Пише: Бојан Ковачевић
Београд не може да се одбрани, скоро на свака два-три дана, од ингениозних потеза градске управе. Иако је то стање пресинга редовно, градска популација се у досад несретаној мери надигла против ‘’сече Кошутњака’’ а све због урбанистичког, тачније Плана детаљне регулације (ПДР-а), за простор именован ‘’Авала филмом’’, након приватизације. Уз традиционално узгајану народну непрецизност и олакост у изрицању судова, јер не ради се о свеколиком Кошутњаку нити баш само о Авала филму, они који би морали по службеној дужности да објашњавају и јавно говоре истину управо супротно раде. Уколико није у питању нека нова маска за замајавање, попут потрајале потере за рушитељима из Херцеговачке док се истовремено крчкала градња Београда на води.
Као што простор неког плана није острво у градском ткиву тако ни тренутак у коме се план, са својим елементима, појављује пред очима јавности – не у оном формалном него у фактичком смислу – није без банутости посред дојма становништва о главним токовима урбанизма сопственог града. Сечење дрвећа, у више рецентних епизода а поготово у ‘’авансној’’ каква је била на Калемегдану поради иритантног гондолијерства, узглобило се, са недавним несносним загађеностима ваздуха, у монолитан фронт обичних људи и доброг дела стручњака. Нико не жели ни једном једином дрвету да види леђа.
Материјал, изнет на рани јавни увид, Плана детаљне регулације (ПДР) за 86.8 хектара бави се простором уз улице Благоја Паровића и, највише, Кнеза Вишеслава, док су са југозападне стране границе плана очито исплетене међу мањим улицама, од којих неке имају чудне неурбане додире и зонинг, попут М.Закића и Д.Аврамовића. Производ Урбанистичког завода већ је ‘’чашћен’’ са неколико хиљада (!) писаних примедби од више грађанских иницијатива достављених Секретаријату за урбанизам, као и са, засад, 50.000 потписа Београђана који траже обуставу поступка. У Плану, онако како је сада предочен, нема нити списка парцела нити графичког приказа парцелације. Тако да није јасно шта је купио, па и докупио, ”инвеститор”, није јасно је ли то у вези са Авала филмом или са делом града од 86,8 хектара. Могли смо, претходних јутара, на ТВ гледати и чути представника инвеститора који је на питање о стотинама хиљада квадрата становања одговорио да је ”то само могућност”. Авала Студиос доо, како се сад зову, платио је израду ПДР за зону како је дефинисана Планом. У границе плана уврштена је, тако, и једна тамо-амо линија улицом А.Јоксимовића, попут оне небулозе којом је план за Београд на води своје зеленило ‘’нашао’’, или ‘’позајмио’’ на другој, левој обали Саве јер се то обрачунски није могло постићи у сопственом простору на десној обали.
Без таксативног залажења у примедбе, на мапама и уживо је јасно да је стамбена изградња што једнопородичних што оних вишепородичних зграда са жарковачке стране, затрпала тло ‘’до под шуму’’, и да сад потребује још неке садржаје због којих би стабла требало да (од)лете као на платнима Милића Станковића. Али зато најављена висина венца у зони високе спратности од 32 метра у преводу најављује 9-спратнице. На месту и наместо шуме!? Потпуно је неразумно, и смешно, да се у време нумерисања свега и свачега, лаког рачунања и доступности, нама под маскама немаскирано саопшти податак да од постојећих 34,7 хектара шума и зеленила (40% површине) треба да остане, буде 3,4 хектара (3,9%). Да би се онда чуло, од истих који генеришу овакве глупости, да ”неће бити посечено ни једно стабло”! А Влада РС је прогласила ‘’изградњу филмских студија са пратећим садржајима пројектом од националног значаја’’.
Срамно је износити у јавност полуфабрикате какав је овај ПДР, и то не као евентуално неразрађене, него у смислу промашености већ у преамбулама, у подразумевањима циљева. Та пракса надлежних у Граду Београду да прооизводе нешто на шта се јавност потом обруши постао је сада већ сасвим неумесан јавни дискурс. Представници грађана у Скупштини града, у огромној већини покретани страначким џојстиком, само глуматају репрезенте Београђана. На то се надовезује сад отужна јасноћа да у институцијама седе плаћени професионалци или ‘’професионалци’’, а да насупрот њима један број младих активиста, међу њима већина стручно већ озбиљно верзирана, потом лови и збраја пропусте првих. За Србију у Европи, или при Европи, то је потпуно поражавајуће и понижавајуће. Наравно, ако Комисија за планове или пак гињолска Скупштина града усвоји овакав план он ће од полуфабриката постати извршни мени за деловање у простору.
Сам чин, процес приватизације ‘’Авала филма’’ посебна је прича, са бројним чудним епизодама, али са типизованом потком: интересом за земљиште купљеног привредног субјекта, скоро по правилу много јачим мотивом од настављања или развијања наслеђене делатности. Од структуре плана остаје нејасно (а и како би било познато јавности!?) да ли је сам купац ‘’Авала филма’’, сада фирма ‘’Авала Студиос доо’’, као најпре жељан развоја филмске продукције, у међувремену похрлио да, као инвеститор, то буде за много шири простор обухваћен планом или су га, можда, на то подстакли из Града. Сасвим сигурно са још нечијим успутним интересом. Фетишизирањем инвестиција једино може да буде објашњено такво атаковање на простор, вероватно са урачунатом ‘’кооперативношћу’’ градских комуналних кућа да се прогурају елементи плана који су на граници прихватљивости или скроз преко ње. Политички инструиране одлуке управних одбора наших јавних предузећа, састављених често од апанажираних голуба писмоноша, беспотребно је коментарисати. Ипак, иницијални део инвестирања у филмску и сродну делатност свакако треба подржати јер је то, између осталог, једини начин да се ствар не заблокира тотално и да се, наменски и капацитативно, доведе у ред.
У једном поједностављеном маниру, али не и у правцу нетачног закључивања, могло би се рећи да смо кандидати да од постојеће шуме и зеленила са нешто изграђености добијемо стотине хиљада изграђених квадрата са нешто зеленила и шуме. Но, то можда не би обавезно био једини проблем. Централне градске функције, а наговештене су и оне, увек подразумевају неко гравитационо поље. Оно не мора бити буквално од концентричних кругова, досега, линија заинтересованости из неке тачке или мање зоне. У случају простора обухваћеног овим ПДР-ом више је него очито да половина првог већег круга око тог подручја отпада на континуалну ткиво само са западне стране улице Кнеза Вишеслава. Централитет, осим ако није историјски генерисан или на изразитом саобраћајном чвору, напросто не може бити тангенцијалан урбаном ткиву.
Залет инвестирања као да се дезоријентисао у шуми. У њој се може провести бајковито, црвенапски, али ће пре, изгледа, бити теутобуршки страдално. Урбанизација шуме је смешан, празан појам. Атак на плућа града, било које зоне, у време пандемије давитељског вируса је парада непојамне неинтелигенције. Као што је то и наметнуто гушење у процедуралности и од ње.