Piše: Bojan Kovačević

 

Tekst je dat za objavljivanje dnevnom listu Danas. Zbog prevelikog obima da bi tamo bio integralno štampan, kao i zbog strukture kojom je pisan, uredništvo ga je odlučilo objavljivati svakodnevno, u fragmentima. Tekst je potpisan samo imenom, da ne bi obavezivao Akademiju mišljenjem autora koji je njen predsednik. U velikom broju procena i tvrdnji javnosti poznati i zvanično objavljivani stavovi Akademije veoma su, ipak, slični ili identični u tekstu ovde iznetim formulacijama. Kroz 23 slike-pojma zaokruženo se konstatuju stanje i procesi urbanog u Beogradu sada. Gradski izbori, kao trenutak za razmatranje i vrednovanje, povod su ali nikako i razlog ovog teksta.

 

 

UVOD 

Razlučivanje stvarnog bavljenja Gradom od bavljenja državnom, “vangradskom” politikom preko navodnog bavljenja Gradom, uvodni je povod ovog teksta. Komentari koje izričem odnose se istovremeno na političke strukture koje drže vlast u ovom trenutku ali i na one tzv. opozicione koje mesecima uglavnom ništa nisu imale konkretno da kažu osim što su “skidali sa vlasti” ove prve, uglavnom protovoćarskim repertoarom znanim kao grlom u jagode.

JAVNOST JE KO?

U javnom diskursu o Beogradu i njegovom urbanizmu (pod tim terminom ovde se podrazumeva šira tema od nominalne) odvija se jedna potpuno neverovatna stvar. Slika ukupnog beogradskog građanstva, da ne kažemo ukupne populacije, iskazuje nam se isključivo kroz parkovsku klackalicu ”vlast-opozicija” a da se, istovrmeno, ne vidi koliko mnogo ima ljudi, pojedinaca, suseda, kvartovaca, krajišnika (u vezi sa rečju kraj, susedstvo) koji uopšte ne žele da razmatraju vrednosne sisteme političkih stranaka već imaju sopstvenu spoznaju o onome što je pred njima, u mimohodu kroz gradski centar ili pak po svojim okružjima stanovanja. I u skladu s tim saznanjima, građanstvo iskazuje potrebe koje se ne svode i ne instrumentalizuju na diskurse odavno poznatih nam i predvidljivih političih repertoara. Grad je, dakle, Biće koje samo delimično obuhvata i prekriva politička, da ne kažem stranačka, saznatljivost. Javnost nije zbir podskupova stranačkih grozdova nego su stranke, njihovo članstvo i simpatizeri, samo deo građanstva. O tome najbolje svedoči onih 40-45 odsto upisanih koji izmiču glasačkim kutijama.

 

Berliozova opera – “Trojanci u londonskom metrou”

 

CRNO-BELO MNJENJE

Tipično ponašanje našeg mentaliteta je da sudionike javnog diskursa trpa u fioke “sve za” ili u “sve protiv”. Kao što je jasno da po pravilu u kontrataboru, na suparničkoj strani, nikad ništa ne valja. Ti crno-beli paket-aranžmani najbolji su – čitajmo: najgori! – preduslov da bilo šta bude mereno, sagledavano, procenjivano. Iako postoji, istini za volju, logika po kojoj se svaki pojedinačni gest, pojedinačna odluka u urbanizmu Beograda može pretpostaviti kao odlivak strategije upravljanja gradskim građevinskim zemljištem, urbanom memorijom ili pak doradom saobraćajnog sistema prestonice – treba sačuvati moć suđenja za pojedinačne adrese i zahvate, konkretno i jasno.

NE DA(J)MO BEOGRAD!

Bez politikantstva govoreno, jasno je svima da se ubedljivo najviše konkretnih primedbi o dešavanjima u urbanizmu Beograda moglo čuti od aktivista Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”. Njihove zagrade iz druge reči skoro niko ne upotrebljava a tako primljena poruka – Ne damo Beograd! – zapravo je bitnija jer su maniri srljajuće upotrebe prostora iz “Beograda na vodi” iscureli na sve strane po Gradu, nizbrdo i uzbrdo. Posebno je pitanje neverovatno nejasnog odgovora gde su se, u međuvremenu, denule hiljade protestanata koje su zdušno podržavale te mlade ljude. Ubrizgavanja jeftinih, providnih priča o tome ko i čime stoji iza protesta Građanske inicijative ’’Ne damo Beograd” samo je jedno u moru spinovanja i zamena teza.

