, konstatuje da se novi projekti u gradu, nažalost, sprovode bez ikakvog dijaloga sa stručnom javnošću i u otvorenom sukobu sa zainteresovanim delom građana.

“Primetan je nedostatak plana i stihijski pristup stvarima, kao i visok stepen nekompetencije, čak i kada se radi sa najboljim namerama. Ima i pozitivnih primera, ali kada govorimo o projektima ulepšavanja grada, mora postojati zdrav kontekst i racionalna mera. Spomenici, umetničke skulpture i fontane su dobrodošli elementi javnog prostora, ali ako proizvode ovako oštre podele u javnosti, onda stvari gube smisao i vrše kontraefekat. Neuralgična tačka je i Zavod za zaštitu spomenika, u koji više niko nema poverenja i čiji rad se mora preispitati”, kaže Krajinović za Nedeljnik.

Objašnjava da je zbog svojih istorijskih okolnosti Beograd grad mozaik sačinjen od najrazličitijih trendova u arhitekturi i urbanizmu.

“Nepostojanje klasične jednoobraznosti u stilu je njegova osnovna odlika, a zadatak arhitekata i urbanista je da to uobliče i afirmišu na pozitivan način. Arhitektonsko nasleđe je u fragmentima i veoma je slojevito, tako da je teško govoriti o prepoznatljivom stilu”, pojašnjava Krajinović.

On dodaje da u ovom trenutku arhitektura nije adut našeg grada, čemu umnogome doprinosi i vrlo loše stanje fasada na čitavom fondu.

“Ono što je dugoročno napravilo najveću štetu arhitekturi grada, jesu i nekontrolisane dogradnje i intervencije na objektima, što mi u redakciji i na forumu još zovemo i ‘favelizacija’ Beograda. Teško da postoji išta štetnije za jedan grad i ekonomiju od tolerisanja ilegalne gradnje, a sada je opet vidljiv novi zalet u tim aktivnostima. Ako već nisu, ilegalne građevinske improvizacije postaće naša arhitektonska prepoznatljivost”, precizira sagovornik Nedeljnika.

Kako bi trebalo da izgleda ta nova arhitektura kako bi se uklopila u postojeću? Zašto se o tome ne pitaju arhitekte, zašto struka ćuti i zašto se na kraju ne pitaju ni Beograđani, kao što je praksa u nekim prestonicama gde građani glasaju o svakom predlogu koji se tiče uređenja i izgradnje grada, pitanja su na koja nema odgovora, makar ne razumnog. Odluke o tome šta će se graditi donose se kao preko noći, rezultiraju negodovanjem u javnosti, argumentovanom kritikom struke, ali na kraju se svedu na lament nad Beogradom.

“Arhitektura je izraz kulture i vezana je za stanje države, njenu ambiciju, snagu i prestiž. Sa krajem Jugoslavije nestala je i državna ambicija, tako da je sistem preuzeo neregulisani divlji kapitalizam”, skenira Krajinović situaciju, odnosno zašto je tako kako je.

Drugim rečima, ukinuta su sva pravila i procedure, odbačeni su standardi i norme, pa urbanističke uslove sada određuje investitor.

Giša Bogunović podseća da je u jednom svom maestralnom tekstu o spomenicima i trgovima Beograda iz 1930, Veljko Petrović pisao o izvanrednoj važnosti oplemenjenog ambijenta, blagotvornog dejstva arhitekture i skulpture na našeg građanina koji vazda živi “u grču pritešnjenog i provizornog živovanja”… jer se duša naših naslednika može odnjihati samo uzvišenom lepotom grada, nikako drugačije…

