Događanja na mnogim fakultetima Univerziteta u Beogradu u proteklih nekoliko godina, a posebno počevši od 2016. godine, ozbiljno su zabrinula kulturnu i naučnu javnost Srbije. Postupak izbora i reizbora nastavnika svuda u svetu zamišljen je i prihvaćen kao periodičan proces provere akademskog razvoja nastavnika i njihovog doprinosa nauci i umetnostima. U okvirima procesa provere uvek je postojala mogućnost zamene onih koji nisu ispunjavali sve propisane akademske zahteve. Koristeći izbor i reizbor nastavnika kao paravan, grupice profesora okupljene u ad hok interesne koalicije, sami često i veoma problematičnih naučnih ili umetničkih dostignuća, počele su da sa fakulteta uklanjaju najuspešniji i najvitalniji deo nastavnog kolegijuma. U nemoći da sa njima održe akademski korak i zarad očuvanja svog ugroženog statusa i samoljublja posegle su za radikalnim rešenjem ne prezajući ni od kršenja zakonskih i etičkih normi i trovanja kolegijalne atmosfere.

 

Piše: Miloš R. Perović

 

Procesom uklanjanja eminentnih članova akademske zajednice iz svojih redova Univerzitet u Beogradu počeo je sve više da poprima negativne osobine političkog života antičke Atine iskazane postupkom ostracizma. Starogrčka reč ostrakizmus, ili po Milanu Vujakliji na srpskom ostracizam, označava čin javnog glasanja kojim se iz grada na 10 godina izgoni neki ugledni građanin, za koga je suprotstavljena grupacija procenila da je sakupio previše moći i uticaja i da predstavlja opasnost po demokratiju. Prognanom život nije bio ugrožen niti mu je imovina bila konfiskovana. Po isteku utvrđenog perioda progonstva građanin bi se mirno vraćao u Atinu i neometano nastavljao sa prethodnim životom. U antičkoj Atini ostracizam je bio instrument političke borbe zavijen u plašt brige za opstanak demokratije.

Na Univerzitetu u Beogradu zavist, patološka akademska zavist, je osnovni pokretač ostracizma. U samoj osnovi procesa ključni faktori su neostvarene ambicije i svest o sopstvenim intelektualnim ograničenjima. Osim razorne zavisti, u beogradskom akademskom svetu u većini slučajeva obično stoji i neka dodatna prljavština, koju su učinili organizatori ostracizma, koju bi po svaku cenu želeli da sakriju i za koju veruju da osoba predviđena za ostracizam dobro poznaje. Uobičajene akademske prljavštine su prevare prilikom napredovanja u viša zvanja, napredovanja pomoću nepostojećih knjiga, plagijarizam, korišćenje fantom pisaca, nedržanje nastave, skraćivanje časova i vremena provedenog sa studentima na vežbama, ali i ne tako retke malverzacije sa fakultetskim finansijama.

Za razliku od antičkog političkog ostracizma savremeni akademski ostracizam na Univerzitetu u Beogradu je neuporedivo brutalniji, mogao bi da se opiše i kao divljački, jer je to čin doživotnog udaljavanja profesora iz nastave uz potpuno ugrožavanje njihove egzistencije. To je osveta prostakluka za brojne intelektualne poraze zavijena u plašt najviših akademskih i etičkih principa.

KRATAK PRIRUČNIK OSTRACIZMA ZA POČETNIKE

Da bi se ostracizam na nekom od fakulteta Univerziteta u Beogradu uspešno obavio najmanje četiri ključna uslova moraju da se susteknu, da budu ispunjena.

Prvi uslov je da na fakultetu postoji najmanje jedna grupa beskrupuloznih nedodirljivih redovnih profesora neostvarenih ambicija i izraženog ega. Njihov svet je toliko izvan realnosti da se mnogi često predstavljaju kao članovi postojećih i nepostojećih tajnih društava i organizacija od Viteškog reda templara, Španskih konkvistadora, Kju Kluks Klana do Velikih majstora Sionističkog priorata, za koja duboko veruju da im donose dodatni društveni status. Kabinet jednog od njih je kao po pravilu žižna tačka, inicijalno mesto za planiranje svakog ostracizma.