LAŽEM, ERGO SUM

Jedna od najočitijih pojava onoga što bismo nazvali populističkim urbanizmom, ili tačnije “populističkom atmosferom za urbanizam”, je beskonačno zamenjivanje teza, uz propratno direktno javno iznošenje netačnosti i izmišljotina, na srpskom se kaže – laži. Uz pomfri somnambulnih protivpitanja. Verovatno je vrhunac tog lažgovora ponavljanje vlasti, od vrha do dna, da je alternativa “Beogradu na vodi” bila ostajanje, na tom prostoru, zapuštenosti, haosa, pacova, kažu i zmija, o olupinama da ne govorimo. Na žalost, prva posledica Beograda na vodi je, ako ga dovrše, tvorenje olupine od susednog istorijskog tkiva Beograda, ili, ako ga ne dovrše, ostavljanje novoolupine od fragmenata “Beograda na vodi”. Kod ljudi nevelike pameti oduvek je upornost bila najgore uparena osobina.

ŠUPLJOSLOVLJE

U skladu sa individualnim pričanjima bajki, dalo se očekivati da će se aktuelna gradska vlast – koja i nije gradska nego sprovodi volju jednog čoveka s vrha Srbije na telo grada Beograda – u medijima i na društvenim mrežama oglašavati hvaljenjem same sebe, sa nekim eufemizmima koji to delimično i providno pokrivaju. Nepodnošljivo je na bivšoj gradskoj TV stanici, nekada poslednjem utočištu slobodne reči, gledati redovnu emisiju koja slavi “Beograd na vodi”. Doduše povremeno i Javni servis doda takvu količinu praznoslovlja. A o jednoj nedržavnoj državnoj televiziji ne treba reći ni reč, sve je svima jasno. Najavljivanje povratka originalnog izgleda Korunovićeve zgrade pošte u Savskoj, ili najava povratka radnji u Kneza Miloša “kao nekad”, samo su testovi ko su sve danas Beograđani kada njima može tako da se zbori.

METROTROPA

Prosto je neverovatno koliko je lažgovor o Metrou, tu nedavno na jedinoj neprijateljskoj TV stanici, bio skandalozno poražavajući po aktuelne gradske krmanoše. U nekoj zemlji sa manje dipli, onih dvostrukih frula na kojima može da se svira odvojeno, razroko, ta bi priča bila aklamacijom prokazana. No, pošto sve funkcioniše na potki radikalne opozicionosti kao fatumu mentaliteta, emisija je već poluzaboravljena. Epizoda metro-mašte o ukrštanju dve linije ispod “Beograda na vodi” sva je fantazmagorična. Jeste bio problem Dobrici Ćosiću da prečesto ne ponavlja jednu te istu reč u opisima kišne jeseni Srbije 1914. ali se poslužio bogatstvom jezika koji ima sinonime blato, kal i glib. To sa tonjenjem jedne metro linije ispod druge metro linije ispod šipova ispod kuća biće zanimljivo. U Konstantinopolju, pre mnogo vekova, zatrpaše nekolike svoje luke pa nedavno, pri probijanju metroa, sa davno tu potonulih brodova izroniše mnogi predmeti za Arheološki muzej, sada u Istanbulu. A mi iskopasmo silnu zemlju u današnjem Prokopu da bi nasuli ondašnju Baru Veneciju (češći istorijski naziv bare vređa Rome) da bi napravili železničku stanicu koju posle vratismo u nenalazivi Prokop. Pa bismo sad ronili duboko u blato.

I to od pravca džade koja nosi ime baš onog Živojina Mišića iz ovde dodirnute knjige.

