Trg partizana je bila uspešna, jedinstvena, skoro ekscesno vredna pojava u jugoslovenskoj arhitekturi, a sasvim sigurno najveći domet srpske arhitekture i urbanizma. U eks Jugoslaviji se smatralo da su od svih urbanih rešenja gradskih trgova samo tri bila celovita, likovno sveobuhvatna, dovršena i u svemu prihvaćena od struke i građana kojima je bila i posvećena. Bili su to Trg Revolucije u Ljubljani, u Velenju, i ovaj naš u Titovom Užicu, arhitekte Stanka Mandića
Razgovarao i zabeležio: dr Duško Kuzović, arhitekta
Trg partizana u Užicu, sagrađen od 1958. do 1961. godine, zbog svojih vrednosti decenijama je predmet posebne pažnje stručne javnosti u zemlji i svetu. Usled niza događaja bronzana figura (Josipa Broza Tita) uklonjena je 1991. godine, a objekat Pošte, jedan od centralnih objekata trga, srušen tokom rata 1999. godine. U periodu od 2000. do 2008. godine za Trg partizana su raspisana tri urbanističko-arhitektonska konkursa. Tema konkursa su bile promene partera, izgradnja novih objekata u okviru postojećih slobodnih površina i nadgradnja postojećih zgrada.
Novembra 2013. godine građani su za sedam dana prikupili 4447 potpisa i prosledili Skupštini grada Užica da donesu odluku da se bronzana figura vrati na svoje mesto na Trgu partizana. Gradska skupština, na sednici održanoj 24.12.2013. godine, povodom inicijative građana donela je negativnu odluku. Sticajem okolnosti, prvi snimak pomenutog zasedanja Gradske skupštine je emitovan istog dana kada je građanima Užica saopšteno da voda u gradskom vodovodu, završenom 1986. godine, nije za piće.
O značaju Trga partizana u Užicu za razvoj arhitekture Srbije, vremenu i ljudima u kome je nastao, odnosu društvenih vrednosti i arhitekture, dostignućima građevinarstva u Srbiji polovinom 20. veka, profesoru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu arhitekti Stanku Mandiću, govori jedan od savremenika, prof. dr Mihajlo Mitrović, arhitekta.
Arhitektura je slika društva u kome je nastala. Molim vas da nam opišete kakve su bile i koliko jake veze društva i arhitekture tokom 50-tih i 60-tih godina 20. veka?
Na žalost, moram da počnem sa: na žalost! Na žalost, danas posle pola veka odnos društva prema arhitekturi je neuporediv sa onim iz 50-tih i 60-tih godina. Tih godina bilo je vreme obnove ratom žestoko razrušene i popaljene zemlje. Bilo je prirodno da se, pre svega, moraju izgraditi stanovi za one koji su ih izgubili u ratu a i za priliv migrantskog talasa, kome je Beograd u oslobođenoj zemlji bio san i nada. Paralelno sa stanovima gradili su se industrijski i privredni objekti, a prioritet je bila i gradnja administrativnih zgrada za novouspostavljenu socijalističku vlast. Bilo je to vreme u kome je započeta realizacija ideje prelaska Beograda na levu obalu Save. Dakle, celo društvo je bilo zainteresovano za gradnju novonastalih potreba.
Zamajac je bila izgradnja Novog Beograda koju je inicirala nova vlast, angažujući omladinske radne brigade iz cele zemlje. Gradilo se neviđenim elanom i entuzijazmom, takvim da će teško ikad ponovo biti moguć. Rezultat je fascinantan. Prevrnuti su milioni kubika peska i zemlje i u kratkom roku izgrađeni veliki stambeni blokovi i prve monumentalne javne građevine (SSIV, zgrada CK, hotel „Jugoslavija“). Novi Beograd je najveći graditeljski podvig ostvaren u Drugoj Jugoslaviji. Iskustva iz Novog Beograda prenosila su se spontano na rekonstrukciju i obnovu starog dela grada.
Sa stanovišta arhitekte projektanta objasnite nam odnos između poslodavca i arhitekte na velikim projektima poput Trga partizana u Užicu?
