Može, ako ga rane.

Beograd su ranili oni koji ga nedovoljno vole. Možda ga čak i mrze.

Ranili su ga u lice, oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima, bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama. Od sada će taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju – visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.

Držao se vekovima, odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi, da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.

 

Piše: Dragoljub Bakić

 

 

Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika, petog januara ove godine.

Moja prvobitna ideja je bila da pokušam da odgovorim na potpuno istovetna pitanja jer novinarka nije od svog sagovornika dobila prave odgovore već brdo proizvoljnih, neargumentovanih, improvizovanih stavova i zamena teza.

A onda sam shvatio da je besmisleno da polemišem, pogotovu što su sama pitanja bila veoma ozbiljna, profesionalna i adekvatna i da su u stvari već sadržavala i davala prave odgovore. Pokušaću zato da iste teme osvetlim sa druge strane i objasnim zašto su Beograđani tužni i zašto njihov grad plače.

Postoje u Evropi stari gradovi kroz koje protiču velike reke. Takav je Prag, takva je Budimpešta, Varšava, Drezden, a takav je i Beograd. Najlepše razglednice ovih gradova uvek su slikane sa reke gde se u punoj meri sagledava urbani profil grada i baš takva slika najviše ostaje u sećanjima ljudi.

Beograd, kao jedan od najstarijih kontinuirano nastanjenih gradova Evrope, vekovima formira taj svoj prepoznatljivi urbani profil koji kreće od svetlucave vode ušća Save u Dunav pa se preko Meštrovića i Beogradske tvrđave spušta na zlatni toranj Saborne crkve pa preko Terazijskog grebena klizi u vis da bi se završio na Vračarskom platou belim kubusom crkve Svetog Save.

Bili smo spokojni jer smo mislili da ovu prelepu sliku, ovo najveće blago koje Beograd ima, ovu civilizacijsku vrednost čuvaju desetine međunarodnih povelja, konvencija i rezolucija koje je naša država Srbija – potpisala i ratifikovala. Naročito „Evropska konvencija o urbanom predelu“ Saveta Evrope doneta 2000. u Firenci koju je Srbija ratifikovala 2011. i Deklaracija koju je u ime Ujedinjenih Nacija doneo UNESKO u Beču 2005, koja daje preporuke kako se čuva, brine i upravlja „istorijskim urbanim pejzažom“ starih gradova. Na žalost, ni ova međunarodna obavezujuća dokumenta nisu sačuvala Beograd.

Prvih dana 2014. kreće jedna prilično bizarna priča koja još uvek traje.

 

 

Pravo iz daleke Arabijske pustinje stiže jedan građevinski preduzimač tvrdeći da su mu bisage pune novca – milijardama dolara.

Sa sobom donosi jednu monstrum maketu koja predstavlja ono kako u buduće treba da izgleda najvredniji deo Beograda – njegov Savski amfiteatar na desnoj obali Save. Taj deo Beograd čuva još od Drugog svetskog rata kroz sve svoje dosadašnje Generalne urbanističke planove, čuva ga kao opšte dobro koje pripada svim građanima. I kada je tu bilo đubre, pacovi, brodske olupine, zmije, akrepi i veštice – i tada je bilo vlasništvo građana Beograda. Kada je gradska vlast očistila ovo đubre, pacove, brodske olupine, zmije, akrepe i veštice , što je i bila jedna od njihovih obaveza, i dalje je to zemljište ostalo vlasništvo građana Beograda i oni koji su ga očistili nisu imali prava da ga otmu od građana i da na taj način drastično ugroze javni interes.

 

Promenili su zakone, obezbedili se leks specijalisom i ovo dragoceno zemljište od 100 hektara dali u besplatan zakup na 100 godina jednom privatniku iz Arapskih Emirata. Pritom su međunarodnim ugovorom dali pravo stranom parneru da bez predhodno usvojenog master plana čitavog kompleksa, u toku narednih 30 godina ovde može da gradi šta hoće, gde hoće i kad hoće po principu – izgradi kuću, proda kuću, od toga gradi sledeću kuću, što znači da tu nema milijardi dolara koje su bile glavna mantra za manipulisanje građanima cele Srbije.

 

Tako se danas naočigled svih građana u Savskom amfiteatru bahato, neuko i bez učešća građana Beograda i bez učešća domaće struke gradi, kako vlast kaže, „kompaktni grad, gust i visok“ na geološki najproblematičnijem terenu, uz samu reku, gotovo na njenoj obaloutvrdi, u mulju dubokom 20 metara – da bi usrećili Beograd sa 2.000.000 kvadratnih metara luksuznih apartmana i luksuznog poslovnog prostora koji nikome nije potreban i koji u tom obimu Beograd nije u mogućnosti da prihvati svojom godinama zapuštenom infrastrukturom.

Gradska vlast nije do sada izašla u javnost sa cifrom koliko će koštati dovođenje u red ove primarne infrastrukture što je preuzela kao ugovornu obavezu sa arapskim partnerom i što bi pokazalo da ulaganje Srbije daleko prevazilazi ulog stranog partnera, pa se time teško objašnjava ugovoreni odnos vlasništva, odlučivanja i podele profita u zajedničkom poslu od 68:32 u korist stranca.

 

 

I na kraju – ne plače Beograd samo od rana koje mu nanose na obali Save već plače što se 70 godina priča o metrou a njega nema, što za 25 godina nije dobio obilaznicu, što za 40 godina nema završenu kanalizaciju, što ulice još uvek zaliva pijaćom vodom, što je svaka peta kuća koja se sada gradi divlja, bez dozvole i što je takvih u njemu – 350.000, što je najsramnije, a pritom od države neometano pa čak i legalizovano.

Plače Beograd što njegova uprava za to vreme pravi šarene laže i igra se presecanjem crvenih vrpci na besmislenim muzičkim fontanama, jarbolima, gondolama, svetlećim ukrasima, popločanim parkovima i pešačkim zonama i to  sve uz pomoć armije stranih arhitekata. Naš Beograd je danas jedna tuga golema.

 ©ААС

“Politika”, 19.1.2018.

Foto: Mosha