Da ne grešim dušu, ali projekat je na nivou studentskog rada. Niti znamo ko je radio, niti zašto je baš tako. Na posletku, to nisu lepe kuće – to je konvencionalna arhitektura. Ne znam šta bismo mi arhitekte dalje pričali kada nas izgleda niko ne šiša. Priča se o nezaposlenosti, a 2.500 beogradskih arhitekata se drži nezaposleno. Sve je iščašeno i čudno. Brzo i neuko, a ne vidim razlog zašto je tako. Mi smo hteli da Deklaracijom zainteresujemo ljude koji odlučuju 

 „U maketi ne vidimo ništa lepo, nikakvu kreaciju. To je kao da ste uzeli mnogo gabarita i pobacali, pa kako koji padne. Nema kreacije jer nije bilo konkursa“, kaže u intervjuu za DW ugledni arhitekta Dragoljub Bakić.

Dojče vele: Gospodine Bakiću, Akademija arhitekture Srbije čiji ste član iznela je ozbiljne dileme povodom projekta Beograd na vodi i zatražila da se gradnja obustavi. Šta su Vaše glavne brige?

Dragoljub Bakić: Akademija ima nas oko 35 i ja sam sa svojih 76 godina otprilike prosečne starosti u toj akademiji. Dakle svi smo neki starci koji su gradili ovaj Beograd četiri decenije i, da kažem neskromno, prilično smo kompetentni. Pratili smo temu i konačno rešili da napišemo deklaraciju i zatražimo da se projekat zaustavi, da se uzme tajm-aut i uhvati vazduh. Beogradske vlasti su raščistile Savski amfiteatar, pa smo mi predložili da pored Save naprave park i šetalište i onda da stanu. Suštinska zamerka je što je promenjen Generalni plan Beograda, onaj iz 2008. koji treba da važi do 2021. godine. Sada je praktično poništen jedan „urbanistički ustav“ zarad realizacije Beograda na vodi. Jer lokacija o kojoj se radi je priobalje, a to nije isto kao parče Palilulske pijace, Čubure ili Autokomande. Priobalje je prirodni resurs uz reku i u urbanizmu i gradskom tkivu se tretira kao vrednost koja pripada svim građanima. Oni moraju da se pitaju šta će tu da bude. Generalni urbanistički plan je takvu namenu i odredio, ali je sada ona promenjena. Taj prostor više ne služi građanima i javnim objektima nego privatnom investitoru da pravi šta on hoće. A hoće stanove, kancelarije i hotele – što nije pisalo u Generalnom planu.

Mi kažemo: polako! Ovo je previše skupoceno parče zemlje Beograda koje mora da se sačuva i na kojem sme da se gradi samo ono što zaista treba Beograđanima. To jedino može da se reši međunarodnim konkursom, svojevrsnom utakmicom ideja. Pa onda lagano, kako Srbija bude u finansijskim mogućnostima, da se to kroz godine i generacije realizuje. Ne vidimo svrhu tajnosti i brzine. Naša krajnje profesionalna i dobronamerna sugestija je odmah dočekana kao da smo mi protiv razvoja i za to da tamo ostane ruglo i mahala.

Zašto i ovakav projekat ne bi mogao da oživi priobalje? Zar ne verujete premijeru kada kaže da će to biti beogradska Jelisejska polja, da će ljudi hrliti u najveći tržni centar Balkana?

To je pre svega nekreativan projekat za koji ne znamo ni ko ga je ni gde radio. Maketa je pala sa Marsa i sada se primoravaju urbanističke službe da na osnovu nje improvizuju plan. Pa onda taj plan predstavljate kao posebnu namenu iako stanovanje, kancelarije i hoteli ne mogu biti posebne namene niti javni interes. Mi kao arhitekti i urbanisti u maketi ne vidimo ništa lepo, nikakvu kreaciju. To je kao da ste uzeli mnogo gabarita i pobacali, pa kako koji padne. Nema kreacije jer nije bilo konkursa. Dok mi ovo pričamo, realizuju se u Evropi takođe dva velika grada na vodi, na sličnim površinama sa sličnim volumenom investicija: Hamburg u svojoj luci i Beč na jezeru Aspern. Ali šta oni prvo rade? Počinju sa metroom! To isto i mi tražimo.
Mi u Beogradu počinjemo da pravimo megalopolis od dva miliona kvadrata bez ikakve infrastrukture. Kako će da se reši saobraćaj? Kako voda, kanalizacija i struja? Za takve objekte treba 25 miliona kubika vode dnevno. Je li neko planira novi Makiš možda? Treba oko 100 megavata instalisane snage struje, što su tri elektrane na gas. Da li to možda neko planira? Kako će odneti tri miliona kubnih metara iskopa iz saobraćajnog grotla? Ne možete da proširite Karađorđevu ulicu, Nemanjinu ni Savsku. Za ovih dva miliona kvadrata propisi kažu da treba obezbediti 40.000 parking ili garažnih mesta – gde to može da stane tamo? Samo Vam ilustrujem šta sve ulazi u infrastrukturnu pripremu.