 

Koegzistencija pruge i stanovanja

 

OGLEDALO

Jedna od konstanti našeg javnog govorenja je da se skoro nikada ne dâ zabeležiti pokajnički komentar sopstvenog propusta iz nekog prethodnog perioda. Naprosto, naši ljudi ne greše nikad, je l’ da, greše samo oni Drugi. U tom smislu je bivši gradonačelnik nedavno učinio, za ovu sredinu, prilično neobičan gest jasnog evidentiranja nekoliko sopstvenih propusta iz doba vlasti, istovremeno se kandidujući da ponovo bude u sličnim dispozicijama i iskušenjima. Kod svakog realnog građanina to bi proizvelo rast kredibiliteta dotičnog, ali ne znam da li i kod većine naših ljudi koji toleranciju ili kritiku sopstvenog poteza doživljavaju kao nečiju notornu slabost. Tako su, uostalom, i oni Beograđani izvan stručnih krugova saznali čijim posrednim natociljavanjem je na Adi podignut most onog tipa konstrukcije i onakve cene.

GVOZDENI KONJ

Posebna laž, ili prećutkivanje sa istim učinkom, je da je Železnička stanica problem u  prostoru dna Savskog amfiteatra. Brojni, skoro nepregledni ranžirni koloseci su prepokrili prostor odavno, što ne znači da Stanica tamo gde je od 1880-ih ne može da ostane, na primer sa 4 perona upuštena na prvi podzemni nivo, za saobraćaj lokalnih vozova. Kada se pogledaju saveznički avionski snimci iz 1944. vidi se da je taj prostor koloseka, skladišta, infrastrukture – najbombardovaniji u Beogradu. Zgrada stanice nije sinonim za sve što se u tom železničkom sistemu nalazi(lo). Dodatna notorna laž je da se tzv. klanična pruga ispod i okolo Beogradske tvrđave sada uklanja jer su aktuelne vlasti efikasne u novouređenju Beograda. Svi stručnjaci znaju da su razlozi opstanka tog koloseka nemanje saglasnosti Vojske za njeno ukidanje jer je bez nje sporan efikasan transport teškog naoružanja preko Dunava. Druga blokada bile su međunarodne norme o zabrani prevoza određenih hemikalija kroz tunele. Sada se, da se ne bi još više javno uočavala izvorna spornost celog projekta “Beograda na vodi”, to iznuđuje nepotizmom u stručnim telima i u institucijama kakav ni Darijeva Persija nije uvek viđala. Uz crtu infantilnog nivoa svesti poput: prvo da dobijem igračku a onda ću da bolje učim. A ne obnuto. Danas je to sled: prvo nešto da ukinem a onda ću (možda) da obezbedim odmenu.

 

Ranžirni koloseci snimljeni iz vazduha 

 

NEPODMIĆENO ŠTETNO

Jedan od vremenom zapaćenih a po posledicama svakako paćeničkih manira u našem društvu je da se iza svake sporne ili presedanske odluke traže, kao objašnjenje, mito i korupcija. Sasvim sam siguran da je ta nesvest strahovito opasna jer isključuje mogućnost da su donošene loše, neprofesionalne, nestručne odluke koje imaju trajne posledice. Ceo Beograd vidi da gradska uprava “razrađuje” brojne ideje o uređenju Beograda koje potiču od sadašnjeg Predsednika Republike, pa se čak gradonačelniku omaklo da javno zbori kako se u upravljanju prestonicom rukovodio upravo idejama i slikama čoveka sa vrha! Meritokratija je reč koja, još uvek, nikako da bude uvrštena u srpski jezik. Sada imamo i recentni slučaj “ideje” izvesnog jelečkog građanina Selakovića, iz vrha vlasti, po čijoj ideji bi trebalo rekonstruisati Đumrukanu (nekada carinarnicu, potom prostor priveden pozorišnoj nameni, sve davno) u Pristaništu, u Karađorđevoj, za koju nema dovoljno dokumentacije da se to uradi, za potrebe folklora! Rekoše i ostadoše živi. Grad uzet kao igračka, a samo nekoliko ljudi džojstikom voza sve nas kao na toboganu, na sve strane.

