Ne mogu da kažem da sam neka sirotica sa profesionalnim nagradama, ali mi je ova, pod imenom Ranko Radović – Velika čast, mislim i najveća u mom profesionalnom životu.

 

Reč Ljiljane Bakić

 

Hvala osnivačima i čuvarima Nagrade (ULUPUDS) za istrajnost u sećanjima na izuzetno posvećenog i uzornog profesora mnogih  generacija studenata arhitekture – Ranka Radovića. Bez konkurencije među našim kolegama po svojoj neposrednosti, vrednoći, šarmu, bio je renesansna ličnost, projektovao divnu arhitekturu, pisao neumorno, pomno slikao, kroz javna predavanja – „otkrivao” arhitektonsku bit najširoj beogradskoj javnosti. Nakon dve decenije profesure na beogradskom Arhitektonskom fakultetu gostovao je  povremeno u inostranstvu na fakultetima u Japanu i Finskoj, i u međuvremenu osnovao Visoku školu arhitekture u Novom Sadu. Kako uvek u nas biva, svaka izuzetnost, visoka kreativnost i potencijal teško prolaze, bolje reći – nikako. Tako je najvoljeniji od studenata, profesor Ranko Radović, u odsustvu, bio demisioniran sa svog primarnog Beogradskog univerziteta i fakulteta, i to, koliko sam čula – na vrlo ružan način. 

Za  izuzetno kompetentan sastav žirija, kakav bi i sama izabrala da me je neko pitao, takođe sam veoma zahvalna, jer, za naše ušančene neprilike u poimanju i vrednovanju Arhitekture, to je presedan. Mnogo hvala članicama žirija – profesorkama:

dr arh. Ljiljani Blagojević, istoričarki dr Dubravki Stojanović, kulturološkinji  dr Mileni Dragičević Šešić.

Sećam se, 1988-e prvi put sam odnela jednu svoju kritiku u “Politiku”, povodom upravo nikle jedne bezumne rekonstrukcije na Terazijama… Urednik kulture g-din Radovan Popović je predamnom pročitao i rekao mi: „Hvala Bogu da ste se pojavili”… Ubrzo zatim vozili smo našeg Ranka negde, ne znam gde, ali se sećam kao da je juče bilo, rekao mi je „oštro”, na njegov način, da mi „naređuje” da i dalje pišem. Izgleda da sam ga poslušala. Nismo imali prilike često da se vidimo, on, sasvim posvećen profesorskoj misiji, projektovanju, slikanju, pisanju, a mi u stalnoj gužvi sa rokovima na projektovanju, pritom uz sasvim male naše ćerke… Žao mi je što nismo stizali da redovno pratimo Rankova predavanja. Ali,  imali smo privilegiju da se svojski družimo na Kongresu arhitekata u Montrealu 1990. Pritom, Ranko familijaran sa svima, od brojnih  svetskih arhitekata do dečka koji vozi lift u našem hotelu… Eh, izuzetan čovek, kakav se retko sreće…

Prilažem mali dodatak po Rankovom „nalogu“, moje – Ulje na vodi.  

 ARHITEKTURA SRBIJE – IZGUBLJENA U PREVODU

 „Kuća u kojoj čovek boravi kao loše smešteni gost, živi svoj život, koji ukućani ne razumeju i na koji njihove sudbine malo utiču. Što je neka stvar važnija, više se prećutkuje, postaje neka zaleđena materija, vremenom sve tvrđa – život se pod njom odvija, ali se ne čuje, okamenjen.“

Margerit Jursenar

Srbija nam je upravo takva kuća, duže nego dugo bez snage da ikakav sistem instrumentalizuje racionalno i produktivno.  Politički habitus nacije oduvek je bio na klackalici između anarhije i autokratije, daleko od samospoznaje i racionalnosti, čvrsto opredeljen za konfrontacije umesto tolerancije i kompromisa. Liberalizacija i modernizacija su teško prolazile, ako uopšte ikada jesu. Takva mentalna mapa, oduvek bez vrednosnih kriterijuma, trajno je i dugoročno zapisivala originale falsifikata, činila svaku istinu irelevantnom u svim domenima, pa i u arhitekturi.