Drugi bitan uslov je da dekan fakulteta bude uvučen u akademsku igru udaljavanja vodećih kolega iz nastave, ukoliko i sam nije član grupe, a samim tim i koorganizator ostracizma. Dekan takođe mora da izgubi svaki interes za jedan od najbitnijih razloga svoga postojanja, za podizanje nivoa kvaliteta nastavnog kadra i naučne strukture škole.

Treći uslov je da grupe profesora sklonih organizovanju ostracizma učine sekretara fakulteta kooperativnim što se ogleda pre svega u njegovom neprimećivanju odstupanja od propisa prilikom izbora i reizbora nastavnika koji su miljenici organizatora ostracizma, ali i u davanju saveta kako da se proces uklanjanja obeleženih kolega na najjednostavniji način provuče kroz univerzitetski pravni sistem. Najpodobnije vrste sekretara fakulteta za učešće u ovakvim profesorskim igrama su one koje nemaju dovoljan nivo obrazovanja i svest o štetnosti takve vrste akcija po jedan od temelja srpske nacije, po njen visokoškolski sistem, nešto što su još od Dositeja Obradovića najumnije glave Srbije pokušavale da podignu i razviju.

Poslednji, ključni uslov za uspešno okončanje akcije ostracizma je pretvaranje dela članova Naučno-nastavnog veća ili Izbornog veća, u zavisnosti od potrebe, u „glasačku mašinu″ ili u „nemu prisutnu masu″ nekim iz širokog repertoara akademskih koruptivnih postupaka vezanih za sistem napredovanja u više univerzitetsko zvanje.

OSTRACIZAM KROZ IZBORNI PROCES

U veoma kratkom vremenskom rasponu grupice redovnih profesora neostvarenih ambicija udaljile su iz nastave na Arhitektonskom fakultetu znatan broj koleginica i kolega za koje su smatrali da predstavljaju ili da će uskoro predstavljati opasnost po njihov naučni ili umetnički autoritet. Među udaljenim nastavnicima našlo se i pet velikih dama arhitekture Srbije. Oterala ih je svaku na drugačiji način bolesna zavist. Iza njih ostali su doktorati, projekti, zgrade, umetnička dela, izložbe u renomiranim galerijama, katalozi sa izložbi i ono što je Arhitektonskom fakultetu u ovom trenutku najpotrebnije, što mu najviše nedostaje, ostali su izvanredni eseji i izuzetne knjige koje spadaju u sam vrh srpske arhitektonske pisane reči. Sve one oterane su aktom ostracizma. Arhitektonski fakultet morale su da napuste mnoge kvalitetne osobe u različitim nastavničkim i saradničkim zvanjima, a posebno dr Nataša Teofilović, pionir digitalne umetnosti i prvi doktor digitalne umetnosti u našoj zemlji, dr Ružica Božović-Stamenović koju je Univerzitet u Singapuru, jedna od najboljih visokoškolskih institucija u svetu, odmah prigrlio, dr Dragana Ćorović, čija su odbrana doktorata o urbanom pejzažu Beograda i trajanje aplauza koji je pratio završni čin bili doživljaj za nezaborav, dr Jelena Živančević, autor briljantne doktorske disertacije o arhitekturi socijalističkog realizma i poslednja u ovom po Univerzitet i po studente nesrećnom nizu je dr Ljiljana Blagojević.

