U Sterijinom komadu “Beograd nekad i sad”, Stanija se nađe u Beogradu posle mnogo godina. U sinovljevoj kući, umesto na zemlji i jastucima, kao u njeno doba, spava se u krevetima, u opasnosti od padanja, sedi se uz povisoki astal dok noge sa stolice vise. Iz kanapea guraju federi; na duvaru, umesto ikone – golišavo devojče u liku boginje Venus i portret unuka Velimira kome se, kao svecu, zbunjena krsti. Umesto turske kafe, kafa s mlekom, umesto zurli – fortepiano, umesto krotkih devojaka što gledaju u zemlju i ljube ruku, devojčice nevranjene kose, što s muškima skitaju noću, razmetljivo igraju valcer, u šetnji ih drže ispod “pazuva”, a da im uopšte nisu rod. Umesto volovskih kola amortizovane karuce, a srpsko frankofilno unuče, ni manje ni više nego s bradom, kao u kakvog ostarelog Turčina ili Jevrejina.

Od Mesta do Ne-mesta

Tako beše nekad, a da li bi se danas neka gošća iz unutrašnjosti našla u tolikom čudu? Po zapadnjački, sedište stolica je i dalje na visini oko pola metra, doduše, poneka ima točkove, naslon i rukohvat koji se pomeraju: pokoji krevet ima ugrađeno osvetljenje, pa i ozvučenje, ali se s njega pada, baš kao u Sterijino vreme. Pije se kafa – late, moka i makjato, “produženi” espreso – svira se fortepjano, istina s plastičnih dirki i sintetičkog zvuka, devojke su gotovo sve bojadisane i ne drže muško samo ispod pazuha. Unuci su s bradama, sada štucovanim, samo su imidžu dodali pelc prestupničkih potkultura, tetovažu na mišićavom telu. Uz plazme i LED televizore, na zidove se vratiše ikone i sveci. Najzad, čak i unutrašnjost nekog prestoničkog stana nalikuje enterijeru bogatije kuće u šumadijskom selu.
Od kad su, kako je uočila Stanija, “Francuzi i Nemci došli Beogradu na vrat”, mnogo šta je slično i tim putem se dalje grabi. Može se čak reći da se nije uočila anomalija kao uslov promene (kulturne) paradigme, da se poslužimo postavkom iz oblasti naučnog saznanja. Ali ipak, velika je razlika u onim karucama koje su uzletele u nebo, kao avioni i svemirski brodovi. Pokretljivost ljudi i njihovog kapitala, uz napredak tehnologije i iščezavanje granica, sasvim su promenili koncept mesta. Čak dotle da je Mesto postalo Ne-mesto.
Ono što je bilo tako slikovito, mirisno, zvučno u starom Beogradu bilo je upravo Mesto, a neka retka, vidljiva i danas, to osvedočuju. Prestonica se može ponositi i duhom stvaralačkog projektovanja kako iz epohe istorizma, Ar nuvoa, tako i predratnog i poratnog autorskog modernizma, neomodernizma i drugih stilova, što su sve dragocene sastavnice njenog identiteta.
Uporedo, međutim, na zasadima standardizacije, unificiranosti, stvaralaštva anonimnih arhitekata tržišno sposobnih biroa, rodila se i ona “istost” koja čini da se kako ovde, tako i mnogo gde u svetu, osećate kao da niste putovali i mesto promenili. Rođene su, zapravo, čitave kolonije Ne-mesta (non-lieux), koje se ne mogu odrediti ni relaciono, ni identitetski, ni istorijski, što je izvanredno opisao antropolog Mark Ože. Beograd je na ovom polju takođe pokazao da nije mimo sveta, ubaštinivši strane pozajmljenice, ali i autentične izume: bedu investitorske, otuđenost spavaoničke arhitekture, pokor globalističke – proširujući tako vlastiti dijapazon Ne-mesta. 

