Piše: Dragan Živković
Učinilo mi se posle čitanja zapisa ovog lagodnog razgovora sa Nuvelom (uz večeru, kao što napomenu autor) da nas se (do)tiču neke tvrdnje velikog arhitekte, pa ga ovim putem, preporučujem za čitanje, makar samo posetiocima našeg sajta
Podsetio me je ovaj tekst i na Nuvelovu posetu Beogradu davnih, tamo nekih, zaboravljenih godina kada smo se sa njim družili u tada napuštenom hotelu Bristol (bezumlje je puno kasnije u njega smestilo sa raznih strana proterane vojnike i njihove porodice) gde je grupa arhitekata okupljena u TRZ Sintum dobila dozvolu da pretvori nekoliko devastiranih apartmana u privremene radne prostore. Ideja iz senke je bila da se iz te baze, otvorene za čitavu struku, o Karađorđevoj ulici razmišlja kao o prostoru velikog potencijala u ne tako dalekoj i verovalo se, sasvim pristojnoj budućnosti (nikom nije bilo ni blizu pameti da će tu budućnost primitivni zao duh učiniti vrlo nepristojnom i vrlo ružnom). Naravno da je uz tako zamišljani veliki projekat preporoda nekadašnje bogate trgovačke ulice (u međuvremenu pretvorene u (Sava)Malu na vodi), u našoj uvek i pre svega skeptičnoj sredini valjalo imati neko ime, ličnost od formata, kako se to kaže – sa strane. Tako se Žan Nuvel obreo u Beogradu, upoznao se sa nama, gledao zainteresovano i ponešto sa visine naše radove, malo se provodio po žurkama i – vratio se u svet gde je već žirirao velike svetske konkurse, radio na projektima gradova i upravo se peo ka poziciji jednog od nekolicine brojeva jedan…
Prošle su godine, on danas radi i gradi, piše i meditira u luksuznim restoranima, uređuje časopise, predaje na fakultetima širom sveta i na razne druge načine protežira svoje stavove o arhitekturi. Hvala mu, svakako. Mi ovdašnji, pak, gledamo šta nam novi kasapi (bilo je reči o njima u prethodnim nastavcima) grade i rade i ne shvatamo, iako se sve dešava pred nama u realnom vremenu, kako se zbilo da nam budu oteti posao, jezik, pravo na mišljenje, čak i vreme, te da uglavnom tavorimo, čekajući Godoa.
Ali, ruku na srce, davno pre toga smo negde zaturili veru u jednostavne istine, pa nam kada ih Nuvel izgovara deluju kao aksiomatske fraze, kao nešto podrazumevano, neoborivo. Naime, rezultat više nego poluvekovne saradnje arhitekata sa sistemom vlasti u ovoj sredini, tačnije, fatalna posledica rada u okviru sistema bilo je – a i još uvek je – poverenje u njegovu protektorsku snagu anđela čuvara profesije i njenog mišljenja. Uljuljkali smo se u uverenju da su egzistencijalni postulati struke nedodirljivi sami po sebi i da ih ne treba ni od koga čuvati i braniti, a posebno ne od – sistema. Danas je potpuno jasno da su ovde, kako u onoj zemlji, tako i u kasnije nastalim zemljama, totalitarne distopije oduvek shvatane samo kao fantazme tvoraca u tom žanru (bilo da je reč o književnosti ili filmu) i to tamo negde, daleko od nas. Iako je istorija, a ne samo spisateljska mašta učila drugačije, nije se verovalo da neka stranački, partijski organizovana grupa bilo policajaca, bilo kriminalaca može tek tako okupirati sistem i činiti sa njim i sa nama šta joj je volja. Kada je život pucnuo prstima i mi se probudili, sve je već bilo drugačije.
Da li je puno toga širom sveta i ne samo kod nas krenulo ka realnosti distopije (ovo i nije toliki oksimoron kada se bolje razmisli), pokazaće vreme, ali svakako je čudna podudarnost između svojevremene (pod zaštitom mraka i fantomki) intervencije kompletnih idiota u Beogradu i onoga što se letos desilo u po’ bela dana u Londonu. Tamo je, naime, 40 policajaca uz pomoć interventne jedince provalilo u zgradu jedne kolonije umetnika i arhitekata da bi sa krova skinuli i zatim uništili izveden konkursni rad – tensegriti konstrukciju od bambusovih štapova i žice, jer im se pričinilo da je ta instalacija grupe arhitekata, alatka spremna za nekakvu terorističku rabotu, dodajem protiv države (i naroda), čime se takve akcije uobičajeno pravdaju. Biva da je vladavina kompletnih idiota, kao do sada u fikciji nekorišćena forma antiutopije, zaštićena u aktuelnim savremenim sistemima vlasti kao fakcija, kao deo nedodirljive stvarnosti bilo koga od njih.