U slučaju Trga partizana u Užicu taj odnos je atipičan. To je bio trenutak nedovoljno objašnjenog prosvetljenja, vođen oniričkom rukom, koji je više neponovljiv u našoj sredini.
Arhitektonski konkursi su od izuzetne važnosti za napredak struke i društva. Kakav je bio odnos društva prema konkursu? Koliko su, polovinom 20. veka, arhitektonski konkursi bili istinska potraga za kvalitetom?
Tačno je da su konkursi od izuzetne važnosti za napredak struke. Samo su oni dvosekli mač. Mogu biti maksimalno i presudno korisni (Miteranovi konkursi u Francuskoj) do katastrofalno pogubnih: nameštenih, nepismenih, manipulativnih, paraderskih, političkih, nepotrebnih, pozvanih po korisnikovom poznanstvu i što je još gore, i u praksi najstrašnije: fingiranih – da se sruši onaj koji se ne dopada koristoljubivim arbritrima svih vrsta. Sigurno je da majoritet pripada onim sa ivice morala.
Nema zbora, konkursi u bivšoj Jugoslaviji bili su u periodu socijalizma daleko plodotvorniji, pošteniji i čistiji, nego što je to danas slučaj u ubrzano puzećem prelaženju u kapitalizam. Pogotovo u novije vreme kada su se u naše prostore uključili i upitni stranci.
Da li je Konkurs za Trg partizana bio politički vođen ili je bio takmičenje najpriznatijih arhitekata toga doba?
Za konkurs za Trg partizana može se reći da je bio politiki vođen. Ali ne nekom državnom politikom, već autoritetom i vezanošću za Užice, entuzijazmom visoko pozicioniranog državnika, Slobodana Penezića Krcuna. Bez njega ni trag od ostvarene ideje nije bio moguć. Krcun je došao do imena nekoliko tada vrhunskih arhitekata iz Beograda i uspeo da organizuje konkurs za urbanističko-arhitektonsko rešenje Trga. On je konkurs kontrolisao i bio garant ispravnosti da se najbolje predloženo rešenje i izvede. Sreća je uvek naklonjena najboljim, tako se jedan iracionalan slučaj dogodio i u Užicu.
Tada je profesor, arhitekta Stanko Mandić, sasvim zasluženo bio laureat. U praksi to nije dovoljno za garantovan uspeh. Treba tu mnogo činilaca da se složi da bi se stiglo do vrhunskog uspeha. Umešala se pomenuta sreća. Krcun je bio neskriveni boem a Stanko Mandić najosobenija forma nekonvencionalno duševnog i emotivnog čoveka, što je godilo boemskom duhu Krcuna. Saradnja na Trgu spojila je dve srodne duše u neobično ljudsko prijateljstvo, za koje se govorilo da je bilo odsudno, spiritus agens, fenomena realizacije Trga partizana.
Ako posmatramo samo arhitektonsko rešenje Trga partizana, gde se nalazi u odnosu na domete svog vremena na prostoru Jugoslavije?
Nije uputno posmatrati arhitektonsko rešenje Trga izolovano od urbanističkog rešenja. Ne mislim ovde u odnosu na Generalni plan Užica koji je radila arhitekta Ružica Ilić, jer je taj plan bio samo okvirna konkursna podloga za autonomno projektovanje pozvanih učesnika na Konkurs. Trg partizana kako je realizovan treba posmatrati kao originalno visoko kreativno i nadahnuto delo arhtekte Stanka Mandića. Uprkos činjenici da u Mandićevom urbanističko-arhitektonskom rešenju ima izvesnog doprinosa, pojedinačna arhitektura arhitekte Milorada Pantovića i Milana Antića.
U celini posmatrano. realizovan ansambl Trga partizana je bila uspešna, jedinstvena, skoro ekscesno vredna pojava u jugoslovenskoj arhitekturi, a sasvim sigurno najveći domet srpske arhitekture i urbanizma.
U eks Jugoslaviji se smatralo da su od svih urbanih rešenja gradskih trgova samo tri bila celovita, likovno sveobuhvatna, dovršena i u svemu prihvaćena od struke i građana kojima je bila i posvećena. Bili su to Trg Revolucije u Ljubljani, u Velenju, i ovaj naš u Titovom Užicu.
