Arhitektura je režija predstave po tekstu kompleksnih i tvrdih političkih, ekonomskih, socioloških i kulturoloških zadatosti, vredna koliko ih suštinski razume i validno interpretira. Najveće priznanje joj pripada ako se može reći da je Sve u njoj i sa njom u okruženju – opravdano. A to se postiže samo na jedan način – uz visoko razvijen etički gen arhitekte i pogotovo – investitora i graditelja

 Piše: Ljiljana Bakić

Svedočiti o Arhitekturi, osećati duboko njen prostor i vreme uz sopstvene etičke kriterijume, jeste manifestacija čiste svesti i savesti. Sve o njoj van prostora i vremena jeste brbljnje, mlaćenje prazne slame – tj. bezlična ne-suština. Koliko god pojmovno univerzalna ljudska delatnost, Arhitektura je na svakom kulturološkom segmentu planete – posebna, ne samo po svojim karakteristikama, nego mnogo više po svom društvenom statusu. Jedina njena univerzalna konstanta jeste da je fizički određena sa tri dimenzije, ali da ne može da živi bez četvrte – koja je RAZUMEVANJE, diljem planete – različito…

U Srbiji je arhitektura – siroti vanzemaljac, temeljno odlepljena od svoje publike – javnosti tj svog životnog ambijenta. Moje skoro poluvekovno iskustvo sa arhitekturom bilo je obeleženo sa jedne strane entzijazmom što učestvujem u jednoj, mislila sam, najvažnijoj MISIJI na kulturološkom unapređenju moga naroda, ali sa druge strane ogromnim nezadovoljstvom sa statusom i stanjem arhitekture u mojoj promenjivoj državi, u kojoj su arhitekti, na žalost, takođe vanzemaljci.

Kao student na Arhitektonskom fakultetu izuzetno su mi bila značajna predavanja iz sociologije, profesorke Pjanić. Sa 20 godina sam znala da je arhitektura na prvom mestu sociološki fenomen, da je JEDINA ljudska delatnost, za koju je OPŠTOST osnovni prerogativ, od pamtiveka životno najjači kohezivni činilac svake civilizovane zajednice, identifikaciona karta svake države i nacije. Naš narod, autističan prema celom svetu, a interno klizajući po bezbrojnim autističnim kolosecima, nema taj nerv koji arhitekturom stvara od potpunih neznanaca komšije i prijatelje, koji zna za pažnju, brigu i negu opšteg dobra.

Po Robertu Venturiju su „Tekstovi koje pišu arhitekti o svom radu, odnosno – delokrugu rada najvitalniji i najviši vid kritike”. (Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi).

Delokrug rada na arhitekturi Srbije, njegovih političkih, socioloških, kulturoloških, posebno – profesionalnih odrednica, jeste razlog i bit ove knjige. Ma koliko banalno zvučalo samo da pomenem najstravičniju i najsramniju, neometanu, tj državno legalizovanu – divlju gradnju. Decenijama neutemeljene nadležnosti institucija nad gradskim zemljištem u Beogradu, rezultirale su u Beogradu “privremenim” objektima, sa privremenim dozvolama, da bi zatim sve prekrio stampedo divlje gradnje – vrhunski rezultat opake destrukcije vladajuće kamarile i nacije, praćen neoprostivom indolencijom 6000 permanentno živih i radećih arhitekata u Srbiji. Morao se po tom pitanju dogoditi rat između države i naše struke, ali se ništa nije desilo, čak ni jedan, bilo kakav demarš. Ovakav neviđeni kuriozitet u civilizovanom svetu, sigurno nas ruši i sa repa planete kad jednom postane repatica. Imamo mi I naprednije primere uništavanja Beograda. Jedna od najuspešnijih inkorporacija modernog objekta u staro gradsko tkivo Beograda, jeste već decenijama zgrada JUGODRVO u Vasinoj ulici, kod Narodnog Pozorišta. Primereno sofisticiranu komponovanu fasadu tog objekta treba da zameni jedan užasan sanduk, koji pritom zatvara izuzetno važnu prostornu sinkopu na uglu prema pozorištu, naravno zbog uvećanja korisne površine po želji nekog domaćeg tajkuna. Nikako ne pristajem da takav zločin prekrije samo banalna ovdašnja istina da je „sudbina svake građevine varljiva”. Imala sam prilike da skoro trećinu svog radnog staža provedem u crnoj Africi i u arapskom svetu. U knjizi imam evidentne dokaze kako se tamo projektuje i čuva arhitektura, pogotovo – urbanizam.