Celokupan mehanizam akademskog ostracizma od inicijatora procesa, od toga kako su uloge između članova uprave i članova nastavničkog kolegijuma podeljene, kako ceo proces funkcioniše, jasno pokazuje primer uklanjanja dr Blagojević iz akademske sredine. Njeno uklanjanje izvedeno je u dve faze, o čemu je javnost bila samo površno obaveštena. Prva faza ostracizma započela je još prilikom pripreme Predreferata za njen izbor u najviše nastavničko zvanje. Na pripremnom sastanku u kancelariji Dekana, na kome su osim njega prisustvovali i Rukovodilac Departmana kome je kandidatkinja pripadala, Sekretar fakulteta, profesor dr Vladimir Mako, najstariji po rangu u oblasti za koju se kandidatkinja bira i sama kandidatkinja, pokazano je ogromno razumevanje i dobra volja i zaključeno je da su se sustekli svi zakonski uslovi za izbor dr Blagojević u zvanje redovnog profesora. Na ovakvu konstataciju kasniji organizatori ostracizma nisu imali bilo kakvih primedbi. Smirenoj, kolegijalnoj atmosferi na sastanku, kako je razvoj događaja pokazao, u velikoj meri doprinela je činjenica da je plan za uklanjanje dr Blagojević sa Fakulteta već postojao. Oni su u ovom slučaju sve stavili na kartu podele uloga prilikom glasanja u kome učestvuju samo redovni profesori. Odlukom Departmana formirana je Komisija za pisanje Predreferata. Jednodušni stav Komisije iznet u Predreferatu bio je da vanredni profesor dr Ljiljana Blagojević ispunjava sve uslove za izbor u zvanje redovnog profesora. Na tajnom glasanju instruisana „glasačka mašina″ glasovima protiv, uzdržanim glasovima i nedolascima na glasanje, oborila je Predreferat. Izvanredan naučnik i profesor, dr Ljiljana Blagojević, izgubila je posao i upućena je na berzu rada.

Druga faza ostracizma dr Ljiljane Blagojević sa Arhitektonskog fakulteta započela je oktobra 2016. godine raspisom konkursa za izbor jednog nastavnika za užu naučnu oblast Istorija, teorija i estetika arhitekture i vizuelnih umetnosti i obnova graditeljskog nasleđa u kojem nije specificirano nastavničko zvanje za koje se konkurs oglašava. Rok za završetak konkursa bio je prvi dan Božića 2017. godine. Za predsednika Izborne komisije imenovan je dr Vladimir Mako, a preostala četiri člana bili su redovni profesori i naučni savetnici različitih fakulteta iz Beograda.

Dr Ljiljana Blagojević uredno se prijavila na konkurs i podnela radnu biografiju u kojoj je navela osam ključnih referenci, tri više od neophodnog broja za izbor u zvanje redovnog profesora.

Predsedniku Izborne komisije dr Makou bilo je potrebno više od 60 dana da sroči dva paragrafa teksta Nacrta referata, jedan o nepodobnosti ostalih prijavljenih kandidata i drugi koji sadrži predlog da se dr Ljiljana Blagojević zbog jedne od pet proizvoljno izabranih referenci koju je doveo u pitanje ponovo izabere u zvanje vanrednog profesora. Višak referenci, koje je dr Blagojević imala, predsednik Izborne komisije jednostavno je ignorisao.

Prvi sastanak Komisije za pripremu Referata održan je u samo predvečerje dočeka Nove godine. Za preostali komplikovani deo posla oko pripreme Referata i usaglašavanja stavova do isteka roka konkursa preostao je jedan radni dan i četiri dana kada se radilo samo sa polovinom radnog vremena. Drugi sastanak nikada nije sazvan.