Arhitektura Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata bila je predmet znatne pažnje u svetu. Prema vašim saznanjima kakav je bio stav sveta prema ostvarenoj arhitekturi i urbanizmu u Jugoslaviji a posebno prema Trgu partizana u Užicu?
Arhitektura Jugoslavije posle Drugog svetskog rata razvijala se u okviru grupacije zemalja sa socijalističkim društvenim uređenjem. Ta grupa socijalističkih država disciplinovano je sledila ideološke, krute, političke premise, što je dovelo do vezanih ruku individualnih stvaralaca, pa je tako nastala arhitekture bila uniformna, diktirana, arhitektura istosti, razvijana pod glosom „u osnovi funkcionalna, socijalistička po sadržaju“. Drugim rečima, radilo se o takozvanom socijalističkom realizmu. Zemlje sa najudaljenijih geografskih širina, od Ulan Batora na istoku do Poljske na zapadu, negirajući lokalne specifičnosti gradile su uniformnu arhitekturu.
Sticajem poltičkih prilika, bivša Jugoslavija se od samog početka opirala nametnutom paternalizmu i postupno izvlačila iz takozvanog socijalističkog lagera.
To je omogućilo da arhitekta slobodno razmišlja o kreiranju svoga dela, što se odmah odvojila od onih „planski“ ukalupljenih. To je sve u izvesnoj, istina nedovoljnoj meri, registrovano na Zapadu i tako našlo u stručnoj literaturi i stranim časopisima, uzimajući najčešće za primer domet Trga partizana u Titovom Užicu.
Tačno je da je ličnost Stanka Mandića ostala ne samo neosvetljena i krajnje neopravdano zanemarena. Tome je u prvom redu doprinelo i opšte stanje u arhitekturi Srbije koja je godinama na marginama društvenih i kulturnih zbivanja.
Drugi ozbiljan razlog je nepoštovanje samih Užičana prema svojoj istoriji u kojoj su pokušavali i uspeli da delimično brišu svoj istorijski identitet.
Treći je razlog, izuzetno štetan, spor koji je, krajnje neosnovano, vodila arhitekta Ružica Ilić sa svojim bratom advokatom, tražeći da i ona ima pravo na deo autorstva u rešenju Trga partizana u Titovom Užicu, i to samo zato što je ona bila projektant Generalnog plana grada.
Arhitektura Stanka Mandića na Trgu partizana je izvanredna, osobena, umetnički iznešena i ona je Trgu dala glavni kvalitet. Ova činjenica nikako se ne miri sa podatkom da nije poznato da je Ružica Ilić izgradila igde jednu jedinu zgradu.
Arhitekta Stanko Mandić je bio ličnost visokog obrazovanja, studiozna, koja je tragala po iskustvima prošlosti i spajala ih sa zakonima savremenog.
O njegovom najznačajnijem delu, Trgu partizana u Užicu, pisao sam u vreme kada je trg bio završen, u „Politici“ od 21. marta 1965. godine, što se pokazalo tačnim uprkos ratnim i rušilačkim dešavanjima prilikom raspada Jugoslavije.
Na vaše pitanje da li je ličnost Stanka Mandića ostala neosvetljena u našem vremenu, moj odgovor je POTPUNO nezabeležena, neproučena, i krajnje nezasluženo neuvedena u stručnu literaturu naših najznamenitijih arhitekata. Potpuno se razlikovao od svih savremenika i kao projektant i kao ličnost. Bio je veoma obrazovan i izuzetno senzibilna osoba neuporediva sa svojom okolinom.
Jedno vreme proveo je na studijama u Italiji što je ostavilo veliki trag u njegovoj karijeri, pre svega interes za kulturnu istoriju klasične arhitekture i za ljubav prema čuvanju i negovanju arhitektonskih spomenika i baštine. U tom smislu uvek se trudio da u svoje delo ugradi makar i najmanji detalj iz istorije lokaliteta u kome gradi.