Zametke arhitekture i kulture kao vidove mogućeg budućeg otpora takvom sistemu već stvaraju neke nove generacije. One će, međutim, ma koliko to paradoksalno zvučalo, morati da tamo gde je to potrebno, obnavljaju u međuvremenu urušen sistem i njegove institucije, jer on mora postojati ne samo zato što to nalaže društveni ugovor (pomenimo ga kada se već i Spinoza pominje) već i da bi se (ubuduće) nečem promišljenom, razumnom mogao – kada zatreba – pružiti odgovarajući, jednako racionalan, objektivno shvaćen i od svih ugovornih strana prihvaćen otpor, pošto je otpor isplaniranom neredu kompletnih idiota, po prirodi akcije i reakcije, takođe nered i u ishodu – haos.
Evo, konačno i razgovora o kome je reč:
INTERVJU SA ŽANOM NUVELOM: ARHITEKTURA JE OTPOR SISTEMU
U razgovoru Žan Nuvel definiše arhitekturu kao jedinstveni vid čovekovog delovanja, kao odgovor na konkretna društvena i lična pitanja, pa i kao sredstvo za demokratizaciju društva. Njegov kulturološki i nimalo uskostručni pristup otkriva nam ka čemu će težiti kao gost-urednik časopisa Domus u 2022. godini.
- Ovaj članak je objavljen u monografiji posvećenoj Žanu Nuvelu, priloženoj uz Domus broj 1063, u decembru 2021.
Dok se vozimo ka restoranu Le Duc na pariskom bulevaru Raspal gde nas čeka večera (Imaju sjajnu ribu, videćete), Žan Nuvel u taksiju, sumirajući mesece slika, reči i vizija provedene u pripremi za svoj boravak na mestu gosta-urednika Domusa 2022, kaže: Spinoza je bio u pravu. Bez emocija je sve besmisleno. Bez mišljenja je sve neobjektivno. Mislim da ta definicija važi za sve, a pre svega za arhitekturu.
To svakako važi za Žan Nuvela. Ne samo zato što spada u onu nekolicinu živih arhitekta sa najviše referenci na Guglu. Nije ni samo zato što je kao filozof odabrao arhitekturu kao delatnost, dok je posle tinejdžerskih godina posećivao Kloda Parenta i Pola Virilija – izgradivši uz njihovu grupu svoju viziju arhitekture. To sve nije dovoljno. Nuvel nije ni umetnik u punom smislu te reči, iako je proizveo mnogo predmeta u različitim razmerama koji su kritičare upućivali da ga vide i kao takvog.
“Ja bih definisao arhitekturu kao umetnost koja priziva druge umetnosti. Ona nudi prolaz od koncepta do artefakta. Za mene je stvaranje u arhitekturi način da otkrivam nove senzacije i da se prepuštam toj opsesiji kao i filmu ili literaturi.”
“Pre svega, arhitektura je otpor sistemu, fizičkoj globalizaciji koja ne poštuje genius loci, duh mesta, kontekst, razlike među ljudima.”
Rolan Bart je rekao da je književnost pitanje bez odgovora. Šta je sa arhitekturom?
Bart je bio u pravu. Za mene arhitektura znači odgovoriti na pitanje koje se nikada ne postavlja. Pre svega, arhitektura je otpor sistemu, fizičkoj globalizaciji koja ne poštuje genius loci, duh mesta, kontekst, razlike među ljudima i želi da svi žive na isti način, u istim minimalizovanim prostorima, u svakom delu sveta.
Da li je istorija važna za arhitekturu?
Ona je temelj. Uživam u radu na projektima vezanim za istorijske građevine, jer je njih danas moguće učiniti savremenim, a zadržati njihove istorijske dimenzije.
To je moć tehnologije o kojoj toliko znate.
Tehnologija je danas neophodnost, ona je naša sudbina. Tehnologija su komplementarni nematerijalni talasi, način da stare zgrade postanu idealna mesta za dobrodošlicu davno odlutalim slikama i svim vrstama zvukova. Volim prečice između milenijuma. Setite se samo IT modelovanja građevina. Mada, to je samo alat, nikako ishodište. Uostalom, to nikada ne bi ni moglo biti, jer ishodište podrazumeva poštovanje čovečanstva i njegovih duhovnih dimenzija. Emocija i mišljenja, kao što reče Spinoza.