Nacrt referata izazvao je ogorčenje članova Komisije. Svoje nezadovoljstvo zaključkom iznetim u Nacrtu referata i načinom vođenja postupka izrazili su pismima upućenim Dekanu Fakulteta. Od tog trenutka ceo proces je potonuo u ambis akademskog beščašća iskazanog kroz namerno dovođenje celog izbornog procesa u vremenski tesnac; kroz analiziranje samo proizvoljno odabranog segmenta podnetih referenci; kroz ignorisanje referenci koje su i dr Mako, ali i Univerzitet, redovno priznavali u ranijim slučajevima; kroz izvlačenje jedne reference i građenje celog negativnog stava isključivo na nepreciznosti vrednovanja naučih dostignuća koje postoji između dokumenata Univerziteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odnosno Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje; kroz ignorisanje drugačijih mišljenja svih članova Komisije; kroz ignorisanje zahteva da se sve reference uzmu u obzir; kroz nevođenje zapisnika; kroz nepoštovanje dogovora postignutog na jedinom sastanku Komisije postignutom oko konsultovanja Tompson Rojtersovog Indeksa za razjašnjavanje nesaglasnosti oko vrednosti jedne reference, jer rezultat provere nije odgovarao dr Makou; kroz nezakazivanje novog sastanka na kome bi se usaglasili stavovi; kroz prostačko ponašanje vrha Arhitektonskog fakulteta iskazano elementarnim nepoštovanjem kolega, članova Komisije, neodgovaranjem na njihova pisma, nešto što je nezamislivo u civilizovanom svetu; kroz permanentne pokušaje da iza celog izbornog postupka ostane što manje pisanih tragova; kroz izveštavanje Izbornog veća Arhitektonskog fakulteta pružanjem reduciranih informacija i kroz zatvaranje sednice konstruisanim i pravno neodrživim zaključkom da konkurs „nije uspeo.″ Prilikom prvog ostracizma dr Ljiljane Blagojević funkcionisala je „glasačka mašina,“ prilikom drugog „nema prisutna masa.″

KO ODLAZI, A ŠTA OSTAJE?

Da bi se stekla objektivna slika o pošasti koja je zahvatila Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, neophodno je da se na akademskom rendgenu uporede najzanimljiviji biografski detalji osobe udaljene iz nastave, u ovom slučaju dr Ljiljane Blagojević, i osobe najzaslužnije za njeno udaljavanje, osobe koja je inicirala i sa zadivljujućom upornošću sprovela ostracizam nad svojom koleginicom, u ovom slučaju dr Vladimira Makoa.

Ljiljana Blagojević diplomirala je, magistrirala i doktorirala na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Po diplomiranju radila je u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije i u uglednim arhitektonskim biroima u Londonu, između ostalih neko vreme i u ateljeu Zahe Hadid.

Za vanrednog profesora na Arhitektonskom fakultetu izabrana je 2006. godine. Kao nastavnik Arhitektonskog fakulteta držala je seminare, predavanja po pozivu i radila u ateljeima sa studentima u više poznatih inostranih institucija za obrazovanje arhitekata, uključujući i Arhitektonske fakultete Univerziteta Jejl, Harvard i Parsons u SAD, ETH u Cirihu, Švajcarska i AHO u Oslu u Norveškoj.

U zemlji i inostranstvu objavila je više briljantnih eseja i pet knjiga koji bacaju potpuno novo svetlo na pojedine pojave i ličnosti ranog srpskog arhitektonskog modernizma.

Najviše domete dosegla je knjigama o srpskom arhitektonskom modernizmu između dva svetska rata i o dubrovačkom periodu arhitekte Nikole Dobrovića. Obe knjige objavila je na engleskom jeziku u SAD i Nemačkoj kod izdavača sa ogromnom reputacijom što nijedan od velikih profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, dok su bili aktivni, u 170 godina dugoj istoriji ove institucije nije uspeo da ostvari. Druga knjiga objavljena u inostranstvu bila je kap koja je u zavišću poremećenoj svesti njenih kolega prevršila meru. Dr Ljiljana Blagojević morala je da ode sa Fakulteta.

Povodom svih dosadašnjih slučajeva ostracizma na Univerzitetu u Beogradu pažnja autora tekstova objavljenih u dnevnoj štampi uvek je bila usmerena ka osobi uklonjenoj iz nastave. Nikada do sada nije bio analiziran akademski profil organizatora ostracizma, nikada do sada ti ljudi nisu bili stavljani pod akademski rendgen, a upravo koncentrišući pažnju na njihov akademski profil mogu da se sagledaju stvarni razlozi koji stoje iza negativnih strana i stranputica akademskog života. Osim toga, oni su neuporedivo pitoreskniji od žrtava svoje bolesne zavisti.

