Протеривање браће Добровић – Петра из историје, а Николе из културе Србије

Највећи број изграђених објеката Николе Добровића налази се у Хрватској. Користећи ту чињеницу, многи историчари и теоретичари архитектуре у Хрватској све чешће својатају Николу Добровића и све чешће о њему пишу као о хрватском архитекти. Човек који је побегао од усташа да га не би клали на кућном прагу и да му не би вадили очи, постаће тако уз нашу помоћ хрватски архитект

Петар Добровић је био председник Барањске Републике и учествовао је у присаједињењу Србији Срема, Баната, Бачке и Барање 1918. године, у јесен. Према причама савременика, фијакером је дошао пред Крсмановића кућу (касније Протокол), где је привремено био двор Александра Карађорђевића и предао му суверенитет над Барањом. Само двадесетак година касније, у складу са концепцијом вечитог братства и јединства, један високи политички функционер, на челу комисије за разграничење, Барању прикључује Хрватској. Тим актом политичко дело Петра Добровића је уништено

Пише: Бранко Бојовић

Повод овог чланка је одлука о рушењу мањег дела тј. тзв. објекта А некадашњег Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО), који је у ствари део односно проширење старе зграде Генералштаба Војске Србије, кога је изградио Вилим Баумгартнер, тридесетих година 20. века.

Тим поводом биће речи и о историјском контексту у коме Срби и Србија сами себе поткрадају, интензивно, већ скоро 200 година и то раде упорно, систематски и успешно.

Квалитет људи, односно људског капитала у суштини одређује судбину народа и држава. Борба међу народима и државама за оне који знају, умеју и имају храбрости траје хиљадама година и налази се у основи сваког облика напредтка или заостајања народа или држава.

У историји модерне Србије имали смо две династије – Карађорђевиће и Обреновиће, али деценијама заборављамо друге велике породице које су стварале и на разне начине развијале Србију – Ненадовиће, Гарашанине, Чупиће, Протиће, Павловиће, Вељковиће и многе друге. Те велике и значајне породице су неке националног, неке државног, а неке локалног значаја и оне су деловале широм Србије и српских земаља, бранећи народ, државу и српску идеју.

Српски национални корпус вековима се осипа, у средњем веку у сукобима са моћнијим народима и државама Византијом, Бугарском, Угарском, Османским царством, а после српске револуције у провој половини 19. века опет у сукобима са великим силама тога времена и малим народима у окружењу, народима мањим од Срба који су гајили аспирације на српски национални простор и његово наслеђе свих врста.

Настањен у просторима Балкана, који је хиљадугодишњи геополитички лимес, српски народ већ хиљадама година трпи ударце великих геополитичких сила. Геополитички и национални инжењеринг започињу још Турци и Ватикан прозелитском политиком а средином 19. века ту политику наставља Наполеон III и све силе које су конфронтирале своје интересе на Балкану у протеклих око два века.

Колонијални и империјални инжењеринг трају и данас – границе балканских држава се мањају углавном силом сваких неколико деценија, народи Балкана се стално биолошки слабе, урушавају се њихове економије као основе живота народа и држава. У свим тим процесима у протеклих око 200 година највише и најтеже страдао је српски народ, најраспрострањенији народ на Балкану и са највећом потребом да живи у слободи, свој на своме.

Па ипак, притиснут споља, осиромашиван изнутра, билошки оптререћиван ратним и мирнодопским губицима, српски народ живи деценијама у кризи вредности, идентитета и одсуства неопходне националне хомогенизације око великих и битних циљева развоја у будућности.

Узроци кризе српског народа су неразумевање света и догађаја у свету, чему доприноси и српска интелигенција, која је већ више од једног века најслабији и све слабији део народа.

Криза српског националитета има много аспеката, али су за овај уводник најважнија три:

погрешно схватање процеса и појава у савременом свету, погрешно учење историје
самозаваравање, тј. живот у илузијама и
лако препуштање забораву.

Сасвим извесно, Срби су оптерећени својом историјском судбином, па због тога и историјом, а то је погрешно. Историја је прошлост, резултат у неком тренутку успостављене геополитичке равнотеже, која ће потрајати коју деценију, до новог сукоба актера геополитичких интереса великих сила у том простору. За Србе би било много корисније да проучавају геополитичку будућност Балкана, Медитерана, Европе и Блиског Истока, проучавањем могућих сценарија развоја у блиској и даљој будућности, Србима би било добро да имају један озбиљан национални геополитички институт који ће проучавати могућу геополитичку будућност Србије и Балкана.

Постојање и трајање разних врста и облика политичких илузија је битна константа свих политика у Србији. Постоји политичка лаковерност, олако прихватање туђих ставова и предлога, прихватање савета и предлога без отпора и супротстављање.

Има безброј примера који илуструју овакво стање политичких духова у Србији. Као пример наводим:

вишедеценијско игнорисање прозелитизма Јосипа Јураја Штросмајера и његово квалификовање као Југословена;
прихватање без отпора идеје о братству и јединству, што је објективно значило цепање српског етничког простора и изградње система политичких територија код којих се све више и више инсистирало на разликама; после Другог светског рата многа спортска друштва су носила име Јединство, па и сада има неколико спортских друштава са тим именом у Србији, док је у Словенији Енотност нестала још раних педсетих година 20. века;
и тако даље.