DEPERSONALIZACIJA

Potpuno je neverovatna stvar da sadašnji čelnici gradske administracije, koja za sebe tvrdi da je veoma uspešna, ne predvode spisak ljudi koji treba da pridobiju građanstvo, možda ne toliko da se pobedi na izborima koliko da se nastave tendencije u upravljanju gradom. Promešanost sa imenima nekoliko relativno uspešnih profesionalaca od kojih niko, baš niko, nije format za predvođenje građanstva, pokazuje dve stvari istovremeno. Jedna je da se plaše isturanja u prvi plan onih prema kojima veliki deo Beograda ima nedvosmislen odijum. Druga je da, objektivno, gradska politika pliva u depersonalizaciji donošenja odluka, osim kada je u pitanju jedan čovek. Po pravilu javnost ne može ustanoviti ko i zašto, čime stoji iza odluka poput, recimo, fontaniranja razvaline od Slavije, nagoveštenih saobraćajnih rešenja, imenovanja ulica ili naručivanja spomenika. Nikogovićstvo se spustilo na Beograd kao jutarnja magla. U najvećem delu mehanizam loših događanja u prostorima Beograda bazira na nemanju odgovornosti za postupke, kako tzv. stručnih službi tako i raznih odbornika i izbornika koji dižu ruke a da ne trepnu, da ne pomisle šta posredno proizvode. Više puta ponavljana upozorenja stručnjaka pojedinačno, ili grupa njih, nailazila su na muk. Neurbanost mnogih sa pravom glasa o sudbinskim gradskim pitanjima naprosto je nesnosna.

SAHRANA INSTITUCIJA

Danas su osnovni pojmovi kojima operišemo prešli granice svojih značenja, tako da je pod velikim pitanjem da li je ovo čemu prisustvujemo “razvoj Beograda” ili naprosto krčmljenje gradskih resursa zarad utiska u javnosti o razvoju, kao što i reči “planiranje” i “urbanizam” nemaju značenje jer se njihova delatnost svodi na udovoljenje investitorima. U blizanačkom odnosu sa prethodnim je evidentna mrtvost institucija, iz oblasti o kojoj je reč, pre svega gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i Urbanističkog zavoda koji se ničemu ne suprostavljaju profesionalno već samo “proknjižuju” potrebne papire. Slučaj sa uređenjem Česme Mehmed-paše Sokolovića i njene okoline pokazao je da ne postoji adresa u Beogradu koja se danas ne može devastirati.

ZLOČIN S MILION SVEDOKA

U natezanjima političkih stranaka, njihovim medjusobicama u kojima se rastvara bilo kakva i bilo kolika supstanca smislenosti, čak i najoštriji protivnici aktuelne beogradske i ine vlasti ne umeju da zarone dublje od ranije spominjanog vidjenja “Beograda na vodi” kao nekakve navodne estetske dileme, pa vremenom više ni toga, vraćajući problem na Hercegovačku, na autoritarizam, na zatvorenost medija, što je sve tačno ali nije glavno. “Beograd na vodi” i svi ostali potopi u polju prostora i društvene znakovitosti koji su iz te deregulacije proistekli završiće se, kad-tad, kao jasno vidljiv zločin prema ovom gradu. Za one koji ne znaju, naš nekadašnji čelnik Beograda, izuzetni arhitekta više skulptoralnog iskaza i intelektualac evropskog vrha Bogdan Bogdanović, prvi je uveo i znalački upotrebio pojam “urbicid” u svojim knjigama koje nisu imale premijeru u Beogradu nego drugde. Zločin prema gradu pod lažnim kapama “napretka”, “modernizacije”, “pokretanja privrede” vidljiv je već sada a biće sve više – jer kranovi, dole pored reke, rade li rade.

RATNO OSTRVO

Da li Beograđani znaju da se razmatra gradnja na Velikom ratnom ostrvu? Niko to još ne sme da obelodani jer je jasno kuda bi vodila reakcija javnosti. I gle čuda – aktuelnom gradonačelniku palo je na um da Stari savski most, onaj što ga je Učitelj spasao a sad će ga respasiti Mali Siniša, translira, da bi učinio gradjanima, da na rukavcu Dunava spoji obalu sa Velikim ratnim ostrvom. Ganutljivo, plemenito. Bilo bi da se ipak ne zna da je neko zainteresovan za  gradnju na tom istom ostrvu, i to namena od lažnog interesa za sve Beograđane, kao što su hotel, golf tereni i privatne vile. Naravno sve u potaji, jer je jasno da em nema tzv. planskog osnova em niko normalan ne bi posezao za tim prostorom kodiranim endemskim vrstama ptica, tonjenjem i izranjanjima iz Dunava kroz mene vodostaja, neophodnošću obaloutvrde, itd. Još naravnije, kada nam je jednom prošla prevara zvana PPPPN, odnosno Prostorni plan područja posebne namene, ne treba se čuditi ako bi se opet poseglo za istim mehanizmom kojim država vara samu sebe. Slučajno ili ne, u dnu Savskog amfiteatra potamanjene su neke životinjice kao argument “čišćenja” a na Ostrvu su zaštićene zakonom. Ali bi trebalo da se isele, šta čekaju. Uostalom, orao iz Eagle Hills preduzeća jača je ptica od tamo nekih manjih koje nigde drugde u Evropi ni ne postoje.