Dr Vladimir Mako, ključna ličnost u procesu ostracizma dr Ljiljane Blagojević, diplomirao je i magistrirao na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorat iz istorije vizantijske umetnosti odbranio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Među vizantolozima u zemlji i inostranstvu nikada nije uspeo da stekne zapaženo mesto ili uglednu poziciju, što pokazuje i njegovo neučestvovanje na XXIII Kongresu vizantologa održanom u Beogradu avgusta meseca 2016. godine. Redovni profesor Arhitektonskog fakulteta iz zemlje domaćina koja se ponosi vizantijskim nasleđem, nije se usudio da sa najnovijim rezultatima svojih naučnih istraživanja upozna ugledne goste iz sveta.

Dr Vladimir Mako postao je redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na način koji nažalost ne može da se opiše pristojnim rečima, postao je redovni profesor bezočnim iznošenjem neistina. Svestan da mu je naučna biografija veoma tanka, zatražio je sastanak u četiri oka sa Šefom Katedre kojoj je pripadao i plačnim glasom ga zamolio za podršku da mu se prilikom predstojećih izbora u više zvanje prizna i knjiga koju tek što nije objavila ugledna izdavačka kuća Ašgejt iz Londona. Svoju molbu skrušeno je obrazložio strahom za svoju nastavničku budućnost, da i sam shvata da tek sa njom ima izvesne izglede da postane redovni profesor. Ne sluteći prevaru, Šef Katedre je obećao podršku. Dogodilo se to samo nekoliko meseci kasnije od kako je ugledni univerzitetski izdavač iz Bostona objavio knjigu dr Ljiljane Blagojević. Knjige dr Makoa još uvek nema u izdanju Ašgejta niti bilo kog drugog inostranog izdavača, nema je ni na srpskom jeziku kod domaćih izdavača, nema je ni u delovima, nema je jer nikada nije bila ni napisana.

Već decenijama dr Mako je u permanentnoj kampanji ubeđivanja kolega u ogroman značaj svojih publikacija o estetici. U realnosti postoji ogroman jaz između onoga što on govori i onoga što od njegovih dela može da se vidi i pročita. On govori o tomovima objavljenih knjiga, a na policama biblioteka i knjižara, nalaze se publikacije koje takoreći tek za po koje slovce prelaze minimalan obim da bi mogle da se kategorišu kao knjige. Mnogi u šali te njegove „tomove,″ zbog skromnog obima porede sa džepnim crkvenim kalendarima.

Sa naučnog aspekta publikacije dr Makoa su takođe tanušne. U njima se ne primećuje bilo kakav intelektualni napor. One ne sadrže bilo kakvu novu tezu, bilo kakav nov stav, nov pogled na svet lepog, bilo kakvu novu dosledno sprovedenu liniju razmišljanja o prirodi estetike već isključivo amatersko ponavljanje poznatih ideja. I površan pogled na napomene i bibliografije u pojedinim od njih, ukazuje da se radi o višestruko recikliranim delovima davno napisanih tekstova i potom, kako se to čini sa špilom karata za igranje, izmešanih u novu celinu. Najbolji dokazi za ovu tvrdnju su činjenice da su u istoj publikaciji knjige u napomenama označene na više različitih načina, ponekada kurzivom, ali i podvlačenjem reči iz naslova, kako se to nekada radilo u rukopisima, pre početka korišćenja računara. Ista situacija je i sa imenima časopisa, ali i sa bibliografijama koje u istoj knjizi po više puta započinju od prvog slova azbuke.