Piter Ajzenman, planetarni arhitektonski bard kaže da: „arhitekta mora da piše, jer to je procurivanje arhitekture u široku publiku. Objavljivanje knjige je čin otpora, nepristajanje na način kretanja sveta.” Ovo sam pročitala tek pošto sam ukoričila knjigu, koja je zaista čin mog velikog otpora prema trpnom stanju ovdašnje arhitekture.
Sa druge strane, dok sam se borila sa ovom knjigom, došla sam u prilliku da saznam od ovde veoma uvaženog Dr Profesora, recenzenta jedne glomazne monografije – da je «verifikacija kompetentnih recenzenata, koji po pravilu imaju više znanja od autora arhitekture prvi uslov za monografiju dostojnu istoriografije”. Ta nestvarna nelogičnost me je definitivno naterala da okončam, tj ukoričim ono što me je mučilo godinama. Nisam ni pomišljala da ikoga molim za ikakvu recenziju, jer ova knjiga nije tek slikovnica naših dela već definisanog – profesionalnog stava. Mene ne intersuje samo oblanda arhitekture, tj KAKO ispade „stvar”, već daleko više od toga – ZAŠTO? I ZATO. Oba su za mene alfa i omega rada na arhitekturi.

Ovdašnje profesionalno beleženje Arhitekture, kroz mojih 50 godina sa njom – uglavnom je bilo sakato. Kakvo god bilo, mazohistički se utvrđivalo kroz vreme, bez nikakvih potonjih upitnika. Proizvoljnosti i voluntarizam su u nas prosto jedno stanje duha. Samo jedan svež primer, uzgred. Pozdravila sam podlistak novine Politika – Moja kuća, prosto kao nekakvo spuštanje arhitekture na zemlju, tj na oči i u mozak naše javnosti. Međutim, nedavni prilog o Muzeju savremene umetnosti na Ušću, bez nikakvog argumenta je osporio oduvek znano koatirstvo arh. Ivanke Raspopović sa Ivom Antićem, što je sasvim u skladu sa ovde standardnim i dugoročnim mlevenjem same biti athitekture. Sa druge strane Muzej – viđen decenijama kao najveće „remek delo” u nas, (Moja kuća) više od 10 godina je zatvoren. Primenjeno zenitno (krovno) svetlo, oštetilo je mnogo od dragocene slikarske postavke, čak je jedno platno Save Šumanovića izgorelo. „Slučaj” je, koliko znam – bez presedana na planeti, na kojoj su najznačajnije kote raznih kultura – broj i bogatstvo imanentnih muzeja. Muzej je životario u svojim neuslovnostima jedva 37 godina, dok se vek svih muzeja na planeti, i blaga koje čuvaju – meri vekovima. Tek samo jedna ilustracija ovdašnjeg nonšalantnog vrednovanja i fajlovanja arhitekture.

 

Inače, ovdašnji vrednosni sudovi o našoj arhitekturi (čast više nego retkim izuzecima) sadrže uglavnom teško isceđene opisne prideve za oblandu arhitekture, koji najčešće ne znače ništa. .Arhitekti se ovde bave stilovima i pokretima u srpskoj arhitekturi, fajluju je u : internacionalni stil, socijalistički estetizam, arhitektura „nacionalnog buđenja“, brutalizam, metabolizam, novi ekspresionizam, Racionalizam, Post modernizam, vernakularna arhitektura, populistička arhitektura, memorijalna, Nova moderna, novi konstruktivizam, dekonstruktivizam, konceptualizam, haj teh, minimalizam….Sve je svetlosnim godinama daleko od SUŠTINE arhitekture, jer ona je društvena MISIJA, koja ne uspeva uz aroganciju svojih kreatora. Svaki bezrazlog kao izraz subjektivnih osećanja, bez obzira na objektivne vrednosti, sudove i istine – ruši arhitekturu. Razumljive mogu biti samo viševalentne mogućnosti što uspešnijeg oblikovanja tvrdih razloga.

