Пише: Бојан Ковачевић

Свако од нас када му се затражи да издвоји једну, као њему најбитнију, особину неке личности, или податак о човеку, најчешће прикочи, не чак ни због недоумице. За мене, и мимо нашег делања у оквиру Академије архитектуре Србије, прво што бих рекао о Драгољубу је да је он био дугогодишњи председник Суда части Савеза архитеката Србије. Као више него верификован и хваљен, како ми то траљаво називамо, ”пројектант” Драгољуб је својим карактером био и бивао симболом, назваћу их тако, истине и правде која тамо негде чека евентуалне кршитеље еснафских норми и добрих воља. Тај Суд части преточио се, од очекиваног трајно резервног положаја, док неко не забрља у срљању сујете или пословних интереса, заправо у свакодневни налог у данима када се у овој нашој Србији и овом нашем Београду кренуло управљати простором ”као пијан по расаду”, како је оличио Наполеонов поход по Европи један српски војник, сељак, из чувеног романа заменика Задарске улице. Та вокација Драгољубова није она критичара и историчара архитектуре који, за разлику од архитеката аутора, градитеља, ваљда морају да имају ту вертикалу честитости ако уопште обављају тај посао. Не, Др Агољуб, како сам га понекад, и не само ја, од милошти звао, је врхунски архитект, остварен и потврђен, али не с маниром склоним егоманијаштву уметничких душа које се тешко дају подвргнути било којим теразијама истине и правде, што ваљда Суд Части, и са чувеном Кантовом реченицом и без ње, подразумева. На том трагу Драгољуб Бакић се, негде тамо 2014-15. године, побунио, многе и подбунио, схватајући да је сâм Београд, његово тело започетог мучења и изнакажености, стигло на Суд части.

Морам још једну слику овде пројектовати. Иако уопште нисам био одушевљен каубојским портретисањем мог пријатеља Бакића, мада веома вешто нацртаним и предоченим, за појам борца са вишеглавим аждајама, или можда пре крдом срљајућих говеда, врло су битни стас и глас, стабилност борца. Бакићева појавност, као и сваког човека широких рамена а високог чела, склоног насмејаности, говорила је да са њим неће ићи лако. А он је, у ствари, и у то сам потпуно сигуран, био најјачи у прилично тихим, мирним коментарима, па и са сетом, оних вредних ствари које је препознавао у архитектури и култури.

Мислим да је ред, баш зато што скоро нико у овој сали овде сада, то не зна, да присутнима предочим, календарску чињеницу да су Љиљана и Драгољуб Бакић, мада не само они, као ауторски и брачни пар, уведени у чланство Академије архитектуре Србије касније но што је то требало да се деси, а десило се ипак. Наиме, један од оснивача Академије, иначе апсолутно осебујан стваралац, дуго је заузимао став извесне сумњичавости спрам самосталне битности архитеката појединачно, у ауторским тимовима, па још и брачним. Иако та и таква тема уме да повремено трује архитектонски еснаф, у случају Бакића, и не само њих, била је заправо нечија немала задртост. Сама разлика у броју протеклих година од добијања, најпре, Велике награде САС-а за животно дело, до, потоњег, пријема у Академију архитектуре каже да је ствар била бесмислена.

Стицајем потпуно случајних околности, у пролеће 2014. године добио сам бројне снимке макете Београда на води, тада први пут виђене на далекој адреси у Француској. Крупни кадрови, сачињени из близине, омогућили су увид на основу ког могу да се износе тврдње и коментари какви претходно, из само понеке најаве и малене слике у штампи, нису могли да буду респектабилни. Неколико нас из Академије, где је Драгољуб био један од коловођа, кренули смо у јавну борбу која се, касније, претворила у низ упитаности, локација за локацијом, тема за темом, упит за упитом. То је преточено у три Декларације Академије које су, најблаже речено, имале веома велики одјек у широј јавности, док су друга удружења архитеката и урбаниста кетмански хибернирала, фактички до данашњег дана. У најбољим традицијама скојевске и друге храбре омладине из времена Другог светског рата Академијину борбу пратили су млади људи из редова ”Не давимо Београд”.

Од оних сасвим личних ствари свакако морам овде да нотирам чињеницу да веома често пролазим, на путу за Срем и отклон од београдске вреве без смисла, поред насеља Галеника. То што смо, од пре неколико година, крстили укрсницу неких тамошњих путева и улица називом ”код Бакића” био је раније мањи утисак, сад поставши додатно битан, некако историчан. Већи је што, ама баш сваки пут, тамо помислим на њега и њих и промислим о томе како тај фини, разрађени, колорисани и ваљано трајући архитектонски језик делује као да је ниоткуда ту слетео у раскупусани околни приградски пејзаж, изфрагментиране смислености, у многочем мање или више карактеристичан за Србију.

Хала Пионир у којој смо слушали велике концерте у Београду, неки пратили спортске догађаје, била је београдски катедрални храм пре катедрале од Сава центра, годинама једина спортска хала која није аскетски сива него осликана бојама, након уникатности и градње неких других ”још увек је важна” јер је занела своју ауру међу Београђанима. У моме животу некадашњи концерти касних 1970-их у Пиониру ”Џетро Тала” или ”Ведер Рипорта” ипак су, иако много удаљенији у времену, јачи стубови мог живота него недавни у Арени неког Вотерса или пак Гебријела.

Драгољуб је свој кредибилитет, стицан кроз делање архитекте, као честит човек без смисла за рикверц вожњу у том домену, као један од главних бораца и зналаца из редова Академије, у неком тренутку решио да помало зајми лево-десно и другима који су се, понекад не знавши тачно шта не ваља нити шта желе, узбунили против све очигледнијих и све дрскијих одлука актуелних власти Београда и Србије. Као неки Божић Бата делио је те своје порције милине и сабораштва на многе стране, чини ми се, на жалост, уз благи заборав да је и даље главни проблем ове земље и овог града непрофесионалност у одлучивању и непоштење у понашању намештеника на многим адресама. 

Прецизно се сећам прве жалбе да има неки проблемчић на кожи чела. Након тога су се чланковито низале епизоде са заоштрењем стања здравља, мало по мало, до неких међусобних порука с краја новембра прошле године и преласка на терапију у Варшаву. Кад не добијеш одговор на последње поруке помислиш да је стање горе, можда врло лоше. ”Сигурно до марта сам тамо”, како ми је био написао пред одлазак за Пољску, испоставило се као оптимизам. Данас не могу, не знам који већ пут, да се не сетим речнице древног народа да је човек жив док има ко да га се сећа. Потрајаће Бака још, само тренутно није на дохват руке. 

Понедељак, 27. фебруар 2023, у подне