Greške u izdavaštvu su neminovne, ali greške koje promiču dr Makou nisu zabeležene u srpskoj naučnoj publicistici. Godine 2007. dr Mako, u to vreme dekan Arhitektonskog fakulteta, objavio je knjigu posvećnu harmoniji u vizantijskom zidnom slikarstvu, isključivo na engleskom jeziku, pretencioznog formata, skromnog tekstualnog obima, širokih margina i krupnog sloga. Kada beogradski izdavač objavi knjigu takvog sadržaja, samo na stranom jeziku, zaključak koji se sam po sebi nameće je da je publikacija koncipirana kao prestižno delo namenjeno međunarodnom auditorijumu i najverovatnije gostima Škole. U Makoovoj knjizi korice i prva strana iza njih su šok za sve ozbiljne ljude iz akademskog sveta. Na koricama, autorovim propustom prilikom odobravanja štampe, Isus Hristos, čiji se lik nalazi na naslovnoj strani, na trapavo izvrnutoj fotografiji blagosilja levom rukom. Kada se okrene prednja korica knjige, na njenoj prvoj stranici, greške u naslovu i podnaslovu ispravljane su belim korektor lakom u svakom pojedinačnom primerku. Naučna vrednost knjige autora koji nije u stanju da usaglasi tekst naslova na koricama i na prvoj strani iza korica, nije vredna pomena.

Neprolaznu slavu u akademskim krugovima Beograda i Srbije, stekao je knjigom u dva dela koja je objavljena povodom proslave 170 godina nastave arhitekture u našoj zemlji. Odmah po završetku slavlja, knjiga je povučena iz cirkulacije zbog nedopustivih grešaka. Na taj način, specijalnost dr Makoa postale su publikacije koje su neposredno po izlasku iz štamparije, spremne za slanje na otpad.

Za razliku od dr Ljiljane Blagojević, dr Mako nikada nije dobio poziv da gostuje ili da održi seriju predavanja na nekom od vrhunskih svetskih univerziteta. Njegov akademski svet obeležen je trouglom Donja Gorica — Banja Luka — Niš, sa povremenim izletima do jednog od predgrađa Varne u Bugarskoj  u kome se nalazi pijaca naučnih referenci.

AKADEMSKA KORUPCIJA: „GLASAČKA MAŠINA″ I „NEMA PRISUTNA MASA″

Akademski rendgenski snimak pokretača i organizatora ostracizma dr Ljiljane Blagojević, pruža uvid u rasprostranjenu i bolesnu zavist, u stvarni razlog njenog udaljavanja iz Škole. Takođe, veoma je zanimljiv i grupni akademski rendgenski snimak načina napredovanja većeg dela „glasačke mašine″ ili u nekom drugom trenutku „neme prisutne mase″ koji su glasanjem protiv ili nečinjenjem, svaki iz svojih posebnih razloga, želeli i omogućili odlazak dr Blagojević iz fakultetske sredine.

Pretvaranje profesora univerziteta, ljudi koji su po prirodi posla kojim se bave slobodnog duha, u nemisleće „glasačke mašine” ili „neme prisutne mase”, samo je način na koji oni dobrovoljno vraćaju deo duga za niz akademskih pogodnosti koje im je dr Mako omogućio kao dekan ili član različitih tela Univerziteta u Beogradu. Njihov najveći deo čine nastavnici arhitektonskog projektovanja koji predstavljaju brojčano najveću, a samim tim i najmoćniju pojedinačnu grupaciju na Arhitektonskom fakultetu kada su glasanja na sednicama Izbornih veća u pitanju. Nastavnici arhitektonskog projektovanja studente podučavaju najznačajnijim veštinama jednog arhitekte, kao što su kako na najbolji način da se organizuje izgrađeni prostor i oblikuju različiti tipovi zgrada. Manipulacijama različitih vrsta, uz obilatu pomoć dr Makoa, izborili su se da za njih ne postoje pravila napredovanja koja važe za ostale nastavnike na Univerzitetu u Beogradu. Broj njihovih privilegija je ogroman. Oni ne moraju da budu doktori nauka ili umetnosti da bi bili redovni profesori Arhitektonskog fakulteta, ne moraju da poseduju doktorat nauka, ali mogu da budu mentori doktorandima i članovi komisija za odbrane doktorata nauka, ne moraju da imaju određeni broj projekata i izvedenih dela objavljenih u vodećim svetskim časopisima i da imaju određeni broj izložbi svojih arhitektonskih ostvarenja u renomiranim galerijama sa kustosima i umetničkim savetima u zemlji i inostranstvu, što bi bili ekvivalenti referencama koje su bile zahtevane od dr Ljiljane Blagojević i drugih nastavnika na Univerzitetu u Beogradu. Njihove izložbe, koje su deo izbornog procesa, održavaju se u bilo kojoj u datom trenutku praznoj sobi Arhitektonskog fakulteta. Krunski uslov za njihovo napredovanje u zvanje redovnog profesora je objavljena knjiga.