Da li se zna koliko to košta?

Ne, niko nije napravio računicu. U nju bi morao da uđe i metro, kao i železnički most kod Vinče, železnička stanica u Prokopu, nova autobuska stanica, interseptor koji bi odvodio kanalizaciju do Velikog Sela iznad Lešća, kako bi se tu filtriralo i ubacivalo u Dunav. Sada u Savskom amfiteatru imate tri otvorena kolektora koja kanalizaciju direktno bez filtriranja izbacuje u Savu. Pa ne možete tako da gradite grad. O tome niko ne razmišlja ili barem mi ne vidimo da razmišlja. Kad pitate gde su projekti, poručuju da se rade u inostranstvu. Nastaće neviđen haos, to ne može da se pojmi. O inženjerskim stvarima niko nije mislio, a uveliko se najavljuje početak gradnje.

Verovatno ste tokom karijere mnogo puta razmišljali o tom priobalju. Kako ste ga zamišljali, kada se jednog dana uredi?

To je najvredniji lokalitet Beograda. Kako se razvio Novi Beograd – praktično novi grad preko Save – kada lenjirom povučete dijagonale preko mape, videćete da se tačno ukrštaju tu, na desnoj i levoj obali Save. Dakle treba voditi računa o obe strane reke. Taj deo je par ekselans potencijalan, dve obale se mogu povezati recimo pešačkim mostovima. Kada bi se raspisao međunarodni konkurs, bilo bi stotine ideja, pa bi se recimo voda Save kanalima pustila da uđe u taj prostor, slivala između trgova… nastao bi Raj na zemlji. Toga sada nema. Vidimo planirane uzane ulice sa ogromnim kulama. Preko 30 objekata koji su viši od sto metara. Kome to treba? Treba li Beogradu? Sada mu ne treba. Zato smo i rekli: polako ljudi, slušajte malo struku, ljude koji su pola veka gradili. Moja supruga i ja smo gradili hale Pionir 1 i 2, Galeniku, Višnjičku Banju, kongresne centra po Harareu… to je naša materija. Pa ako nas 40 koji imamo takvo znanje kaže njima: dajte da stanemo, da se čujemo…

Šta mislite, zašto vas ne čuju?

Pravo da Vam kažem ne znam. Nemam logično objašnjenje. Kažem Vam da je naša deklaracija naišla na nož. Pa zašto bismo mi arhitekte bili protiv razvoja?

Vlasti tvrde da će nastati desetine hiljada poslova, što u izgradnji, što kasnije.

Naravno, u svakom hotelu treba da se zaposle sobarice, i nismo mi protiv toga da tu bude i neki objekat ako treba Beogradu. Ali zna se kako se radi – inženjerstvo je egzaktno. Znate li da po normalnoj proceduri ovo sve sa makete treba da se gradi 25 godina? To pet godina mora ozbiljno da se projektuje, u saradnji svih struka. To niko ne radi. Kada će se graditi ono ispod zemlje? Tu je visoka podzemna voda, nije nimalo lako posaditi tolike kule, napraviti šipove, temelje i druga čuda. To je inženjerski proces koji mora da traje. Oni počinju prodaju stanova, ali kada će oni biti useljivi? Možda za 20 godina.

Vučić kaže da će kula biti gotova sledeće godine.

Pa hoće. Ali će oko nje biti sto kranova i sto hiljada kamiona koji nose pesak i cement. Hoće li neko da kupi sada luksuzni stan, a da se useli za 20 godina? Ali bi pre svega toga morala da stoji infrastruktura za ceo kompleks – kanalizacija i voda ne mogu da se grade odvojeno za svaki objekat. Ili će možda da naprave kuće bez instalacija? Pa ko bi se tu uselio?

Hajde da pretpostavimo da ipak sve bude kao na maketi. Kako bi se stakleni neboderi uklopili u panoramu Beograda?

Da ne grešim dušu, ali projekat je na nivou studentskog rada. Niti znamo ko je radio, niti zašto je baš tako. Na posletku, to nisu lepe kuće – to je konvencionalna arhitektura. Ne znam šta bismo mi arhitekte dalje pričali kada nas izgleda niko ne šiša. Priča se o nezaposlenosti, a 2.500 beogradskih arhitekata se drži nezaposleno. Sve je iščašeno i čudno. Brzo i neuko, a ne vidim razlog zašto je tako. Mi smo hteli da Deklaracijom zainteresujemo ljude koji odlučuju – da nas čuju. Izgleda da nismo uspeli.

Razgovarao: Nemanja Rulević

Dojče vele, 17.3.2015.