U Premijerovoj višestrukoj radnoj hiperaktivnosti, sa neverovatnim rasponom od višesatnog kabinetskog rada, preko nebrojenih privrednih i diplomatskih angažmana, pa čestih TV gostovanja, zatim poseta mnogim gradilištima sve do otvaranja čak i minornih građevinskih objekata, predsednik Vučić, začudo, nije, tokom dve godine, našao ni tri-četiri sata da se susretne sa predstavnicima stručnih ustanova i udruženja i da tako, neposredno, verujem konstruktivno, sučeli stavove oko kapitalno značajnog poduhvata kakav je kompleks “Beograd na vodi”

Piše: Milorad H. Jevtić

Protekle su dve godine otkako je Aleksandar Vučić, tada potpredsednik Vlade, sa gospodinom Muhamedom Al Abarom iz UAE našoj javnosti na televiziji predstavio veliku maketu praćenu nizom 3D slika “Beograda na vodi”. Njegovo oduševljenje projektom velikog investicionog i urbanističkog značaja sa ogromnim ulagačkim sredstvima, pa još, uz to, i kratkim realizacijskim rokom – naišlo je, međutim, u našim stručnim krugovima na mnoga osporavanja počev od ugovorne procedure do prostorne koncepcije.
U reagovanju na prve stručne kritike Potpredsednik je uzvratio začuđujućom bezprigovornom odbojnošću rekavši da pravo na bilo kakve zamerke na takav istorijski značajan poduhvat mogu da daju samo oni koji bi bili u stanju da za ovaj projekat obezbede tri milijarde dolara stranih investicija. Kasnije, u čestom veličanju (svoje) ideje stvaranja  “Beograda na vodi”, u vreme kada je već preuzeo položaj Premijera, došla je i još čudnija uvreda u izjavi kojom je sve one koji u projektu ne vide značaj i lepotu novog urbanog kompleksa nazvao – MRZITELJIMA Beograda?!
Međutim, mnoge kritičke primedbe pokazale su se umesnim, pogotovo kada je obećani i hvaljeni rok realizacije projekta od tri razvučen na, ne baš sigurnih, trideset godina. Istovremeno se pokazala umnogome promašena tvrdnja o ogromnom privrednom zamajcu koji će uloženih nešto više od tri milijarde dolara doneti našoj zemlji. Dogodilo se, pak, da bi tu sumu trebalo podeliti na period od tri decenije, pa, pribložno uzeto, 100 miliona dolara godišnnje ne bi trebalo da se podvede pod najavljeni i naveliko hvaljeni privredni zamajac, pogotovo kada se još ima na umu da mi imamo obavezu da obezbedimo sopstvena nemala sredstva da raščistimo lokaciju i opremimo je spoljnom infrastrukturom.
No, namena ovog napisa nije da se bavi stručnom analizom i osvrtom na multidisciplarne aspekte “Beograda na vodi” nego, gore pomenutim, ignorisanjem stručne pa i opšte javnosti. U Premijerovoj višestrukoj radnoj hiperaktivnosti, sa neverovatnim rasponom od višesatnog kabinetskog rada, preko nebrojenih privrednih i diplomatskih angažmana, pa čestih TV gostovanja, zatim poseta mnogim gradilištima sve do otvaranja čak i mpnornih građevinskih objekata, predsednik Vučić, začudo, nije, tokom dve godine, našao ni tri-četiri sata da se susretne sa predstavnicima stručnih ustanova i udruženja i da tako, neposredno, verujem konstruktivno, sučeli stavove oko kapitalno značajnog poduhvata kakav je kompleks “Beograd na vodi”. Na to ga, eto, nisu podstakli ni mnogobrojni kritički napisi objavljeni tokom protekle dve godine, a posebnu pažnju privlači pojava da se oni ne stišavaju ni danas u vreme započete gradnje prvog objekta. Tako se brojnim, ranije objavljenim reagovanjima (Bakić, Bogunović, Bojović, B. Kovačević, M. Kovačević, Petovar, Stojkov,  pisac ovog teksta i mnogi, mnogi drugi…) nedavno pridružio svojim intervjuima u listovima Danas i Blic i uvaženi akademik Ljubomir Simović u kojima on, uz protivljenje ukupnom konceptu “Beograda na vodi”, predlaže pokretanje akcije pod nazivom ODBRANA BEOGRADA sa idejom da ona obuhvati i poznati pokret mladih NE DA(VI)MO BEOGRAD.
Dakle, evo, prilike da svoju isticanu otvorenost i odvažnost za diskusione duele sa mišljenjima protivnim njegovim stavovima Premijer pokaže pozivom delegiraniranim predstavnicima stručnih udruženja i ustanova, a, takođe, i istaknutim ličnostima suprotstavljenih koncepciji projekta, na jedan susret, na kome bi učestvovali i njegovi najbliži saradnici, posvećen temi  “Beograd na vodi”.
Bio bi to ne samo običan gest dobre volje, nego čak i obaveza, da Premijer, kao glavni inicijator projekta, prihvati ovaj predlog i pokaže spremnost na sučeljavanje sa mišljenjima suprotnim svojim stavovima, a sve u cilju nalaženja rešenja za eventualno modifikovanje, pa možda i radikalno preispitivanje izvođački tek započetog projekta, pri čemu se podrazumeva i mogućnost da Premijer argumentima uveri sagovornike u neophodno zadržavanje osnovne koncepcije projekta. Značaj ovog mega poduhvata sa nesagledivim uticajem na urbo-arhitektonsku sudbinu Beograda zaslužuje neophodnost jednog takvog susreta.

Arhitekt i arhitektonski kritičar
25. februar 2016.

 (Tekst ponuđen, ali neobjavljen u Politici)