Knjige profesora arhitektonskog projektovanja, uglavnom su neke vrste kataloga sopstvenih arhitektonskih dela. One se sastoje od skica, planova i fotografija sagrađenih zgrada ali i projekata koje je naručilac odbacio kao neupotrebljive, i sadrže tekst samo u naznakama. Kada je tekst u publikaciji obimniji i autor pokušava da zađe u teoretski domen arhitekture, pojmovi „knjiga”, „akademska publikacija” ili „udžbenik” su apsolutno obesmisleni. Njihovi naslovi MONO; [o]77; „Elementi″; X; „Arhitekt i mesto″ i mnogi drugi ne pružaju ni najmanji uvid u mogući sadržaj publikacija i verovatno, po mišljenju autora, predstavljaju krune intelektualizacije ovakvih izdavačkih aktivnosti.

Ekvivalenti publikacijama sa kojima napreduju profesori arhitektonskog projektovanja na drugim fakultetima Univerziteta u Beogradu bili bi kada bi profesori Filološkog fakulteta sa Katedre za srpski jezik i književnost napredovali u najviše zvanje isključivo objavljujući autobiografije ili Filozofskog fakulteta sa Katedre za istoriju objavljujući albume fotografija iz detinjstava svojih roditelja sa komentarima. Svakome je jasno da bi ove knjige sa didaktičkog aspekta bile sasvim bezvredne. Isto tako, za studente su bezvredne i „samizdat“ monografije sa projektima profesora arhitektonskog projektovanja iz najmanje tri razloga. Prvi i najvažniji razlog je jer ne sadrže sistem na koji način se pristupa analizi i razradi različitih arhitektonskih programa, zatim, jer su štampane u tiražima probnih otisaka, tako da i ne dopiru do studenata, a često ni do biblioteke Arhitektonskog fakulteta i na kraju, jer su za neku buduću knjigu istorijata srpske arhitekture relevantna samo jedno ili najviše dva imena iz sadašnjeg sastava Departmana za arhitekturu. Svi ostali će doživeti sudbinu nekadašnjih redovnih profesora arhitektonskog projektovanja, na primer, Dragana Ilića ili Vere Lazić, koji su kao i mnoge njihove kolege od 1945. godine do danas, vremenom potonuli u duboku anonimnost.

Međutim, postoje i druge vrste knjiga kojima nastavnici Arhitektonskog fakulteta napreduju u najviša zvanja, knjige čiji detaljni bibliografski podaci: ime autora, naslov, ime izdavača, broj stranica knjige, tiraž, godina izdanja i ISBN brojevi Narodne biblioteke Srbije, mogu da se pronađu na sajtu Fakulteta, ali koji ni najmanje ne garantuju njihovo postojanje u rafovima knjižara i biblioteka ili u rukama studenata. One postoje samo kao deo rečenice u Referatima o napredovanju autora u najviša nastavnička zvanja.