Opčinjen svojim rodnim Prizrenom, gradom izuzetnih vrednosti, gde su ulicom tekli mali potoci, on je jedan od tih potoka sproveo kroz prizemlje robne kuće i dao joj personalitet kakav nije imala ni jedna od brojnih robnih kuća u Jugoslaviji. Repertoar njegovog arhitektonskog opusa najbolje se vidi u Užicu gde je tri različita sadržaja: robnu kuću, pozorište i stambeni blok doveo u jedan harmoničan prostorni poredak.
Njegov kabinet je bio mesto okupljanja pametnih i čestitih ljudi, sa kojima su vođeni raznovrsni i nadahnuti razgovori uz kafu, koju je u svom kabinetu sam pripremao.
Bio je krhka i senzibilna ličnost koja se na prvi pogled činila da je mizantrop jer nisu umeli da pročitaju da je njegova ozbiljnost proizašla iz najmekše i najtananije duše. Njegova fakultetska okolina ostala mu je zanavek dužna jer ga nije uzela u angažovanu odbranu od sujetnih, ispraznih, zavidnih, naduvenih i koristoljubivih kolega. Otišao je besprimerno povređen ne znajući da će ga odbraniti njegovo veliko delo. I zato je dobro da se to danas ispravlja.
Korišćenje jezika moderne govori dosta o arhitekti. Da li je prihvatljiva konstatacija da je za arhitekturu Stanka Mandića karakteristično modifikovanje jezika moderne kako bi ga razumela lokalna zajednica, njegovo integrisanje u lokalni jezik i kulturne modifikacije?
O jeziku Moderne prosuti su okeani reči. Postalo je moderno i napredno govoriti o Moderni. Moje je mišljenje da smo se Stanko i ja veoma mnogo slagali u tretiranju arhitekture u svim njenim modifikacijama. Za mene je Moderna postala rabljeni fetišizam, a moje je uverenje da je bio istovetan i njegov stav. Moderna je jednostavno sve što nije tradicionalno, što ima predznake nadnacionalnog. Pri tome Moderna ne sadrži u sebi primarni senzibilitet a Stanko je bio izrazito senzibilna ličnost i u arhitekturi je tražio puteve na tom tragu.
Stanko je naginjao boemstvu. Ali, ne postoji moderan boem. Njemu su bili bliska poetika, u arhitekturi finese u regionalizmu i okretanje kulturološkim vrednostima i zračenju okruženja u kome gradi. U tom smislu može se pozitivno odgovoriti na stav da je njemu bilo imanentno integrisanje u lokalni jezik i kulturne modifikacije proverenih vrednosti.
Danas smo suočeni sa ekonomskim pritiskom koji se ostvaruje u svim društvenim oblastima, pa i u arhitekturi?
Da, suočeni smo sa ekonomskim pritiskom sa gotovo svih strana. Samo se nažalost naše društvo neuspešno bori sa ovim problemom. Uspeh arhitekture u eks Jugoslaviji i građevinarstvo u celini su eklatantan primer, koliko su bili značajni ekonomski rezultati ovih privrednih grana. Sa uspehom smo gradili na četiri kontinenta.
Raspadom zemlje uveli su nas u izrabljivački kapitalizam gde su svi naši sjajni kapaciteti dovedeni u ropski odnos podizvođača belosvetskim kompanijama, urušili su nam građevinsku industriju, prekinuli sjajne brojke u stambenoj izgradnji, bacili na kolena, prodaju nam rogove za sveću (Čepeler, Libeskind, Japanci i Amerikanci) kao da smo urođenici, a ne branša koja je za šest meseci izgradila Sava centar, sopstvenim snagama i materijalima, kreirala evropsku građevinu, kojom bi mogla da se diči svaka svetska metropola.
Dosledno ponavljanje forme ostvarene u svetskim centrima postalo je društveno poželjno ponašanje, a svaki rad na regionalizaciji aktuelnog arhitektonskog jezika se ne sprečava, ali i ne dobija podršku kako bi zaživeo. Šta je po vašem mišljenju uzrok takvog stanja?
Njihova puna svest da su eksploatatori – moderni kolonijalisti i isto tako naša puna svest da smo nemoćni i neslobodni. O tome obe strane ćute, jer je to tabu tema koja zadire u politiku.