 

Megastruktura Prora rizorta na Baltiku, 4,5 km duga, izgradjena od nacista 1936-39.

 

NAMENA KULE

Jedan potpuno skrajnuti, neizrečeni aspekt cele priče o prestonici Srbije je namena “Kule Belgrade” (na srbgleskom!?) kojom se siluje Beograd. U aktuelnim procedurama i projektu stiglom iz biroa iz “tamo daleko”, svetski vrhunskih za projektovanje visokih kula ali potpuno nereferentnih za ono što Beogradu zaista treba (ta glupost o renomiranosti bila bi analogna divljenju kvalitetu ratnih aviona kakvi su nas bomabardovali 1999.) smetne se s uma da ta kula nema nikakvu namenu koja oličava zajedničkost Beograđana, sveurbanu simboliku. U njoj je namena stambeno-apartmanska i hotelska, s čim nikakve veze niko od nas nema. Nekada je tzv. CK bio ideološki simbol na nivou celokupne države, u popularnoj kuli u Masarikovoj bile su, a i danas su, mnoge gradske službe i gradske firme. “Kula Belgrade” sa svojih 168 metara visine (ostaje dozvoljeno da bude 220!) po svemu je slon u apoteci, besramno namenjen samo nekima a u slici grada nametnut svima. Uz totalnu nejasnoću urbanističke i projektne dokumentacije u domenu zadovoljavanja potrebe parkiranja, svakako nerešivo na nejake 2 podzemne etaže ispod 40 nadzemnih.

 

Svedenost prostora u kome Car Japana prima saudijskog Princa prestolonaslednika, septembar 2016.

 

PREPRODAJA VIZURA

Autor ovog teksta je uveo inače jednostavnu sintagmu od srpskih reči, ponešto oksimoronsku, “zazidani grad” u komentare posledica “Beograda na vodi”, u jednom intervjuu datom Slobodnoj Evropi pre tri i po godine, jula 2014. Godine. Tada nije bilo kranova u dnu Savskog amfiteatra. Borba traje toliko a da mnogi nisu svesni njene dužine. Sada se već uveliko može govoriti o drugom činu koji se zove “otimačina pa preprodaja pogleda”. Naime, zatvaranje pogleda iz Beograda ka Savi i sremskoj ravnici i sa obala Save na pobrđe prema grebenu koji ide linijom Tvrđava-Knez Mihailova-Terazije-Krunska, kojim se dele Savski i Dunavski Beograd, time što će stanovnici novih visokih objekata imati vizure iz svojih hotelskih i drugih soba, suština je biznisa koji je trebalo da pokrene Srbiju, navodno. Klasična otimačina je na delu, za naivnu javnost upakovana u prosperitetne bajke dalekih naroda. Koje i kakvo pučanstvo se ne buni zbog gradnje “Beograda na vodi”? Snabdevači cementom, isporučioci opreme, menadžeri investicija, pumpadžije beskonačnosti podzemnih voda, neki projektanti koji prepevavaju tuđe projekte na naše propise, i razni drugi kolaboracionisti (saradnici na poslu). Čudno je da se ne oglašava niko ko se usrećio kupovinom nekretnine u prvim zgradama i da to ne koristi marketing prodavca za podršku javnosti projektu.

ŽUTO NEPATKOVSKO

Na žalost, u praćenju mnogih slučajeva i “ideja” koje danas troše beogradski prostor ne može se ne naići, istim tragom, na ideje i radove više prethodnih gradskih uprava za iste lokacije. To što su današnja tempa i razmere realizacija tih istih “ideja” mnogo intenzivnija i beskrupuloznija ni najmanje ne abolira ove sadašnje izvođače štetočinskih radova. Tamo gde jesu štetočinski, jer rade se i one notorne stvari, recimo na polju infrastrukture, koje bi svako inače radio da sprovodi vlast u gradu. Ne možemo hvaliti nekog zato što pere zube svakodnevno, valjda se tu nešto podrazumeva. Iz komentara, a nije uopšte bitno i što je to nečiji oficijelni slogan, da jedni odu a da se drugi ne vrate vidi se da je upravljanje gradom godinama unazad imalo samopovređivanja po telu Beograda, opraštajući investitorski urbanizam zarad proste smene posrednika u muljanjima (nedvosmislen stručni termin).