Grad bezličnih signala

Ali taj zaboravljeni Stanijin Orijent, i ne samo preko turskih serija, vratio se sada okcidentalan, ostakljen i sasvim neprepoznatljiv, najavom arapske investicije u prestonici. Političkim ushitom o gradnji koja pokreće privredu i upošljava stanovništvo, obnovljena je tom prilikom i stara ideja o izlasku na Savu, u čemu se, uz obećanje o angažovanju domaćih firmi, uglavnom iscrpeo nacionalni predznak te namisli. Oslonjen o tezu da će Beograd spasiti Srbiju, iako osiromašena i ispražnjena Srbija vapi da bude polazište ovdašnjeg preporoda. No ova istina je, možda, ostavljena za razboritije dane, na drugom kraju interesnog spektra. 
Ipak, vrednost ove ideje je opredeljenje da “Beograd na vodi” nikne umesto šina koje je trebalo davno izmestiti, pa će se grad ovako ili onako i kad-tad domoći reke. I to preko vanistorične Bare Venecije, što daje nadu da će izostati poigravanje mestom kao kada je Azerbejdžan brendirao Tašmajdan, a mi prevideli nacionalno-istorijske slojeve tog prostora, ili onomad, kad je Novi Beograd ulepšan starim Terazijama od oslikanog gipsa i cerada. Te da se neće rađati uz gnev građana, kao kad se dizao Bulevar u vreme seče zdravih platana. Upravo suprotno, “Beograd na vodi” prati plebiscit (iskazan medijski, a potvrđen izbornom voljom) iako se javlja kao san na esperantu mnogih kultura koje su širom sveta kosmopolitskom predale vlastite identitete, kao transnacionalna modernost in potentio. Možda otuda žurba da bude predstavljen u Dubaiju i Kanu, ali ne i na domaćem Salonu arhitekture. 
Ali sve to ne bez opasnosti. Nepotpune vizuelne najave isprva su ga dočarale lišenog odnošenja s brdima i brežuljcima Beograda. Kada je to donekle popravljeno, potonje su pokazale naselje višestruko odeljeno od svoje pozadine: morfološki, čak i klasno, s propetom kulom koja se nameće kao prestonički simbol, drugi posle Mosta na Adi koji bi da to unapred postane. Uglavnom namenjen stranim imućnicima, pojavio se kao tuđin silueti grada i susedstvu, upravo zbog projektantsko-investitorske apriornosti koja se malo obazire na Mesto. Beograd je na primeru tzv. Shopping center Ušće iskusio nepredviđeno zamiranje privlačnosti svoga davnašnjeg centra, slabost da čak i ovaj uticaj nevelikog trgovačkog mesta emulira. Najavljuje se da će “Beograd na vodi” najpre iznedriti golemi tržni centar, kome nikako nije mesto usred grada. A može li staro jezgro istrpeti čitav novi grad bezličnih signala i planiranih događaja, kako bi rekao u drugom povodu Lefevr? 

Zaključani etnos

I zato, kakav treba da bude “grad budućnosti” da se ne bismo podičili Teflon sitijem s koga prelako skliznu svaka posebnost, intimnost i maštovitost, a koji se sitnim koracima poslednjih godina vraćaju u Savamalu? Šta preduzeti da čitav poduhvat bude svima na ponos i da se ne desi ono što je u literaturi davno utvrđeno – presuše li zalihe ekonomskog kapitala poslovnog sveta slični prostori odumiru? Ovde je, ne treba podsećati, već tušta i tama praznih stanova, poslovnih prostora i lokala, bivših robnih kuća, započetih gradilišta, s kojima ni vlasnici ni država ne znaju šta bi.
Novac je svačiji i ničiji, ali je mesto za novi grad u Srbiji i među Beograđanima. Zato je nacionalni interes da se u njegov nastanak uključi upravo ono što se, zbog rešenosti da imalac novca bude i presuditelj, drži pod ključem: poštovanje konteksta. U širem smislu to je pomenuti identitet Beograda, u užem, znanstvena podloga u već postojećim i budućim studijama o celini, ne samo delu, Savskog amfiteatra, stručnjaka koji su tome posvetili deo svojih života, provedenih ovde, pa i uz Savu. Nije kasno da se država založi za nužnu mekoću prilaza reci s jedne, i starom gradu s druge strane, saradnju s domaćom stručnom i naučnom zajednicom, što je moguće samo ako se izvanredno temeljno, kroz mnoge discipline, sagleda pojava grada koji bi da zapremi čak četiri odsto ukupnog stambenog i poslovnog prostora starog. Jer ovde nije reč o nekom industrijskom kraju na periferiji, koji bi bio kakva nova heterotipija. Reč je o novumu koji preti da iznutra umnoži probleme, od saobraćajnih, preko komunalnih do ekoloških, pa i onih koji se tiču siluete, plovnosti Save, opstanka centra –
pitanja naviru sama, sve zato što se obazire na Beograd kao da bi mogao biti Dubai. I što bi kad se od prava glasa uzdržavamo? A domaći neimari su po pravilu na strani napretka, uočavanja i primene najboljih svetskih iskustava, te se ne bi, već na osnovačkom koraku, okliznuli poput stranih divelopera u Bari Veneciji nastojeći da umesto da otvore, zatvore izlazak na Savu vencem visokih zgrada, oblakodera i hotela. 
Takvu jednu grešku, koja je u priobaljima širom sveta, u senovitom pozađu hotelskih kompleksa ostavila i gradiće i gradove, neophodno je izbeći, a nekmoli gradnju “najvećeg tržnog centra na Balkanu”. U suprotnom ćemo svi zajedno pasti s one previsoke stolice, a mnogi koji tom napretku iskreno mogu pomoći, razbežaće se svako u svoj vilajet, da ne pokvare svadbenu pompu Save i Beograda. Pa i Stanijina odluka da ostane ovde dok svadba ne “projde” ne beše tako davno. A više zbog bojazni da ako ode pa se vrati, Beograd neće ni naći.

Politika, KUN, 26.IV 2014.