Пише: Бојан Ковачевић

У аули Архитектонског факултета Унивезитета у Београду деведесетих година прошлог века постављене су бисте Николе Добровића и Милана Злоковића, чувених српских архитеката и професора те школе, очева модернизма у нас. Злоковић је, додуше, прошао рану фазу итекако добрих класичних језика архитектуре, док је Добровић с дипломом из Прага дошао у Београд 1924. и одмах се вратио тамо јер су овде, како се жалио, места позаузимали бројни руски имигранти архитекти.

Иако су неки од неимара били прослављани обликовањем разних меморијала,  самим архитектима код нас нису подизани споменици. Осим ако се не рачуна да они, градњом здања по сопственим пројектима, тиме већ не дижу сами себи ”споменике”. Тад историчари уметности архитектуре пред нечијом зградом, никако не могавши да одвоје дело од аутора, јер им је тако формирано мишљење, казују, на пример: ”Ово је Краснов!” Децембра месеца управо исцуреле године, у трави, уз лучну рачву двају парковских стаза Малог Ташмајдана, појавио се један Николај Краснов који, сходно претходноме, није кућа.

Руски архитекта и уметник је, до смрти 1939, навелико обележио Београд, па и Србију, мајсторским историзмом својих здања. У новим нараштајима еснафа после 1945. није био одговарајуће познат и признат, а још мање омиљен. Његов приступ архитектури и свему пратећем, јер је по образовању и вокацији био близак примењашкој варијанти струке, био је у вокацијском сукобу са модернистичким поривима образовања архитеката београдске школе, па и с идеолошкиим зидом који се иза тога увек пречио.

На месту које је унапред задато учесницима вајарског конкурса постављен је споменик архитекти, руском емигранту, победнички рад Небојше Савовића. Скулптура која укључује људско тело увек вуче за собом тему физичке величине. Савовићев Краснов, у делу волумена који је антропоморфан, јесте већи али не и дупло од реалних људских мера. Но, механизам перцепције у простору је тај који га враћа у очекивани ”свет правих величина”, како нас учи Мерло-Понти. Зато он делује, без обзира на формалну метричност, као приказ човека архитекте за својим цртаћим столом, у парку, ту поред нас пролазника. Када му приђете – опростиће травке – видите да држи у левој руци лулу, за архитекте често као да им је она део тела, а на каменом столу стоји одмотани цртеж прочеља зграде Архива Србије прекопута, Красновљевог чеда. А волута папира са, на другој страни, одигнутим ћошком, ограничава виртуални простор у коме Николај ствара. Тик иза архитекте једно затечено дрво придодаје му виртуелну просторичност, ”обезбеђеност” с леђа.

Да ли треба иког подсећати да је споменик Краснову у парку који у имену има реч ”мајдан”? У зеленом контексту околиша опредељење аутора за бели камен, из Караре, логичан је отклон од замке позадине с којом би се бронза, као опција, лако стапала. То је онај исти велики, дводелни парк на чијем потпуно супротном крају је покушај споменика патријарху Павлу који је изазвао толико збланутости и очаја над знамењем за једну непоновљиву личност, са, осим у лику, неразумном апстрактношћу и постављеношћу.

Новији вал залагања за нефигурална меморијална обележја, или за она која не морају да буду фигурална, не треба бркати са сестринским заговарањима постављања апстрактних скулптура у јавне просторе. Да ли је генијални Вуковићев Перун, уз здање Историјског архива града на Новом Београду, фигурални споменик? Или је, пак, само предоџба ”перунства” тог вајарског генија? Како ли се тек смешта у клацкалице значења облика Џамоњин споменик на Козари? Сигурно није колоквиј из нацртне геометрије у домену продора кроз обличаста тела. Апстарктне форме пак некад личе на називе албума и композиција џеза које публика памти као речи наслова иако не може да установи везу са звучним материјалом који се иза имена ”крије”.

Београдска архитектонска школа деценијама уназад васпитавала је генерације модернистички, без жеље за познавањем више идиома одједном. Модернизам је, таутологијом, учен као супериоран сам по себи, без сучељавања. Краснов је пак, с друге стране, у својим архитектонским репертоарима, наравно и у време томе склоно, подигао и преоблачио најзначајније јавне грађевине Београда, као да је надокнађивао неке манире претходних периода чије наслеђе реално немамо. Три велика министарства у Улици Кнеза Милоша, од којих је једно данас седиште Владе Србије, као и ентеријер Дома Народне скупштине, прилог су Николаја Краснова престоници, уз бројне друге његове зграде.

Основ Савовићевог аспекта класичног приступа Краснову у дубокој је суштинској вези са Русовим приступом архитектури. Историчари појмова су нам на време објаснили да латински атрибут classius у римском појмовнику означава, између осталог, високу пореску основицу тако да се, веома слободно говорећи, може казати да се класично не објашњава као напросто класично него је класично оно постојано високовредно. Споменик Краснову може се читати као пријатељ белила оближње зграде хотела ”Метропол”, с домом амбасаде Републике Француске у Србији царског пара беле архитектуре Београда на десној обали Саве. Апсурдно, животне игре довеле су нам архитекту Николаја, као белог, а да су га овамо запутили црвени чије презиме, у корену речи, он баш носи. Белина мермера пожељна је и због сеновитости диспозиције споменика, обдан већином зароњене у сенку хотела. Зато су и преливи од ”нашпицаних”, полугрубо обрађених површина камена, у глатке реалистичне партије човековог обученог тела својом фрагментираношћу из сањарије, у седелачкој постављености на тле парка, наизменични кодови које обично виђамо одвојене. Красновљев радни пулт је, заправо, постамент композиције иако доњи, сиви партерни постамент постоји.

Уметност која почива на досеткама, присутна у савременом стваралаштву, и кад оно љуби и кад силује, није срж ове приче. Размера Савовићевог реалистичног и оног другог посадила је, веома убедљиво и успешно, човека отменог лика за радни сто, усред парка, као двојство очекиваног и неочекиваног. Подсећа нас то на одговор главног лика из једног Гринавејевог филма на питање да ли себе сматра модерним архитектом: ”Да, онолико колико је то потребно.”

Политика, 18. 1. 2020.