KUĆISEDEOCI

Za sve što se dešava u Beogradu sa Beogradom ima nekoliko uvida koji su potpuno jasni i jednostavni ali ih uglavnom malo ko ili niko ne poteže. Najpre je uočljiva zažarena atmosfera međusobno oponentnih mišljenja: da se grad razvija ili “razvija” u veoma dobrom pravcu, i to krajnje intenzivno od 2012, spram svih onih koji sa zaprepašćenjem i nevericom prate taj isti “razvoj”. Pri tome uopšte nije jasan vrlo visok procenat neizlaženja na gradske izbore. Kako je moguća tolika raspolućenost stanovišta istovremeno sa tolikom nezainteresovanoću!? Nešto tu nije logično. Ne može se u jednom delu restorana odvijati tuča s brojnim učesnicima a u drugom mirno večeravati za stolovima.

FINANSIJSKO ČUDO

Nejasnoća koja je sve vreme prisutna, a retko biva komentarisana, je narativ o finansijskoj katastrofi koji su prethodnici navodno ostavili a sada se svuda radi, gradi, zida, toliko da kao da pare nisu problem. Nego ne može toliko da se brzo isprojektuje koliko bi se rado investiralo, od Grada pa i od Republike. Neko očito krivotvori, iz bezdana se teško stiže do vrhova tako brzo, a da se “autori” tog finansijskog čuda ne hvale da jesu i kako su to izveli. A o načinima kako su računali i predočavali nam sume investicija, vrednosti i procente ulaganja u zajedništvo sa investitorom iz Emirata, postoji samo jedan školski komentar. Sedi, Jedan!!

WIDEANGLE, OBJEKTIV-NO

U svim novijim čudnim, zapravo neprikladnim i prekapacitiranim gradnjama i projektima, redovno figuriraju i sledeće dve pojave. Prva je da su prikazi odnosa postojeće gradske strukture i novopredviđene prezentovane kroz širokougaone optičke opcije gde em prostora navodno ima koliko hoćeš, em je neka banula vertikalčina daleko od stajne tačke posmatrača, em se tamo na horizontu gubi istorijsko tkivo grada s kojim je nova gradnja u neskladu… koji treba prikriti. Kadrovi kojima je, na primer, opremljen elaborat za “Kulu Belgrade” prikazuju prostor upravo tako. To što proizvođači objektiva za fotoaparate, ili softvera za 3D programe, imaju znanja i veštine ne znači da naši predstavnici grada ili države treba da budu naivni kao francuske sobarice i ne konstatuju realne prevare takvim proverama vizuelnog i prostornog. Potpuno je komplementarno i kada se kula od regulacionim planom odobrenih 127 metara visine na mestu Saveznog SUP-a u Kneza Miloša nikad ne prikazuje kako izgleda od raskrsnice “kod Londona”, ili bilo odakle niz ulicu , jer bi se videla njena katastrofalna nasilnost u veduti, nego redovito iz nespornih ili sa mnogo manje spornih i manje čitljivih pozicija. Da su samo hteli, predstavnici gradskih urbanističkih službi mogli su svaki put u minutu denuncirati takve elaborate kojima se nešto lažno iskazuje kao uklopljivo, prihvatljivo. A i ko nam je kriv kad koristimo reč “objektiv” za ono što je “sočivo”, “leća” u optici, englesko lens, pa se nesvesno implicira nekakva srpska objektivnost slike koju dobijamo. A kule u Kneza Miloša, kažu prodavci magle, su na ulazu u centar Beograda. Pa jesu, za sve došljake. Za nas Beograđane mogu samo da budu na izlasku iz centra, jasno je. Ali grad sad kao da nije naš.