Šta je potrebno društvu da bude u stanju da stimuliše istraživanje i stvaranje individualnog jezika arhitekata?
Potrebna nam je samosvest da je zaostalo i neprosvećeno svako društvo koje ne shvata da je arhitektura posteljica ambijenta u kome se radi i živi. Elementarna pretpostavka svakog napretka u težnji za lepšim, lakšim i kvalitetnijim životom. Ta potreba je NAJPRE značajna onima koji upravljaju našim životima, svakom pojedincu a posebno samim arhitektima. Na žalost, oni su masovno inertni i prepuštaju bilo kom brigu o svojoj profesiji. Naročito u unutrašnjosti zemlje. Ovde smo mi, u globalu, na najnižim tačkama među evropskim arhitektima.
Naša zemlja je bila poznata po velikom broju građevinskih firmi koje su radile u svetu. Ispred kompanija u svet je išla priča o kulturnim dostignućima države a nakon te priče – arhitektura koju su stvarali naši ljudi. Mnogi u svetu su želeli da imaju deo tog stvaralaštva u svom dvorištu. Samo mi na ono šta su ti isti ljudi stvorili u našem dvorištu imamo primedbe. Šta je do politike a šta je do struke?
Nema sumnje da su naše graditeljstvo i arhitektura u eks Jugoslaviji bili priznati u celom svetu, ne samo verbalno, nego po delima najviših međunarodnih priznanja. Podsećam na samo jedan primer: Vodotornjevi u Kuvajtu.
Uspeh se nigde ne oprašta. On je konkurencija aljkavosti i rigidnom sebičnjaštvu. Jednog dana su srušili Jugoslaviju, drugog Srbiju. Bombardovali u sred mira našu zemlju, porušili mnoga znamenita zdanja i zgrade koje su naši gradili po svetu (Kuvajt, Libija, Irak itd), uveli fašistoidne sankcije i ostavili posledice od kojih se, ni posle deceniju i po, nismo oporavili. Nema tu politike ni struke, u pitanju je međunarodno razbojništvo.
Trg partizana u Užicu bio je jedno od najreprezentativnijih ostvarenja kojim se Jugoslavija predstavljala u svetu i po kome je svet prepoznavao Jugoslaviju.
Vaše pitanje je i najtačniji odgovor. Dosta sam pisao o Trgu partizana, a vi samo potvrđujete moje stavove.
Kad danas političari govore o Trgu partizana govore o politici, niko ne pominje arhitekturu. Nije li to zloupotreba arhitekture u političke stvrhe?
Nije! Oni toliko ništa ne znaju niti se zanimaju za arhitekturu. Za njih je arhitektura neželjeni poredak, sem ako tu ne nađu neku brutalnu, iznenađujuću korist.
Kako se to ne dešava prvi put, šta arhitektonska struka treba da učini da se prekine ovako ružna praksa?
Treba da se bori da se donese Građevinski zakon, ukinut posle Drugog svetskog rata i nikad nije više do danas donet nov.
Imajući u vidu obim i kvalitet sagrađenog, od 1945. do 1990. godine, da li je savremeni tretman arhitekture tog perioda, između ostalog, napad kako bi se prikrila sopstvena besplodnost i neučinkovitost?
Po mom mišljenju nije osnovni problem u „besplodnosti i neučinkovitosti“. U pitanju su užasne rane koje se preteško saniraju, a što je najtragičnije, one se i dalje čačkaju i povređuju, pa i nove otvaraju. Posebno je nehumano što to dolazi od bivših prijatelja i saveznika.
Arhitektura je deo društva i ta činjenica se ne može izbeći. Međutim, svaki kompromis između politike i arhitekture je po pravilu bio na štetu arhitekture. Da li i vi mislite isto i šta treba učiniti da se prekine takva praksa?
Nije bilo kompromisa između politike i arhitekture, jer nije nikad bilo ni ozbiljnog kontakta među njima. Izuzev na lokalnom nivou, ali u funkciji ličnih ili grupnih interesa.