Срби су народ који своје људе и врстности веома лако препушта забораву. Када се ради и појединачним судбинама наводим следеће:

Руђер Бошковић, по оцу Србин, по мајци Италијан, прешао у католичанство да би могао да направи каријеру, препуштен је Хрватима и хрватској култури иако је хрватска нација конституисана тек почетком 19. века
Требало је да прође више од 150 година да се објави дело којим се доказује да је Еп „Смрт Смајил Аге Ченгића“ дело српског песника Петра II Петровића Његоша (који тада још није знао да није Србин) а не Ивана Мажуранића.
Петар Прерадовић, Србин из Војне Крајине и песник прешао је у католичанство због војничке каријере и одмах препуштен хрватској култури.
На питање где је рођен Никола Тесла највећи број Срба ће одговорити да је рођен у Хрватској која тада није ни постојала као држава; Никола Тесла је стварно рођен у Аустрији.
И тако даље.

Када се ради о колективним судбинама наводим следеће чињенице:

Дубровник је вековима био главна лука средњовековне Босне и Србије, а ми смо целу дубровачку књижевност препустили хрватској културној традицији.
Потпуно смо заборавили унијаћено српско становништво у Славонији
Врло лако смо се одрекли Срба католика.
Врло лако смо гурнули у заборав масовни геноцид у НДХ, новосадску рацију и многе сличне догађаје.
Врло лако смо прихватили формирање муслиманске националности иако нису направљене нације православаца и католика.
И тако даље.

Хаос у систему вредности траје и данас. Можда је тачније рећи да се негује и данас. Подељеност српског народа око многих питања савремене историје је таква да не постоји национални консензус практично ни у чему – по питању језика, писма, догађајима из непосредне историјске прошлости и другом. Грађански рат међу Србима, тих и подмукао, траје и данас.

Но, вратимо се нашој основној теми, односно Петру и Николи Добровићу и њиховој судбини у другој Југославији и данашњој Србији.

Петра Добровића знамо као једног од највећих српских сликара прве половине 20. века. Само малобројни, који су се бавили његовим животом и делом знају да је у распаду Аустро-Угарске, 1918. године постао председник Барањске Републике и да је учествовао у присаједињењу Србији Срема, Баната, Бачке и Барање 1918. године, у јесен. Према причама савременика Добровић је фијакером дошао пред Крсмановића кућу (касније Протокол), где је привремено био двор Александра Карађорђевића и предао му суверенитет над Барањом. Само двадесетак година касније, у складу са концепцијом вечитог братства и јединства, један високи политички функционер, на челу комисије за разграничење, Барању прикључује Хрватској. Тим актом политичко дело Петра Добровића је уништено.

Никола Добровић, архитект, школован у Прагу, ригидни, радикални модернист, долази у Београд тридесетих година 20. века. У Београду и Србији тога времена цвета национални романтизам у архитектури, цвета српско-византијски стил браће Петра и Бранислава Крстића, Момира Коруновића и других. За Николу Добровића ту нема посла, он се сели у Дубровник, оснива фирму и до 1941. године оставља знатан број објеката антологијске вредности. Са окупацијом 1941. године Добровић укида фирму а 1943. године после капитулације Италије, знајући да ће усташе да га потраже, седа у чамац и весла преко Јадрана. Нашао га је један британски патролни брод и пребацио у партизанску базу у Коцани, где постаје повереник за обнову и изградњу свих југословенских градова. Некде 1947. или 1948. године у време док је министар културе Србије био Владислав Рибникар, Никола Добровић долази у сукоб са делагацијом совјетских архитеката око социјалистичког реализма. Постаје за политику непогодна личност и прелази на Архитектонски факултет у Београду, где постаје легендарна, харизматична личност. Као професор написао је одприлике један дужни метар књига, али у Србији није могао да гради. После Другог светског рата изградио је нешто мало објеката у Црној Гори (Херцег Новом). Једино дело Николе Добровића у Србији је дводелна зграда Државног секретаријата за народну одбрану, архитектонско-урбанистичко ремек дело српске архитектуре, сам врх светске архитектуре. У агресији НАТО земаља оба објекта (А и Б) су оштећени а недавно је донета и одлука о рушењу објекта А, чиме се у ствари, фактички осакаћује цео комплекс и руши једино дело Николе Добровића у Србији.

Овде је прилика за једну малу дигресију, како следи.

Мате Бајлон – архитект, Хрват по рођењу ожењен Јеврејком, склања се од усташа из Далмације у Сарајево, а после тога у Београд. У Београду постаје професор Архитектонског факултета и школује десетине генерација наших студената. Пионир је стандардизације и унификације у грађевинарству. Живео је међу нама до смрти, тј. читавих 55 година и ми га данас сматрамо југословенским архитектом, не својатамо га. Исто тако, не својатамо и немамо никакве аспирације на живот и дело правих аутентичних Хрвата, као што су, на пример, Јосип Јурај Штросмајер, Мирослав Фридрих звани Крлежа, Владимир Куперферштајн – звани Бакарич и многи други, слични.

Примери Петра и Николе Добровића показују дубоку несвестицу у којој се налази српски народ, показује муку за одржање националних величина и њихових дела, муку за одржавање националног идентитета. Не постоји народ у свету у коме се овакви процеси дешавају и дешавају оваквим интензитетом.

И тако, догађаји се одвијају без наше воље и уз нашу вољу у стању смањене националне свести. Многи нам кроје судбине, а кројимо је и ми сами успешно и углавном у корист своје штете. Сада остаје још само то да историчари и теоретичари архитектуре из историје српске архитектуре избришу име и дело аутентичног генија Николе Добровића.

Честитам.

Бранко Бојовић, дипл.инж. арх.