Knjige-katalozi, auto promotivne publikacije u kojima nastavnici veličaju svoj rad, mogu da budu deo opusa profesora arhitektonskog projektovanja, ali nikako i njihovo jedino štampano ostvarenje. Njihov prevashodni zadatak, jedini razlog njihovog postojanja na Arhitektonskom fakultetu, je da objavljuju knjige o metodologiji građenja onih vrsta zgrada o kojima predaju svojim studentima, knjige o temama zbog kojih su njihovi studenti na kraju krajeva i došli na Arhitektonski fakultet da studiraju. To bi trebalo da budu knjige iz kojih svaki student arhitekture može na pristupačan način, korak po korak, da se upozna sa procedurom rešavanja nekog arhitektonskog projektantskog i oblikovnog problema, kako se projektuju poslovne zgrade, objekti kulture, sportski objekti, objekti za obrazovanje, turizam, zdravstvo, saobraćaj, kako se projektuju kolektivne stambene zgrade, vile ili socijalni stanovi, itd.

Prisustvo dr Ljiljane Blagojević na Arhitektonskom fakultetu smetalo je dr Makou jer je ona oličavala sve ono za čime je on već na pragu sedme decenije života oduvek žudeo, ali nikada nije uspeo da ostvari. Prisustvo dr Ljiljane Blagojević, ali i dr Nataše Teofilović, dr Ružice Božović-Stamenović, dr Dragane Ćorović i dr Jelene Živančević, smetalo je i dr Makou i većini profesora arhitektonskog projektovanja, jer su ostvarenja ovih velikih dama srpske arhitekture bila reper pred kojim su njihove publikacije i sistem napredovanja u očima studenata uglavnom delovali minorno. Njihovim odlaskom sa Fakulteta netalentovana većina oličena u „glasačkoj mašini“ ili „nemoj prisutnoj masi“ stekla je duševni mir toliko neophodan za kreiranje dela koja nikada neće biti objavljena u nekom uglednom svetskom časopisu ili izložena u nekoj renomiranoj galeriji. Ni reči razuma, ubeđivanja i glasovi profesora sa značajnim arhitektonskim ostvarenjima poput akademika Branislava Mitrovića ili Gorana Vojvodića nisu mogli da zaustave naum prosečnosti.

Do prave poplave akademskog ostracizma na Univerzitetu u Beogradu ne bi moglo da dođe da ključne državne ustanove, a pre svih najviše obrazovne institucije ove zemlje: Rektorat Univerziteta u Beogradu, Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, funkcionišu i poštuju zakone. Njihova razgrađenost i nepostojanje efikasnog mehanizma za regularno sprovođenje i kontrolu izbornog sistema univerzitetskih nastavnika doveli su do potonuća srpskog visokog školstva do neslućenih dubina. Prvi put u istoriji Univerziteta u Beogradu dogodilo se da Rektor nije u stanju da sastavi najjednostavnije pismo i da, kao što bi to učinio svaki pristojan čovek, odgovori koleginici, dr Ljiljani Blagojević, koja mu se posebnim dopisom obratila za pomoć. Takođe, prvi put se dogodilo da i njegovi najbliži saradnici, Prorektori i Generalni sekretar Univerziteta, takođe nisu u stanju da to učine kao što bi to učinili svi iole pristojniji ljudi i odgovore dr Ljiljani Blagojević na pisma koja im je uputila moleći ih za zaštitu zakonitosti. Zabrinjavajuća je činjenica da, ne samo što nisu u stanju da sastave kratko poslovno pismo, već nisu u stanju da svojim saradnicima daju instrukcije kako da to učine. Nesposobnost da se komunicira pisanom reči, učestalost prevara prilikom napredovanja nastavnika i učestalost akademskog ostracizma, odnosno iz čiste zavisti uklanjanje najkvalitetnijih profesora iz nastave, kao i nemoć da se razreše problemi plagijata u doktoratima poznatih ličnosti iz političkog miljea, nedvosmisleno dovodi do zaključka da je Univerzitet u Beogradu pod sadašnjom upravom u potpunom rasulu. Ukoliko se ovaj proces nastavi na različitim fakultetima Univerziteta u Beogradu, u neposrednoj budućnosti ostaće samo izvestan broj manipulatora i nastavni talog.

©ААС

Skraćena verzija teksta objavljena je u nedeljniku NIN, 1. 3. 2018.

Мишљења, погледи и тумачења чињеница представљају лични став аутора текста.

Уредништво ААС