Arhitektura kroz svako vreme, pa i davnoprošlo, najelokventniji je odraz nivoa društvene svesti koja je gradi – čuva je ili  prosto samo rabi… Svojim dugim  trajanjem, ona je odraz stanja duha pripadajuće sredine, osnovna niveleta njenog civilizacijskog nivoa. U našoj Srbiji – definitivno potopljena.

U takvoj državi teško se  promaljalo kartezijanski šiljato pero koje bi zasecalo u srž geneze i višeznačne slojevitosti njene Arhitekture i Urbanizma,  bilo baždareno da razluči vizije i progres od surogata i formalizama. Takvo ne raste samoniklo, potreban je određen kulturološki ambijent, kakav se u Srbiji nije nikada ponegovao… Retki su vredni entuzijasti, kakav je bez premca bio Ranko Radović.  Samohodni voluntaristi su beležili arhitekturu tangentno, spolja bez unutra, slučajno dopalu njihove vizure i interesa. Retki kritički zapisi, uglavnom površni, ostaju večite „istine“ usvojene kroz vreme, bez ikakvih potonjih upitnika. A moralo ih je biti, jer svaki primer arhitekture samo kroz vreme pokazuje svoj bonitet. Na primer, ako jedan ovdašnji muzej, sagrađen pre četrdeset i kusur godina, i pritom ovenčan stručnim lovorikama najvišeg stepena, bude zatvoren evo skoro već  pola svog veka zbog neadekvatnog rešenja krova, pod kojim je dobrano stradala naša vrhunska slikarska kolekcija, šta da se kaže o valorizaciji naše arhitekture? Trajni nedostatak kritičke misli, nepremostivo nas je udaljio od svetske arhitektonske scene. Arhitektura Srbije je definitivno izgubljena u prevodu.

Svako opserviranje arhitektonskog dela, uprošćena je priča ako je samo o tome kako spolja izgleda, uz premisu da ono što se ne vidi ni ne postoji. To je prevod originala bolestan od subjektivizma tumača, često zapretenog u predrasude, retoriku, mrtvi intelektualizam. Valjda otuda i ovdašnja trajna tvrdoglavost tako „upućenih” da arhitekturu trpaju u Umetnost, koja je, svakovrsna, uvek svedena na mentalnu percepciju i tumačenje samo pojedinaca. Ali Arhitektura, uvek u simbiozi sa urbanizmom, nije tek imaginacija, ona je jedan od tri najbitnija uslova života svake civilizovane zajednice, uz neophodne –  vodu i hranu. Što reče Boris Podreka, arhitekta koji se predstavlja kao umetnik, samo je kratkovidi lakrdijaš….

Naš Velikan – slikar Peđa Milosavljević znao je da je Naša kultura jedva vidljiva kao kukolj u crvenoj pšenici. Ako se i sa ovom sudbinom pomirimo, pošto nam nije cilj da budemo kao sav ostali svet, ipak je nerazumljivo koliko je ovde profesija arhitekte nemušto udaljena od javnosti. Bez premca među arhitektima, veliki Peđa je lucidno i zvonko  kritikovao urbanističku analfabetiku Beograda pre pola veka. Ali, velikan ostade do daljnjeg naš domaći Sizif, Beograd – domaći Guliver, a Peđina predviđanja o saobraćajnoj i inoj katastrofi, tj. kraju urbanizma Beograda, uveliko su realizovana. Govorio je: Odsustvo svakog smisla za predviđanje i dalekovido planiranje obezbeđuje samo probleme… Urbanizam je ovde bez ravnoteže bazalnog metabolizma, koja je tako potrebna za logično rasuđivanje… Ko pažljivo prati surovi obračun inteligentnih vilica, između svete vatre istine i srama lomače, shvatiće veliku dramu dobrih namera i loših ostvarenja.

Sa druge strane, 2009-e došao nam je na dva dana Tom Mejn, dobitnik najvećeg ovovremskog svetskog priznanja za arhitekturu – Prickerove nagrade za 2005, i za tako kratko vreme uspeo da uoči ono što je Peđa strasno zagovarao godinama: Morate redefinisati odnos prema rekama, iskoristiti sve prednosti koje vam pruža neverovatno dobar položaj…. Pa- nije se desilo, niti će se desiti….

Za budućnost nas „teši“ Dušan Matić:  

Ima večeri kad ludi konji uzalud gosta da izađe čekaju….

(Izgovoreno u Beogradu, 23. decembra 2013.)