Bernard Čumi, veliki svetski arhitektonski bard, kaže doslovce: „U biti arhitekture su program, prostor i disjunkcija, koja je različit psihološki i fizički uticaj na svakog pojedinca. To je značajno udaljuje od Umetnosti. Arhitektura nije ni funkcija ni forma ili pitanja stila, nije čak ni sinteza funkcije i forme, već kombinacija analize prostora, tehnike i disjunkcije. Arhitektura je oblik znanja i razumevanja sveta, a ne znanje oblika. Arhitektonske istorije koje su istorije oblika su korupcija, podrivanje svega što arhitektura jeste. Etičke vrednosti su za nju jedino nepromenjive i trajne, mnogo značajnije od estetskih.”
Prosto moram da kažem, ma kako to kome zvučalo: Ovako sam i ja mislila svih 40 godina rada na arhitekturi. Kreirajući bilo kakav prostor, morala sam prvo da se sama dobro smestim u crtež, bilo da je jednosoban stan ili kongresna sala za 4.500 učesnika.

U nas je nesavladiv Rubikon – Da li je Arhitektura Umetnost? Nadobudno je i štetno ušančenje arhitekture u išta drugo sem u sebe. Jer, arhitektura se ne može vrednovati samo njenim estetskim odrednicama – oblikom, plastikom, likovnom morfologijom. One su veoma važne, ali samo kada prate ukupne vrednosti arhitekture merene bezbrojnim aršinima drugih vrsta. OPŠTOST Arhitekture, uz visoko frekventnu njenu vaspitnu MISIJU, čini je veoma odgovornom i značajnom za ukupan egzistencijalni i kulturološki habitus nacije. Sve vrste UMETNOSTI su kapsulirane, pristupačne i razumnjive samo špicastim vrhovima svakoga naroda, nijedna nije od opšteg interesa niti egzistencijalno presudna i odgovorna. Ako je svakojako umetničko stvaralaštvo stvar ubeđenja i ličnog stava, posve individualnog, slobodnog i nezavisnog, ego arhitekture jeste mnogostrano ograničen objektivnim i egzaktnim pretpostavkama. Jako daleko od slobode pojma – umetnost, Arhitektura je režija pretstave po tekstu kompleksnih i tvrdih političkih, ekonomskih, socioloških i kulturoloških zadatosti, vredna koliko ih suštinski razume i validno interpretira. Najveće priznanje joj pripada ako se može reći da je Sve u njoj i sa njom u okruženju – opravdano. A to se postiže samo na jedan način – uz visoko razvijen etički gen arhitekte i pogotovo – investitora i graditelja.

Dejan Suđić – 30 godina u izuzetnoj arhitektonskoj misiji sa časopisom Blueprint (London), kaže : „Arhitektura je suviše važna da bi se prepustila njenim sveštenicima. Važno je jedino da razvije jezik koji će i laicima biti razumljiv. Arhitektura je prirodno potreban civilizacijski proizvod, a nikako proizvod veštačkog aspekta umetnosti.”

Po Borisu Podreki: „Arhitektura u sebi nosi odjeke umetnosti, ali ona u suštini nije umetnost, ona spaja, gradi iz mnoštva viđenja svoj svet. Umetnost mora da ruši, da oslobađa konvencija, što ne pripada arhitekturi. Arhitekta koji se pretstavlja kao umetnik jeste samo kratkovidi lakrdijaš”.

Dugo sam se kanila da se upustim u avanturu sa ovom knjigom.. Užasnuta nad strahovitom havarijom moje zemlje, ušla sam u mračan tunel šiljatih nedoumica – kome knjiga o građenju – arhitekturi, za naciju koja sve pomno razgrađuje. Pa ipak, Arhitektura jeste na prvom mestu sociološko – kulturološki fenomen, i red je da bar neko osmotri naš „slučaj”- što je indiferentna koegzistencija društva sa arhtekturom, umesto uzajamno indukovanog egzistencijalnog zajedništva. Mislim da ova knjiga ne bi imala nikakvog smisla ako bi bila samo zbirka, ili ne daj Bože slikovnica onoga što smo Bakić i ja radili u arhitekturi u ”naše vreme”, a da nije u isto vreme i dokument, hronika, o jednom društveno – politički poluvekovnom periodu našeg prostora.

Reč na promociji knjige u Muzeju primenjene umetnosti.

Za knjigu “Anatomija B&B arhitekture” Lj. Bakić je dobila Nagradu Ranko Radović za 2012. godinu (prim. ur.)