U deklaraciji upućenoj najširoj javnosti i vlastima, Akademija arhitekture Srbije jasno argumentuje zašto je projekat „Beograd na vodi”, onako kako su ga današnje vlasti u Srbiji zamislile, štetan, protivpravan, neodrživ, i traži hitan prekid srljanja u dugogodišnji haos. Tekst deklaracije objavljen je na njihovom sajtu, a šturo je prepričan u medijima. Njihov glas, uz glas SANU, koja je, takođe, kritikovala zamišljeni projekat, svakako je glas struke, i to onih najstručnijih. Jesu li svi ti akademici, profesori, te umne glave koje su gradile Beograd proteklih 60 godina lenjivci, neradnici, hejteri, nezainteresovani za budućnost, oni koji bi da žive u prošlosti, jesu li svi oni cvrčci?

 

Piše: Tatjana Mandić Rigonat

 

Ko su cvrčci, a ko mravi u Srbiji, prvorazredno je identitetsko pitanje i možemo ga testirati i na temi kakva je izgradnja „Beograda na vodi”.

U autorskom tekstu u ,,Blicu” „Moj odgovor Njima”, premijer Srbije piše: „Dobili smo mandat da budemo mravi.” Dobro, oni koji vladaju Srbijom označeni su kao mravi. Ti mravi u premijerovom tekstu imaju poetsku dimenziju: oni su sanjari, futuristi. I usamljeni su! Dobili su mandat da ostvare snove, i to teškim i svakodnevnim radom. Ali avaj:

„U Srbiji su cvrčci ’good guys’, a mravi su zlikovci, oni koji pokušavaju da nam unerede inače tako lep život. Zato i danas, ova vlada, bez obzira na priče o tome da je sveprisutna, da sve kontroliše i da utiče na ama baš sve u društvu i državi, nema podršku istog tog društva ili bar njegovog najelitnijeg dela u onome što je osnov svake budućnosti.Mi smo osuđeni na to da je sanjamo sami.”

Posle La Fontena, Krilova, Tolstoja, koji su obrađivali Ezopove basne, premijer daje svoj originalni doprinos tom poučno vaspitnom štivu. Kako dr Miloš Đurić piše u „Istoriji helenske književnosti”, Ezop je bio rob. Robovao je za vreme kralja Amasisa, oko sredine šestog veka pre nove ere, u vreme sedmorice mudraca.„Ezop u basnama prosto i naivno crta prizore iz životinjskog sveta, imajući na umu ljudske prilike. Životinje u njima predstavnici su različitih kategorija i tipova ljudskog društva. Često imaju političku žaoku. Basne su pričane u dečjim sobama, na trgovima, u školama, na pozornicama, a u Atini su našle povoljno tle, ne samo zbog svoje etičko-pedagoške vrednosti za školu, nego i zbog primenljivosti i korisnosti u političkom životu.” Kao opšte dobro helenskog naroda, kroz vekove su postale opšte dobro sveta, pa je, recimo, i premijeru omiljeni, uz Vebera, Martin Luter, kojeg pominje u svom autorskom tekstu, 1530. godine preveo 13 Ezopovih basni za protestantski svet.

Jedan od snova usamljenih mrava sanjara je „Beograd na vodi”. San o „Beogradu na vodi” stari je san koji su sanjali mnogi pre usamljenih mrava sanjara. Lep san i građana i arhitekata, koji međutim, osim lokacije, nema ništa zajedničko sa snom Aleksandra Vučića, Siniše Malog, investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. „Beograd na vodi” je san koji bi sanjale i arhitekte širom sveta da je raspisan međunarodni konkurs.

U deklaraciji upućenoj najširoj javnosti i vlastima, Akademija arhitekture Srbije jasno argumentuje zašto je projekat „Beograd na vodi”, onako kako su ga današnje vlasti u Srbiji zamislile, štetan, protivpravan, neodrživ, i traži hitan prekid srljanja u dugogodišnji haos. Tekst deklaracije objavljen je na njihovom sajtu, a šturo je prepričan u medijima.Njihov glas, uz glas SANU, koja je, takođe, kritikovala zamišljeni projekat, svakako je glas struke, i to onih najstručnijih. Jesu li svi ti akademici, profesori, te umne glave koje su gradile Beograd proteklih 60 godina lenjivci, neradnici, hejteri, nezainteresovani za budućnost, oni koji bi da žive u prošlosti, jesu li svi oni cvrčci ? Ili smo na terenu jedne druge basne koja glasi:

Srela se uveče dva mrava, susedi u mravinjaku. „Uh, što sam umoran, reče prvi mrav, ceo bogovetni dan vukao sam komadić šećera, ali ga ipak nisam dovukao do kuće, morao sam ga ostaviti negde nasred puta.”

„Sigurno misliš na mrvice šećera koje je tamo na putu prosula neka devojčica? Ali zašto, ta bilo je puno sitnih komada…”

„Da, ali ja sam počeo da vučem najveći.”

„Ludo jedna”, reče drugi mrav. „Vidiš, a ja sam nosio samo sasvim male komade: idi da vidiš koliku sam gomilicu sakupio! Naravno, ti želiš sve odjednom: tako ti i treba. Bar ćeš ubuduće znati kako se to radi!”

Poenta ove priče je u znati kako se nešto radi, znati kako se gradi! Marljivost bez dobrog plana i znanja je ludost.

Gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, pozvao je na razgovor predstavnike Akademije arhitekture Srbije. Slušala sam ga kako u emisiji „Kažiprst” interpretira priču o ovom susretu. Iz njegovog iskaza brzopleto se moglo shvatiti da spora više nema, da smo na terenu razumevanja, da su usamljeni mravi sanjari sada u dobrom društvu, da su se probudili. Međutim, kasnije iz medija saznajem, iz iskaza arhitekte Branka Bojovića, kako je izgledao taj sastanak sa gradonačelnikom i njegovim timom.

„Formalno da, bili su ljubazni, ali Siniša Mali je započeo razgovor ovako: ’Evo, mi smo primili deklaraciju, sa njom se ne slažemo, ali skupili smo se ovde, kažite nam šta vam nije jasno’, pa će on da nam objasni. Čovek za koga čaršija govori da je plagirao doktorat, ljudima iz Akademije arhitekture će da objasni o čem’ se tu radi. Sve je to jedna farsa.”

Farsa, ili dobar odgovor na konstataciju iz premijerove basne kako su mravi na vlasti usamljeni sanjari i kako nemaju podršku elite.Usamljeni su po svom izboru, po svojoj volji– samovolji, jer ne žele da uvažavaju stavove eminentnih stručnjaka, jer negiraju znanje, iskustvo, a zahtevaju rad, znoj i suze u ime budućnosti Srbije. I ako premijer nije bio precizan u označavanju elite koja ne želi da spusti glavu i na zajedničkom jastuku pokorno sanja san vrednih usamljenih mrava o lepšoj i boljoj budućnosti,na primeru „Beograda na vodi” jasno se vidi zašto sa arhitektonskom elitom ne može da podeli snove.

Neko zbog svog sna završi u zatvoru, a neko svojim snovima piše pozitivnu istoriju kulture i zemlje za pokolenja, neko svoje snove ispoveda pred predstavnicima zakona, neko psihoanalitičaru… Snovi su inspiracija i za velika dela i za velika nedela.

 

“Politika”, 14.03.2015.