Zato, najdobronamernije, predlaže ideatorima brojnih fontana, scenografija i spomenika u Beogradu da se “manu dobošarstva tabloidnog gradouređivanja, jer je ono u društvenom smislu jednaka pošast kao žutilo u štampi, i da se najpre dohvate sasvim malih, svima korisnih stvari i svakodnevnih podviga. Estetizantnost je privilegija dovršenih svrsishodnih i održivih rešenja, obrnuto je tragična butada ili vatromet kiča.”
“Umesto novih fontana siguran sam da bi građani bili zahvalni da se obnove postojeće i presahle fontane. Umesto one nove sive kaldrme uvezene iz Grčke, neka se, recimo, pošteno i kako je obećano pretresu i vrate šareni obluci stare Skadarlije, koju smo svi zajedno uglačali koracima. Šta ćete, za početak, bolji nacionalni predložak od tog? Kao da je to nešto teško i neizvodljivo? Toliko teško da bi se rešilo razmenom dva SMS-a između sebi i nama trenutno veoma važnih ljudi”, kaže Giša Bogunović.
A kao da drama oko fontane na Slaviji nije bila dovoljna, ovih dana slušamo o 54 nove fontane. Dejan Krajinović, urednik portala Beobuild.rs, objašnjava da fontane mogu biti atraktivan i lep dodatak skoro svakom ambijentu i raduje vest o potencijalnom unapređenju javnih prostora u gradu — Beograd može i treba da dobije nove fontane, ali broj od 54 svakako je van dometa u kratkom roku.
“Strahovanja u struci i javnosti su opravdana i proizilaze iz dosadašnjeg iskustva sa projektima na javnim prostorima, koji već neko vreme pokazuju veoma loše tendencije i bezidejnost. U kontekstu velikih urbanističkih, infrastrukturnih ili komunalnih problema koje grad ima, ovakva inicijativa ne samo da ne nudi nikakva rešenja, već je, izgleda, i u raskoraku sa realnošću”, smatra on.
A da li Beogradu trebaju 54 fontane, ako se uzme u obzir da njihova uloga nije samo estetska već i da rashlade, na primer, i da veliki broj postojećih fontana propada i, na kraju, mada je moglo i na početku — sramota sa fontanom na Slaviji u koju ne možete da bacite ni novčić, a ni da joj priđete. Koji grad sličan po karakteristikama Beogradu i karakteristikama koje se uzimaju u obzir kada se grade fontane, ima tako mnogo fontana kao što je broj koji je predložio predsednik, ima li ih neki grad uopšte toliko?

 

 

“Otprilike tu negde i dolazimo do problema ove inicijative. U ovom trenutku Beogradski vodovod i kanalizacija upravljaju sa 165 javnih česama i 42 fontane, što nagoveštava da bi se najavljenom gradnjom broj javnih fontana praktično udvostručio. Ne postoji nikakva norma koja utvrđuje koliko fontana je dovoljno ili potrebno jednom gradu, u najvećem svodi se na kapacitet da se održavaju. Moderne tehnologije omogućavaju primenu u skoro svim uslovima i pomenute karakteristike (poput klime, veličine i tehnologije) samo mogu da menjaju cenu eksploatacije. Od malih žubora u parkovima do velikih vodenih atrakcija, fontane i danas pokazuju prestiž. Beograd nije grad koji ima veliki broj fontana, tako da je odluka najviše vezana za to koji su prioriteti. Pored toga, dugoročno održavanje je velika boljka našeg sistema, pogledajte samo stanje ostalih fontana i česama, pokretnih stepenica i javnih liftova u gradu”, savetuje Krajinović.
Milorad H. Jevtić, arhitekta, kaže da odlučna najava Aleksandra Vučića o 54 nove fontane liči na brzopleti i nepromišljeni prkos uvređenog svemogućeg samodršca:
“‘Ne valja vam fontana na Slaviji, je li, e pa ja ću da gradim 54 fontane u Begradu, 10 u Nišu, 12 u Novom Sadu i još po Srbiji, pa da vidim šta ćete onda da kažete!?’ To je toliko neozbiljno izrečena namera, daleko od ikakvih prekih potreba i realnih izgleda, jer samonarečeni graditelj (‘Ja ću da gradim…’) u svom sveznanju bi morao da zna da je gradnja jedne fontane složen poduhvat, a kamoli kada se radi o više desetina. U brzopletosti prevideo je da realizacija ovakve ideje sadrži mnoštvo komponenti — počev od investicione, pa redom preko urbanističke, projektantske, komunikacione, vodovodne, elektrosnabdevačke, sve do montažne i gradbene. Pošto čest inicijator ovakvih obećanja voli da određuje rokove, ovom prilikom nas je lišio takvog podatka. Neće valjda da se i ovde kao u ‘Beogradu na vodi’ predviđene tri godine premetnu u tri decenije?”, pita Jevtić.
On naziva trenutnu situaciju “krezubim urbanizom”.

 

“Dok se na jednoj strani, bar prema saopštenjima gradskih vlasti, uveliko realizuje Beograd na vodi kao elitni, visoko urbanizovani kompleks, u stvarnosti, on sa tri-četiri nezavršene ili tek započete zgrade razbacane po velikoj razorenoj ledini sve više poprima formu – ovde zgrada onde zgrada a nigde sređene celine. Tragično po naš grad je to što će se ta slika, uz male varijacije, održavati kroz dugih najmanje trideset godina.
Sintagma ‘krezubi urbanizam’ mogla bi, nažalost, da se primeni i na ceo Beograd sa mnogo zapuštenih gradilišta, nedovršenih zgrada, nakaradnih dogradnji, improvizovanih „divljih“ naselja”, konstatuje arhitekta Jevtić.

“Nedeljnik”, 26. 4. 2018.