Nakon srednjeg veka u arhitekturi je nastupio period zatišja koji je trajao do polovine 20. veka, kada je naša aritektura ponovo postala predmet svetske pažnje. Šta je potrebno da se promeni da bi srpski arhitekti svojim radom dali doprinos svetu poput onog koji je načinila vaša generacija?
Ništa, apsolutno ništa ne zavisi od nas. O tome odlučuje Veliki brat.
Za Trg partizana su u poslednjih 14 godina raspisana tri konkursa: dva arhitektonsko-urbanistička i jedan arhitektonski. Ipak, po njima ništa nije preduzeto. Stiče se utisak da se pucalo na arhitekturu da bi se ubila politika. Političare razumem, ali zašto struka dozvoljava da se kaže arhitektura, a misli se na politiku?
Nisam upoznat sa pomenutim konkursima. Trg partizana u Užicu je retko završena celina i po meni svaki konkurs za takav status u prostoru je manipulacija da neko nešto iz sumnjivih razloga treba da menja. Za očuvanje spomenika kulture ne raspisuje se konkurs! Potrebne su briga i pažnja da se održi značaj kulturne baštine.
Da li je stepen u kome je preživeo Trg partizana dokaz o njegovom kvalitetu?
Lepe kuće lepo stare. To važi i za urbane aglomeracije. U Srbiji nema boljeg primera od Trga partizana u Užicu. Treba mnogo angažovanja da se on očuva.
Niko i ništa nam ne treba sa strane. Sve možemo sami i sa mnogo uspeha. Sve regionalne saradnje u arhitekturi u sebi nose klice mondijalističkog uređenja sveta i jedne krajnje instruirane politike. Sve je u oblandi: i stipendije, seminari, savetovanja i pametovanja. Da li su stipendije altruizam ili vrbovanje za sumnjive zadatke? Šta treba da se desi? Opametiti se!
Arhitektura je deo društva ali veze nisu apsolutne. Zašto je savremenoj arhitekturi potrebno da meri vreme po političkom a ne esnafskom satu?
Nije joj potrebno. Veze su diktirane materijalističkom politikom. I ona je još od Bolonje uzela struku u svoje ruke.
O svim pitanjima u vezi s arhitekturom sve se manje pitaju arhitekti a sve više neki drugi. Kao da pored fudbala i politike dobijamo još jednu delatnost u koju se svi razumeju. Da li je došao čas kada je potrebno zahtevati da se arhitektura vrati arhitektima?
Ovde znači pravilo: Pustio bih ja njega, ali neće on mene.
Tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine srušena je zgrada Pošte na Trgu partizana. Sada je tu rupa, parking. Kada se bude podizao novi objekat, kakav bi po Vašem mišljenju trebalo da bude: isti kao što je bio ili drugačiji?
Brižljivo kao i kod svakog spomenika kulture vratiti njegovo autentično prisustvo. To znači da volumen ostane isti kao vezujuće tkivo arhitektonskog ansambla. S tim što se namena, tj. pošta, može promeniti, može se promeniti i konstrukcija, čak i drugostepena plastika.
Bronzana figura Josipa Broza Tita je uklonjena sa Trga partizana 1992. godine. Trenutno se nalazi u dvorištu Narodnog muzeja u Užicu. Po vašem mišljenju da li je treba vratiti na Trg ili ne?
Paljenje knjiga, rušenje i uklanjanje spomenika su najviši anticivilizacijski zločin. Stekla je status narodne mudrosti čuvena floskula poljskog satiričara Jirži Leca koji kaže: kada rušite spomenike sačuvajte njihova postolja! Časni i umni ljudi Užica poslušali su Leca i sačuvali postolje. Ovim je sve rečeno!
Da li Trg partizana zaslužuje tako loš tretman kakav trenutno ima?
Bespogovorno ne! Da li naša nacija zaslužuje ovako ponižavajući tretman? Bespogovorno ne! Očigledno je da su povezana ova dva NE.
Da li je arhitektura i urbanizam Trga partizana, bez dileme, spomenik našeg arhitektonskog nasleđa?
Da. Zaslužuje najviši tretman spomenika kulture. U svojoj oblasti je bez presedana u Srbiji.
U Beogradu, 21.01.2014. godine