 

Dado, L’Architecte, 1959, ulje na platnu, 162,5 × 130 cm

 

NETRAŽENI SIMBOLI

Možda najiritantnija od laži koje ne prestaju je da je svaka (pre)krupna gradnja na značajnom mestu krštena kao “novi simbol Beograda” (yeah!), “novi landmark”, i tako tragom pesme “Niko kao ja”. Da li je neko tražio te nove simbole, repere? Da li je neko ko gradi uopšte razmotrio šta su simboli i reperi Beograda, pa onda u njih možda probao udenuti svoje. Da li ti bezobzirni lažovi znaju da je upravo teren Beograda – a u sklopu njega zalučenost Savskog amfiteatra – najlepši i najbitniji znak, simbol, reper Beograda?

IZOBLIČENI KONKURSI

Jedan od načina da se iskaže javni interes u arhitekturi i gradu je kategorija javnih konkursa, takmičenja arhitekata u predlaganju za određeni prostor, po dovoljno preciznom prethodno profilisanom programu, obličja i izglede. No ta realno vrlo stara pojava, znana još od Antike, ima i svoje krivine – Italijani imaju svoju reč za to ali ne mogu sada da je se setim – koje pljušte po Beogradu godinama. Primer novobeogradskog Bloka 16 više je nego jasan. Na konkursu je, pre decenije, pobedio rad koji je postojećem bivšem CK priljubio blizanačku kulu i obmotao obe zajedničkom staklenom opnom. Ispred je bio manji horizontalni aneks. Žiri, u kome sam bio, zdušno je dao tome Prvu nagradu. Ubrzo je takva kula otpala zbog, kažu, protivpožarnih razloga a horizontalni aneks se nagojio do onoga što sada znamo kao TC Ušće, sa svim saobraćajnim veseljem koje proizvodi. Ličilo je na prelivanje kapaciteta iz jednog kubusa u drugi, možda i prihvatljivo. No, tradicija naduvavanja dozvoljenih kvadratura u srpskom Korumpistanu, nekada Mitozemskoj, nikad ne spava i iznedrena je druga kula čijoj se najavi upravo ovih  dana počinjemo diviti. To što u sklopu “Beograda na vodi” već betoniraju, najahao na Gazelu i na samu obalu Save, jedan “pljosnati soliter” dužine 106 i visine 80 metara, veoma sličan pominjanom prvobitnom za Blok 16 i ex-CK, protivpožarno, ako ćemo povezati slučajeve, nikog ne uzbuđuje. A i zašto bi kada glavna kula BnV sa svojih 168 metara visine nema nikakve protivpožarne probleme sa našim pouzdanim vatrogasnim merdevinama koje dobacuju do 22,0 metra visine. Možda je zato Kuli Belgrejd ostavljena, u uslovima, maksimalna visina od 220 metara. Ne zarezujemo, bre, ništa.

 

Vodič za nemačke vojnike u Beogradu

 

DIZNILENDIZACIJA

U programiranju grada, nameni gradskih prostora posebno je uočljiva  ovih godina želja da Beograd bude atraktivan, nadasve strancima. Kao da nije dovoljno što su splavovi mesto provoda ali i redovni glavni posetioci kriminalističkih rubrika u medijima. U pojmovniku urbanoloških i kulturoloških studija postoji besprekorno pogođen termin “diznilendizacija” koji oslikava i odslikava pravljenje od svog grada vašara bez autentičnosti, ili tačnije silujući autentičnost. Istovremeno, najavljuje se satiranje arheologije pod Studentskim trgom zarad garaže i intenzivnog izgona automobilskog saobraćaja iz centra. Beograd je bio kosmopolitski grad, i mesto mu je takvo, oduvek, da čuvena opaska o “kući nasred druma” ima i neke odlične atribute. To investitori dobro znaju, naravno. Ali od tog mentaliteta podilaženja, ako ne korumpiranih džepova onda korumpiranih mozgova, uvek zazirem u pravcu nesretnog mogućeg zaključka da Srbija ne mora da bude Nedićeva ali izgleda da ne može a da ne bude apatično, kompromisno, autodestruktivno društvo, skoro nedićevsko. Od marta 2014. kada se u Kanu na tamošnjem MIPIM-u, velikom sajmu investiranja u nekretnine, pojavila velika maketa “Beograda na vodi”, ne sumnjam da smo u armagedonskoj borbi za naš Grad. Protiv svih lakeja, pa i onih arhitekata-kolaboracionista u ovom ratu.

 

©ААС