Cenjeni poštovaoci ličnosti i dela Bogdana Bogdanovića,

Pre nekoliko dana napustio je ovaj svet veliki graditelj, mislilac, pedagog… Napustio nas je čovek koji je sebe ugradio u kulturu ove sredine i u kulturu sveta… Ugradio je sebe u veliki broj memorijalnih ostvarenja, neprevaziđenih kako po formi, tako i po filozofskom stavu i univerzalnosti poruke koja iz njih zrači – da je život jači od smrti. I ta filozofema skoro idealno obeležava ličnost preminulog velikana Bogdana Bogdanovića….

Reč Dimitrija Mladenovića

Kao da je sudbina, dajući mu ime Bogdan, opredelila njegov bogom dani put stvaraoca i kreatora, njegov prebogati životni opus koji ce brojnim mladim sledbenicima predstavljati najlepše zaveštanje i pisane reci i umetnickog stvaralaštva. Kao jednom od dugogodišnjih saradnika i ucenika Bogdanovih, koji je zadovoljstvo rada i života nalazio u neposrednoj saradnji na više protomajstorovih projekata, dodeljena mi je cast da vas podsetim na životni opus graditelja neverovatnih gradevina, izgradenih diljem njegove i moje bivše domovine – Jugoslavije. Činim to i u ime svih clanova Akademije arhitekture Srbije, koji smrt jednog od njenih najuglednijih clanova, doživljavaju sa osećanjem nenadoknadivog gubitka. Više od 15 godina bio sam saradnik neumornom graditelju baš kao što su mu odani saradnici bili i brojni znani i neznani majstori-klesari koji su Bogdanove zamisli pretvarali u živa skulptoralna dela: sa setom i ponosom secam se bezbroj divnih trenutaka koje sam proveo sa svojim profesorom. Pocelo je to davne 1958. godine kada smo kao studenti arhitekture otkrivali neverovatni jezik znakova, crteža i misli pretocenih tušem ili olovkom na papir od strane našeg asistenta Bogdana Bogdanovica… Tu sposobnost, koju još danas ni kompjuteri ne ostvaruju – da misao direktno rukom i olovkom transponuju u crtež – sledeci svog ucitelja, prenosim brojnim generacijama buducih arhitekata na fakultetima u Srbiji, Crnoj Gori i Poljskoj, u kojoj je posebno cenjeno delo velikog Bogdana Bogdanovica. Njegove ideje o tome kako raditi su i dalje prisutne medu mladim buducim graditeljima! Dozvolite mi i da evociram i neke detalje saradnickog rada. Godine 1958. radio se veliki projekat za mostarsko groblje. Vladu Velickovica, Simu Miljkovica i mene pozvao je Bogdan da mu pomognemo na projektima. Radili smo skoro dve godine u kuci u Tolstojevoj ulici koja je bila centar okupljanja mnogih zainteresovanih pojedinaca. Medu njima najcešci gost bio je Mostarac Džemal Bjedic. Atmosferu je gradio Bogdan, a na gramofonu se bez prestanka vrtela fantasticna simfonija Hektora Berlioza, dramaticna poema koja je ocigledno posebno insiprativno delovala na Bogdana… U istom periodu radio je Bogdan i projekat nekropole u Prilepu, a velike gipsane modele i maketu Mostara radio je covek zlatnih ruku . Veljko Forcan. Ono što je ostalo skriveno za sve koji znaju mostarsko groblje, jeste cinjenica da je veliki broj rešenja za celinu i detalje proizilazio iz proporcijskih odnosa “zlatnog preseka” – te carobne anticke proporcijske formule. Imao je Bogdan izvanredan osecaj za stare tehnike i zanate, kamenu je poznavao dušu, a stalni pratioci, klesari sa Braca, oblikovali su ga onako kako je samo Bogdan uspevao da komplikovan crtež napravi. Cesto je stoga isticao da je on medu prvima bio zacetnik takozvane grupne forme (autorske)… Crtac i graditelj, teoreticar arhitekture grada, filozof i pisac, stvaralac metaforickih gradevina i alegorijskih ambijenata, govorio je: “Pisao sam da bih umeo da gradim, gradio sam da bih umeo da pišem.” Podseticu vas na izvanredni opus gradevina ostvaren snažnom imaginacijom i izuzetnim senzibilitetom. Kako je sam konstatovao, tim cudnim poslom poceo je da se bavi još u svojoj graditeljskoj mladosti, shvativši da mu ta vrsta arhitekture pruža daleko vece stvaralacke slobode no recimo podizanje sumornih soc-fukcionalistickiih naseobina. Evo tih gradevina i njihovih mitologema-metafora: