Пише: Бојан Ковачевић 

 

Није лако разумети да је Рим освајао Иберијско полуострво пре но многе физички ближе земље, између. Данашња најјужнија Француска, као ултимативна копнена веза са оним што је сада Шпанија, била је поступно запоседана тек век, век и по касније. Место са можда највише римског наслеђа на тој спони свакако је Ним, град у покрајини Лангдок, насупрот Рони и Прованси иза ње. На само двадесетак километара од центра града је чувени аквадукт Пон ди Гар, висок педесет метара, с три спрата лукова и мостом на првом, над притоком највеће европске реке која се улива у Медитеран. У веку пред Христа подигао га је Марко Агрипа, ваљда најспособнији Римљанин који није био владар. 

 

У свему стандардизована цивилизација, Рим нам је оставио амфитеатре, фасцинантне грађевине чији су данас распевани чукунунуци персонализовани стадиони попут “Ла Бомбонере” у Буенос Аиресу, минхенске “Алианц арене” или пекиншког “Птичјег гнезда”. Нимски амфитеатар је, као и сваки други, елипса, дугачка 133 метра. Веома добро очуван објекат актуелно је употребљив за борбе с биковима, за концерте и друге скупове, грађевина је са знацима живота. На истом удаљењу као и аквадукт, али ка истоку, на Рони, амфитеатар  скоро идентичне величине постоји у Арлу, такође врло очуван и употребљив.

Рационалности Римљана, њиховој скоро суровој прагматичности се, с друге стране, може управо на теми амфитеатара ставити “примедба” да су они због елипсоидног обличја препуни нестандардних и нетипизираних мера и димензија елемената. Њихова стереотомија је велико умеће дефинисања, клесања и углављивања тродимензионалних комада, камених тесаника који се међусобно дају уклопити као лукови, сводови, конзолни испусти, нише, степеништа. Све уз недокучиви римски бетон. Можда то и јесте разлог што су амфитеатри сачуванији и бивали мање разношени за секундарну употребу камена него друге, “равније” структуре зграда.

А и та елипса не беше права елипса, математички гледано. Просто речено, аутентична елипса се добија када један завезани конопац баците преко два фиксна дирека пободена у земљу и онда вртите тим “троуглом” около, док не затворите линију. А “неправа”, поједностављена елипса, каквом је још увек рађено више од миленијум и по касније у доба Бороминијевог барока, добија се спајањем сегмената једне веће и једне мање кружнице у тачки заједничке тангенте. Облик је врло налик правој елипси а има ту предност што је можете клесањем само два типа залучених каменова саставити целу. Али су антички амфитеатри, због укошености сводова који држе трибине и геометрије укупно усмерене ка борилишту, неупоредиво компликованија геометријска структура него што савременом човеку пада на памет. 

 

 

Но, прави римски драгуљ Нима није овал за забаву него много мања Мезон Каре на истоименом тргу. Храм који је такође подигао Агрипа можда је насачуванији примерак те архитектуре у просторима потоње Империје. Оријентација Мезон Каре нам је наизглед чудна данас, пошто прочеље није окренуто слободном простору трга, а изворно је храм био у сопственом дворишту оперваженом портицима. Римски јавни комплекси у смислу усклађености габарита и регулација често су налик више збиру него ансамблу грађевина. Здање има парних шест стубова и пет поља, са краће стране, и обавезних непарних једанаест стубова са дуже стране, са седам пуних поља који чине целу, наос, посвећени простор. Хексастил Мезон Каре, у базису од два састављена квадрата, савршен је пример Витрувијевог учења. Након најновије рестаурације 2011. забеласана Мезон Каре и њен посинак на Тргу наспрамно, Каре д’Ар, изграђен 1984-1993, јавни су дијалог архитектура.

Витрувијеву “фирмитас”, једну од три категорије бића архитектуре, на српски најприближније преводимо као стаменост, чврстоћу, сталност. У нимској савременој грађевини архитекте сер Нормана Фостера (рођен 1935.), инжењерски увек беспрекорног, конструкција је апсолутно парадигматична. Витка, елегантна, јасних поља, омогућава просторе дубоког дисања без тешких зидова около, са стакленим газиштима и подестима степеништа који чине да силазак у дубину буде без зазора од сусрета са Хадом.

Каре д’Ар – музеј савремене уметности с градском библиотеком, обујмљују три улице, бочно и страга, које носе имена Корнеја, Расина и Молијера. А испред се сутичу булевари Виктора Игоа и Алфонса Додеа. Нико познат по пиштољу или сабљи. Само по књигама. Каре д’Ар је добрим делом укопан у земљи, не мање висине од видљивог дела над тлом. Уосталом, ко познаје колико има Напуља под земљом, богами и Београда, неће овај манир сместити ни у какву савремену алавост за изграђеним квадратима него у очекивану историјску праксу. Горе нова грађевина, не рачунајући у дубину повучене клима-коморе, не прелази коте суседних градских кућа из претпрошлог века.

Фостер је веома велико име светске архитектуре. Ипак, немојте се изненадити уколико у интернетовским и осталим прегледима уопште не нађете ово здање међу онима која га најпре репрезентују. Случајно? Већ застарело? Не би се рекло. Пре ће бити да је много више рационално него што се данас тражи и цени. На уметничком центру Каре д’Ар нема никаквих онеобичења, каква су данас популарна до суманутости, неопходна да би архитектонска замисао имала свог инвеститора, свој идентитет, своју публику. Каре д’Ар пре делује као да је заборављена илустрација управо из Витрувијевих списа о архитектури. Зато јесте савршен просторни пар са Мезон Каре, без обзира што их раздваја 2000 година! Од беспрекорности модуларне мреже, дела под и пред кућом који је истовремено јавни простор, бављења сунцем и сенкама, брижљиве комуникације са скромним просторима бочних и задње улице, до прочеља као римског грудног оклопа за Трг, све је слава разуму, одрицање паунисању.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У близини заљубљеног пара кућа, прекопута нимског амфитеатра, управо се гради Музеј римског света, брачног пара архитеката Порзампар, са геслом на огради градилишта “Прошлост овде има будућност”. Хоће друштво да се суочи с њом, да је презентује, неће да је забораве а себе пониште. Код нас Рим баштинимо многогде, и по врло мало. Једини моћан ветар дува од костолачког Виминацијума где израњају слојеви добош-торте античког универзума. Иако још није штампан виминацијумски латинско-српски речник, као што ни један антибиотик није добио то име, археолози држе у игри нашу пажњу да не превидимо стари практични, цивилни Рим. Његов допринос можда је најбоље осликан у филму Монтипајтоноваца “Житије Брајаново” где се Јевреји Јерусалима првог века, савременици Исуса, окупљају на устанак против империје уз пародичне дилеме, у расправи, шта им је уопште Рим добро донео: “…осим аквадукта, санитације, путева, наводњавања, медицине, едукације, купалишта, јавног реда и… мира!?”.

У САД се, од 1969. године, додељује једна архитектонска награда чији је узус да дело није млађе од 25 и није старије од 35 година…! Па нећемо ваљда толико чекати на славу? Не, управо је супротно: после толико провере временом оно што је овенчано остаје славно док га има. Нема бивших лепотица, међу кућама, само има вечитих. Да не бисмо бркали Лепоту са Свежином.