Šta je još arhitektura za Vas?
Pre svega, to je odgovor na konkretna društvena i lična pitanja. To je izgradnja nekih novih kuća, kancelarija i javnih prostora, jer ovi sadašnji više ne odgovaraju novim ekonomskim scenarijima i rastu stanovništva. Moramo zaustaviti kloniranje istih zgrada širom sveta. One su zastarele. Arhitektura nije dunđeraj, pošto nije kratkoročna investicija već opšte dobro predviđeno za korišćenje decenijama ili vekovima.
Investicija u budućnost?
Ona stvara prostore za život, humane prostore. Meni stil nije bitan, ali su pitanja koja svako doba postavlja arhitekturi ono što je fundamentalno. Ona se temelji na kulturnim, ekonomskim i društvenim varijacijama koje prate čovečanstvo i zato je sasvim jedinstven vid ljudskog delanja.
“Moramo proizvesti viziju koja izbegava stvaranje mrtvih mesta u gradu, funkcionalno izdeljenih zona u kojima postoje samo kancelarije ili samo stambeni prostori.”
Zašto ste prihvatili gostovanje u Domusu?
Domus je predstavljao neizostavnu referentnu tačku mojoj generaciji, tako da mi je čast da budem gost-urednik. Posle mog iskustva u L’Architecture d’Aujourd’hui, verujem da je kulturološko predstavljanje arhitekture ključno. Naročito u ovom trenutku.
U L’Architecture d’Aujourd’hui ste pokušali da odete dalje od striktno arhitektonskog pogleda na rečeno spajanjem različitih svetova, napuštajući tradicionalnu naraciju arhitektonskih časopisa. Da li to planirate i u Domusu?
Svaki časopis treba da se drži svog stajališta. To je važno. U Domusu ću se fokusirati na karakter zgrada i njihov odnos sa umetnošću. Govoriću o slikama, jer sam uveren da arhitektura danas u slikama nalazi duboku, pozitivnu vrstu inspiracije. Rastužuju me pabirčenja brojnih časopisa na čijim stranicama se jedna za drugom nižu građevine na sve manjim sličicama. Ovakav prikaz ne govori ni o značenju zgrade ni o osećaju za savremenu arhitekturu. Časopis MojDomusće biti drugačiji. Ali znajte, biće uzbudljivo, jer to pravimo zajedno sa redakcijom.
Dakle, fotografije će biti drugačije u Domusu 2022?
Ne samo fotografije. Raskinuću sa zastarelom idejom o časopisima kao katalozima. Želim da dam drugačiju, bočnu, subjektivnu interpretaciju značaja sadržanog u pojedinim delovima arhitektonskog dela, ali uvek sa fokusom na različite osnovne funkcije i parametre.
Radili ste u zemljama u kojima nema demokratske vlasti. Ljudi to primećuju.
Arhitektura je sredstvo demokratizacije. Ponekad i jedino sredstvo. Mnoge zemlje u kojima sam ja radio nisu bile demokratske, ali su se kretale ka demokratiji uz sve podrazumevane teškoće. Mislim da su u tim slučajevima kultura i arhitektura važan činilac u procesu uvođenja simboličke i materijalne evolucije u svakodnevni život.
Da li je arhitektura i dalje važna u Evropi? Gledajući neke projekte, reklo bi se da nije tako.
Arhitektura je ključna, jer je jedno od retkih sredstava za stvarnu, autentičnu promenu društva. Moramo ostvariti viziju koja izbegava nastanak mrtvih mesta u gradu, funkcionalno izdeljenih zona u kojima postoje samo kancelarije ili samo stambeni prostori. Potrebna je i vizija za negradska područja, polja, šume i pustinje koje moramo poštovati i ne narušavati. Moramo presložiti arhitektonske funkcije i poštovati mesta. Zato nam treba jedna vrlo humana arhitektonska vizija.
Žan Nuvel je uvek zahtevao pravo i slobodu da pravi arhitekturu, dizajn, pa čak i umetničke projekte. Da li ste protiv specijalizacije?
Nikada nisam imao omiljenu oblast mada je arhitektura moja jedinstvena specijalizacija. Trudim se da proširim polje svojih arhitektonskih referenci. Uradio sam pomalo od svega i nadam se da ću tako i nastaviti. Mislim da specijalizacija nije dobra ideja, jer je svaki projekat poseban slučaj, na jednom mestu funkcionalan, a na drugom ne. Moja prava specijalizacija je uzimanje u obzir mesta, projekta i ljudi. To bi moglo biti dovoljno, zar ne?
Domus 1063,2021.