Spomenik jevrejskim žrtvama (1952) – Arijelova krila – amfora neba iscrtana krilima svete ptice. Nekropola u Prilepu (1961) – posmrtno kolo devojaka oko paloga junaka. Nekropola u Kruševcu (1965) – ptice izlecu iz utrobe zemlje a na krilima nose znakove života. Akronekropola u Mostaru (1965) – Akropolj-grad mrtvih sa zodijackim krugom na vrhu iz kojeg kosmicka voda kroz mrežu malih kanala simbolicki silazi u grad živih. Možda je to najsnažnije i najkompleksnije Bogdanovo delo. Jasenovacko spomen-podrucje (1965) – cvet koji izranja iz mocvare, cvet i zemlja, voda i zemlja u kovitlacu spajanja. Nekropola u Leskovcu (1971) – grupa osveštalih stubova koji okružuju gospodaricu ptica i životinja. Simbolicka nekropola u Knjaževcu (1971) – mitski polis, stele-simbolicke kamene kuce sa solarnim znacima i znacima zmije-cuvarkuce. Svetilište u Kosovskoj Mitrovici (1973) – dva gigantska stuba koji drže kosmološku konstrukciju koja deli donju od gornje hemisfere. Ova realizovana dela bila su opredeljujuca da se Bogdanovicu dodeli najveca nagrada u oblasti skulptoralnog stvaralaštva u San Paolu 1973. godine (nagrada u rangu Nobelove nagrade). Usledile su i dalje realizacije mnogih memorijala: u Ivangradgradu, Bihacu, Pazinu, Štipu, a posebno je interesantan Bogdanov opus tri mauzoleja iz 1980. godine: mauzolej u Popini, mauzolej ratnicima u Cacku sa serijom životinjskih figura, nekropola u spomen-parku Dudik u Vukovaru – svetilište sa stelama, mauzolej koji sa svojih pet šiljaka drži krov – nebeski badahin. Za ova tri mauzoleja ideje su se radale i medusobno preplitale sa zajednickom hermetickom nad-idejom, ostvarenom prostorno razlicitom stereometrijom, a Bogdan je isticao da se u sva tri slucaja oslonio na reci i misao. U jednom od svojih sjajnih eseja u “Gradoslovaru” Bogdan konstatuje da je “igra misao a misao dogadaj” i da “tamo gde ljudi ne umeju da se igraju gradova, tamo ne umeju ni da misle svoje gradove i svoje prostore – tamo se ni pravi grad nikada nece dogoditi.” Arhitektura nije obicna profesija. To je privrženost, to je zaljubljenost, to je sudbina jednog coveka. Toj sudbini se Bogdan posvetio pre 60 godina. Ušao je u svet graditeljstva sa željom da ga unapreduje, sa otporom prema tradicionalizmu i ortodoksnom funkcionalizmu, nesklon kompromisima i ustupcima. Jednom je, 1992. godine, rekao: “Da sam ocutao, živeo bih mirno i sramno. Ali ocutati se nije moglo.” Bogdan je zauzeo posebno mesto u novijoj srpskoj kulturi kao jedan od retkih protagonista intelektualne avangarde i stvaralaštva koje se krece od sveta duhovnih simbola, filozofskih rasprava i eseja, do sveta likovnosti, arhetipskih uzora i poruka najsuptilnijih vrednosti u ovim prostorima. Odabrao je podrucje rada udaljeno od ideo-politickog znakovlja, birajuci u svom stvaralaštvu nadetnicke i nadkonfensionalne simbole, a inspiraciju tražeci u arheologiji, svetu arhaickih praslika, u prastarim imaginativnim matricama. “Želeo sam da u okvirima opšteljudskog, antropološkog secanja obeležim i rat i mir, pobednika i pobedene, a razume se pre svega neuništive radosti života.” Evo tog stava kojeg se Bogdan držao kroz citav život – da je život jaci od smrti. Otišao je, vinuo se u nebeska prostranstva ili možda na beskonacno krstarenje zvezdastim ukrsnicama idealnih kurseva odvažnih moreplovaca, kako je to u sjajnom eseju o baroknom vrtu najavio. Pridružio se besmrtnicima – a arhitekturu i gradove, mudrost gradogradenja ostavio kao privilegiju i obavezu buducim graditeljima da nekim, danas još nenaslucenim misaonim ritualima ponovo prizovu sklad grada i sveta, odgovarajuci hrabro i nadahnuto ne samo na uobicajeno pitanje: šta i kako vec i zašto??? A arhitektura – ars integrate – i taj njen Mefisto, ustupice im za spokojstvo – nemir, za konacnost – beskraj, za dušu – vecnu mladost. Putuj u miru prostranstvima sveta, velikane svetski, dragi ucitelju Bogdane Bogdanovicu.

Mita Mladenović

Beograd 24. VI 2010.